Nije se bojao smrti

Slava se upoznao sa Aleksandrom Isajevičem u proleće 1968. godine, na koncertu u Rjazanju. Pred izlazak na scenu saznao je da je u sali Solženjicin. Poželeo je, naravno, da se upozna sa čuvenim piscem. Mislio je da će ovaj posle koncerta svratiti kod njega, iza kulisa, ali Aleksandar Isajevič je otišao kući. Tada je Slava saznao njegovu kućnu adresu i sutradan ujutru mu se javio: — Dobar dan! Ja sam Rostropovič. Želeo bih da se upoznam s vama. Solženjicin je stanovao u malom stanu u prizemlju, i Slava se iznenadio u kakvoj teskobi i bedi živi pisac. Osim njega i žene, u stanu su živele još dve stare ženine tetke. Napolju je po ceo bogovetni dan bila takva buka od automobila da su podrhtavala okna, a da se i ne govori o tome da se ni gornji prozorčići nisu mogli otvoriti: rjazanjski rejon je sav zatrovan izduvnim gasovima fabrika hemijskih proizvoda. Uskoro je Aleksandar Isajevič doputovao u Moskvu i došao u našu kuću, ali ja nisam imala sreće da se tada upoznam s njim, bila sam na gostovanju van zemlje. Slava se još nekoliko puta video s njim kod zajedničkih poznanika. Jednom, kada je sreo kćerku spisateljice Lidije Čukovske, Slava je doznao od nje da je Solženjicin veoma bolestan, da trenutno živi u selu Roždestvo, u kojem ima mali letnjikovac. Slava je seo u kola i odmah otišao da ga poseti. U vreme Hruščovljeve vladavine ljudima su davali na korišćenje nevelike parcele, takozvane vrtne terene za obradu povrtnjaka, i dozvolili im da na njima podignu male izbe, ali bez grejanja, samo s jednom sobicom, da čovek ima gde da se skloni od kiše ili da drži baštenski alat. No svejedno, skromni sovjetski ljudi su u letnjim mesecima živeli tu sa celim porodicama, i sa zahvalnošću su spominjali cara Nikitu. U takvoj kolibi na vrtnoj parceli, na Kijevskom drumu, našao je Slava Solženjicina, posetivši ga jednog hladnog, kišnog jesenjeg dana. Bilo je to jedino mesto gde je on mogao da radi u tišini, i živeo je tu od ranog proleća do prvih mrazeva. (Kasnije se ta koliba, zahvaljujući lažima KGB-a, pretvorila u divni podmoskovski letnjikovac, o čemu smo doznali iz nemačkog lista “Stern”, a zatim i iz moskovske “Literaturne gazete”.) Ispostavilo se da Aleksandar Isajevič pati od najteže forme išijasa, koji je dobio živeći u tom vlažnom i negrejanom kućerku, pa je trebalo hitno bežati odatle, preseliti se nazad u Rjazanj, što je značilo – zbogom, pisanje! Osim toga, bilo je na vidiku isključenje iz Saveza pisaca, posle čega je Solženjicin postao bespravan i bez zaštite. Prirodno je da je Slava, pošto je video u takvom očajnom stanju svoga novog prijatelja, odmah predložio ovome da se preseli kod nas, u Žukovku, na celu zimu. Mi smo baš tada, na našoj parceli, završili gradnju male kuće za goste. U jednoj polovini smo napravili garažu, a u drugoj lep dvosoban stan, sa kuhinjom, kupatilom, terasom. Grejanje smo sproveli iz velike kuće. Ne treba ni da kažem s kakvim sam uzbuđenjem očekivala pojavu Solženjicina u našoj kući... I 19. septembra 1969. godine, rano izjutra, pogledam kroz prozor i spazim na našem imanju stari “moskvič”. Slava mi je rekao da je u šest sati ujutro doputovao Aleksandar Isajevič, ostavio svoje stvari, otputovao u Moskvu vozom i da će se za nekoliko dana vratiti da se ovde trajno nastani. — I kako, je li zadovoljan? Sviđa li mu se kuća? Hajde da vidimo kako se smestio, možda treba nešto da pomognemo, da prebacimo još koji komad nameštaja ... Uđemo u kuću, i ja, okom domaćice, odmah utvrdim da se ništa nije promenilo, da nema nikakvih novih stvari. Jedino na krevetu u spavaćoj sobi – nekakav zavežljaj. Uđem u kuhinju, tamo takođe nema ništa osim onoga što sam ja ostavila. Možda još nije izneo sve stvari iz automobila? Vratim se u spavaću sobu. Kakav je to zavežljaj? Ispostavilo se da je to stari, crni vatirani gunj, iznošen, sav iscepan. Wime je zaogrnut poluprazan jastuk, sa zakrpljenom jastučnicom, pri