Nacija koja ne peva – ne diše

Otac Vere Milanković Dušan bio je doktor pravnih nauka, potomak porodice Milanković iz Dalja. Svog slavnog pretka naučnika Milutina Milankovića maglovito pamti kao dete. Majka Verina Vida Marković bila je kći Eda Markovića, viđenog Srbina iz Austrougarske, koji je bio delegat u kući Krsmanovića na Terazijama gde je 1918. godine dogovoreno stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Bila je jedan od najpriznatijih anglista u nekadašnjoj Jugoslaviji, dugogodišnji šef Katedre za engleski jezik i književnost u Beogradu, autor brojnih knjiga i jedan od najomiljenijih profesora Beogradskog univerziteta. Vera Milanković je profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, kompozitor i pijanista, dobitnik ovogodišnje nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Zlatni beočug, za doprinos kulturi Beograda. Autor je Srpskog duhovnog kalendara, zbirke tropara za soliste i različite vokalno-instrumentalne sastave, veoma dragocene višemedijske publikacije u izdanju CLIO iz Beograda. Drugo izdanje, dopunjeno horskim slogom a capella, doživelo je nedavno svoje prvo pojavljivanje u Daljskoj crkvi. Rođena je u Londonu, u koji se često vraća, živi na Senjaku. Ne krije da joj ova nagrada puno znači, a na pitanje da li su joj prezime i poreklo bili opterećenje u karijeri, ili prednost, odgovara: - Ne. Najpre, prezime koje nosim nije bilo u orbiti do pre neku godinu, a od pre neku godinu sam i ja stvorila nešto u svom profesionalnom životu, pa mi je milo. Nisam imala osećaj da se šlepam uz poznatu familiju. Jedino opterećenje koje realno mogu da imam je da ne razočaram svoje pretke. Mene su roditelji vaspitavali da što ti više Bog da, što imaš više u sebi, to je tvoja obaveza veća. Niste bili nestrpljivi kad je reč o oceni vašeg stvaralaštva, vašeg pedagoškog rada? Tokom svog rada niste bili deo muzičkih klanova, niti neformalnih čaršijskih arbitara? - Delo podleže sudu vremena. Pogledajte količinu premijerno izvedenih dela koja ne sačekaju reprizu. Autori su nestrpljivi posle prvog dela, i iz sve snage traže potvrdu, priznanje, nagradu. Mene celo to pozorište nikada nije zanimalo i sa zadovoljstvom sam bila sa strane i posmatrala koliko se besmislene energije ulaže u jalove rezultate. Ta margina između mene i toga što se događa na muzičkoj sceni sve je veća. Pišete puno za decu. Mali je broj kompozitora koji se danas time može pohvaliti? - To je za mene pravi doprinos vaspitanju dece, kad je o muzici reč. Decu ne možete zavarati. Jer, dete prepoznaje muziku koja je njegova, ili ne prepoznaje. Ono je najbolji korektiv onoga što radite, jer treba uz minimalni izvođački napor proizvesti maksimum muzike i, što je najvažnije, usaditi im smisao i osećanje za dobru muziku. Vaša potreba da komponujete i izvodite pesme koje počivaju na nacionalnoj tradiciji, govori i o vašem čuvanju domaće kulture. Koliko je to u neskladu sa onim što je danas najveći imperativ kad je o kulturi reč – ući u Evropu? - Ne vidim razloga zašto bi ideja o Evropi podrazumevala odricanje od sebe. Naprotiv, mislim da je naša kultura naša ulaznica u Evropu. Nećemo valjda mi Engleze da učimo Šekspiru!? Niti mislim da treba da foliramo svet nekim šarenim lažama o sebi ili ružičastom slikom o svetu u kome živimo. Ali, ono što mi danas dajemo kao sliku o sebi, ono što je najvećim delom tema naše umetnosti i našeg savremenog stvaralaštva, to je jedna do kraja ružna slika o nama. Osim kad je o sportu reč. Film, pozorište, pa i knjige, govore najviše o nasilju, i opet nasilju, kao maltene osnovnom segmentu naših života. Godinama sam zbog kičme išla na lečenje u Igalo, pa sam obično bivala u vreme filmskog festivala u Herceg Novom. I tada sam obično gledala domaću godišnju produkciju. To je strašno do koje mere su te naše priče klišei. U jednom filmu je obavezno neko poremećen iz rata, u drugom narkoman, u trećem kriminalac, u četvrtom diler, u petom ubica... I iza svakog takvog filma stajala je neka velika nacionalna institucija. Naravno, ja ne mislim da treba praviti domoljubne filmove, ali zar je moguće da nema