čemu je očigledno da je zakrpe stavila muška ruka, isto kao i na gunju, zbog krupnog boda ... Sve je to lepo svezano kanapom, na kome visi ulubljen aluminijski čajnik. Gle! Kao da se čovek maločas vratio iz koncentracionog logora i ponovo se tamo sprema. Kao da me je nešto nožem probolo. — Slavo, da nije to “odande”? Stajali smo nad smotanim zavežljajem, koji je, u izlizanim naborima i zakrpama, pažljivo čuvao u sebi ljudske muke i patnju, i nismo se usudili da ga dotaknemo rukama. Znači, tako Aleksandar Isajevič nosi sa sobom iz mesta u mesto svoju dragocenu imovinu nikada se ne rastajući od nje, i pošto je prešao svoj robijaški put, ne dopušta sebi da ga zaboravi. I tako se meni najpre predstavila Solženjicinova sudbina, a tek posle nekoliko dana pojavio se i on sam. Temeljan muškarac, svetle kose, srednjeg rasta, riđe brade, jasnih sivoplavih očiju s grozničavim bleskom, nervoznog, zvučnog glasa. — Pa da se upoznamo, Galina Pavlovna. Ja sam Sanja. — Ostavite formalnosti i zovite me Galja. — Hvala! Vama i Stivu (tako je on zvao Slavu) beskrajno sam zahvalan za vaš velikodušni poziv, ali se bojim da ću vam smetati. — Ma, šta to govorite! Kuća zvrji prazna. Srećni smo što ste pristali da živite u njoj. Brinem se da vam nije dovoljno udobno, kuća nije velika. — Galočka, ja nikad u takvoj raskoši nisam živeo, za mene je to kao da sanjam, a vi kažete neudobno ... I mesto je tako divno, vrt, i kakva tišina! Prava blagodet, kuća, rad. Bože moj! ... Imam samo jednu molbu: dozvolite mi da postavim negde, duboko u vrtu, sto i klupicu za rad. Imam poznanika starca-stolara. On će doći i napraviti to, ako nemate ništa protiv. I treba još da donesem ovamo svoj pisaći sto. Navikao sam na njega. — Ma, donesite šta vam je volja! Smestite se tako da vam život ovde bude prijatan i udoban. Uskoro, pošto je doputovala u letnjikovac, upoznala sam se sa Solženjicinovom tadašnjom suprugom Natašom Rešetovskom, krupnookom, krhkom ženom. Malo sam se viđala s njom, živela je kod nas samo prve zime. Ali se sećam svog prvog utiska prilikom upoznavanja, kada su svratili kod nas na čaj. Tada sam kazala Slavi: “Kakav čudan brak!” ... Naravno, ni ja ni Slava nismo mogli ni zamisliti u šta će se pretvoriti dolazak u našu kuću tako slavne ličnosti. Nismo ni razmišljali o tome. Dali smo krov nad glavom ne piscu, borcu za slobodu, i ne u ime spasenja Rusije. Bili smo daleko od toga. Jednostavno smo primili čoveka koji je imao tešku sudbinu, ne smatrajući pomoć bližnjemu nekakvim herojstvom, već normalnim ljudskim činom. To osećanje prema njemu, bratu-hrišćaninu, ispunjavalo je moju dušu još pre nego što sam ga ugledala, kad sam stajala nad njegovim zavežljajem, koji je sam tako rečito govorio u mome tada srećnom i lepom domu. Ali u tome i jeste stvar što u ovoj zemlji ne možeš biti prosto čovek sa svojim pogledom na svet, ne možeš živeti po zakonima svoga Boga. Ne, ti si obavezan da Wega prognaš iz svoje duše i da u nastalu prazninu useliš, kao u zajednički stan, Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, sa svim njihovim galimatijasom, i da ih pretvoriš u svoju religiju. U protivnom, kako je rekao večno živi Iljič: “Ko nije s nama, taj je protiv nas.” Na taj način, pošto smo pružili utočište Solženjicinu, izjasnili smo se – PROTIV. I zaista, dva meseca posle prelaska u našu kuću Solženjicina su isključili iz Saveza pisaca. Prva zima je prošla relativno mirno, i Slava je, kao i ranije, mnogo gostovao van zemlje i nastavio da diriguje u Boljšom teatru. Uvek me je kod Solženjicina zadivljavao njegov nezadrživi optimizam, i nisam srela čoveka sa manje zahteva u svakodnevnom životu od njega. Živeo je u letnjikovcu često sam, pogotovo zimi. Jednom smo svratili kod njega baš u vreme obeda. Na stolu komad hleba, tanjir s barenim rezancima i pored njega kockice supe; očigledno se spremao da kuva ručak. Obradovao se našem dolasku, užurbao se. — Baš fino što ste svratili, sad ćemo da pijemo čaj. Nisam mogla da odvojim pogled od njegovog “ručka”, i čim je izišao u drugu sobu, pogledam u frižider i zaprepastim se: boca mleka, tegla s kiselim kupusom, kuvani krompir, jaja – i to je sve ... — Pa kako živite ovde, šta jedete? — Kako šta jedem? — začudio se on. — Odem u Žukovku, kupim sve što mi treba i jedem. Dobro živim. — Pa zar je to hrana? Kakav užas! Kad je video moju reakciju na njegove prehrambene zalihe, nasmejao se. — Ma, ne brinite, Galočka, navikao sam ja tako da živim. Meni ništa više nije ni potrebno. Najvažnije je da mi je ovde toplo, da je svuda unaokolo tišina i da je vazduh čist, onda se dobro radi. Pošto je shvatio da ga dugo neće štampati u Sovjetskom Savezu i da nema izgleda za zaradu, Aleksandar Isajevič je živeo na jednoj rublji dnevno – tako je, za mnogo godina, rasporedio svoj prilično veliki honorar za Ivana Denisoviča, postavivši sebi za cilj da za te godine napiše sve što je zamislio i što je postalo smisao njegovog života... ...On je živeo da bi pisao. Ustajao je u svitanje, radio do večeri, a u deset sati je već legao, da bi se rano izjutra probudio da radi. Takvog sam ga znala sve četiri godine. On i sada tako živi. Doneo je svoj ogromni starinski pisaći sto (nedavno sam ga videla u Vermontu). U uglu našeg vrta, ispod drveća, jedan starac, njegov poznanik – očigledno, bivši logoraš – vešto je sklepao sto na brezovim brvnima i klupicu, i tu je Solženjicin radio od ranog proleća pa sve do mrazeva, ako nije padala kiša. Prozori moje spavaće sobe gledali su na tu stranu, i kad bih se probudila, prvo što bih ugledala, bio je on, kako prelazi kilometre, kao tigar u kavezu, duž ograde – tamo i nazad ... tamo i nazad ... Onda priđe brzo stolu ... piše ... i ponovo celi sati hodanja ... Blizu njegove zgrade vatra se gotovo nije ni gasila — sve hartije, skice, nepotrebne za rad, odmah je spaljivao. Pisao je rukom, i nikad nisam videla tako sitan rukopis. I to sam mu jednom rekla. On se nasmejao. — Navika iz logora: da što više stane na malo parče hartije i da se lakše sakrije. U početku smo ga pozivali da pojede nešto kod nas, u porodičnom krugu, i on je ponekad dolazio, sav kao zategnuta struna — osećalo se kako u njemu grozničavo bije, pulsira napregnuta misao, koja ga ne napušta ni za trenutak, ne daje mu da se opusti. Bilo mu je teško da sedi za stolom, da traći dragoceno vreme na jelo, pa je, odavši dug učtivosti, žurio da što pre ode ... Uskoro sam saznala od Slave da se u životu Aleksandra Isajeviča pojavila druga žena i da je podneo zahtev za razvod od Nataše Rešetovske. Prvi sud ih nije razveo, Nataša nije dala saglasnost. A 30. decembra 1970. godine Solženjicinu se rodio prvi sin, Jermolaj. Zimi sam retko boravila u letnjikovcu, i sa njegovom novom ženom, takođe Natalijom, ili kako smo je svi posle zvali, Aljom, upoznala sam se u automobilu, kada sam otišla po nju u crkvu kad su krstili njihovog prvenca Jermolaja. Krsni kum je bio Slava. Posle krštenja u crkvi Iznenadna radost, koja se nalazila na Obidenki, u našoj kući je bio svečani ručak, pa sam je tek onda dobro osmotrila: žena tridesetih godina, u najlepšem dobu, u punoj snazi, oličenje žene i majke. Za tri godine rodila je tri sina — jedan lepši od drugoga. Odmah sam se setila šta nam je Solženjicin jednom u razgovoru rekao: “Ono što zamislim – to i ostvarim. Ništa me ne može zaplašiti. Umirao sam u ratu, u logoru od gladi, umirao sam od raka – ne bojim se smrti, i na sve sam spreman.” I posmatrajući Alju, pomislila sam da će ova poći za njim i u vodu i u vatru, bez razmišljanja... ...Solženjicina je razveo od bivše žene treći sud, kada je Alja čekala treće dete, posle čega su se venčali, u aprilu 1973. godine, u istoj onoj crkvi, na Obidenki, gde im je kršten prvi sin, Jermolaj. A za nešto manje od godinu dana Solženjicina su proterali iz zemlje. Priredila i prevela Neda Nikolić-Bobić