normalnog života na srpskom filmu?! Mislite li da svet zanima normalan srpski život na sceni, ili na celuloidnoj traci? - Ko god iz sveta dođe ovde, bez obzira na to da li ga zanimaju Guča, Egzit ili Eurosong, vraća se oduševljen odavde. A mi sebe prikazujemo u svetu kao da smo poslednji šljam. Gore od toga je što su ti naši klišei lošeg života postali uzori ponašanja i model vaspitanja poslednjih godina. I zato su nam deca ovakva kakva su. Tome treba dodati ogromnu ulogu medija koji već godinama proizvode očekivanje da je samo ružna vest najbolja vest. Ne sećam se kada je na naslovnoj strani bilo kojih novina bilo nešto lepo. Pre nekoliko godina, na jednom Utisku nedelje, pobedio je dečiji hor Kolibri. Svi su glasali za njega. To je bio dokaz da su ljudi željni i lepog. Lako je rđavu vest prodati unosno. A koliko je novinarskog zanata i znanja potrebno da dobra vest postane skupa, a tražena roba. Eto izazova za novinarsko umeće. Kako je moguće putem institucija sistema uticati na ljude, na mlade, pre svega? - Ministarstvo prosvete koje je odgovorno za vaspitanje našeg podmlatka, nekada je tu odgovornost delilo sa Ministarstvom vera, pa zatim sa Ministarstvom kulture, a danas bi tu odgovornost trebalo da deli sa ministarstvom koje je zaduženo za medije. Dakle, opet, ministarstvo za kulturu. Želim da govorim o onome što je moj domen rada. Recimo, zbog čega je ukinut predmet pevanje? Zbog čega deca ne bi od prvog razreda osnovne škole učila ono što predstavlja osnov domaće muzike – lepe stare narodne pesme? Pogledajte našu situaciju. Roditelji odavno ne pevaju, deca nemaju od koga da nauče da pevaju, i tako se potpuno zaboravlja i nestaje jedno nacionalno nasleđe. Nacija koja ne peva, ona ne diše. I kada jedna prirodna potreba ostaje duboko potisnuta u čoveku, ne treba nam psihijatar da nam kaže koliko smo bolesni. Postoji li srpsko nacionalno dobro koje umemo da ponudimo svetu? - Sigurno da postoji, samo mi to jednostavno ne umemo da negujemo. Pogledajte, recimo, Ulicu kneza Mihaila. Samo srce glavnog grada. Pa, vi u njoj nemate nijednu domaću radnju! Kad bi vas neko spustio iz aviona u nju, vi ne biste znali da li ste u Beču, Berlinu ili na Marsu. A to vam je nešto po čemu bi trebalo da prepoznate jednu zemlju i jedan narod. I kad neko iz unutrašnjosti Srbije dođe u Beograd, takođe želi prvo da vidi Knez Mihailovu, Kalemegdan... A vi tu nemate ništa da kupite što bi imalo veze sa Beogradom, sa Srbijom. Morate priznati da je to nedozvoljena glupost. Vaša porodica, tačnije vaši preci, oduvek su pripadali srpskoj eliti. Šta je danas srpska elita? - Ona je, kao i uvek, manjina obrazovanih pripadnika jedne nacije koja je svestrano obrazovana, povezana sa svetom, duboko ukorenjena u svoju tradiciju, ima obavezu da obrazuje ljude oko sebe. To je jedan ogroman napor koji nikada ne prestaje. Danas se srpska elita ne pita ni za šta, jako joj je sužen prostor za delovanje, nema je u javnosti; tačnije, ona je u dubokoj ilegali. Ako imate u vidu da je ovo danas duboko politizovano društvo, da je dnevna politika pojela najveći deo naših života, onda je jasno da je delovanje intelektualne, naučne, kulturne elite jednostavno nemoguće. Ta elita je na sporednom koloseku, političari i stranački pripadnici su na glavnom, i ta dva koloseka se nigde ne ukrštaju. Pitanje je da li su se u srpskoj istoriji ikada ukrštali. Možda se čini da je srpska elita u prošlom, ili čak i u 18. veku imala neki veći uticaj u društvu, ali rekla bih da je to bilo zato što je bila pismena u nepismenom narodu. Mislim da prava elita nikada nije imala pretenzija da arbitrira u jednom društvu, niti da presuđuje u domenu politike, ali u svakom društvu je poželjno da ljudi na vlasti konsultuju svoju elitu. Koja tri srpska muzička dela su za vas nezaobilazni deo operske, odnosno koncertne scene? - Ohridska legenda Stevana Hristića, Pesme prostora Qubice Marić i Simfonija Orijenta Josipa Slavenskog. To su dela koja bi trebalo izvesti bar po jednom u sezoni. Deca vunderkindi su, uglavnom, produkti velikih sredina. Kako vi gledate na mlade muzičke talente? - U maloj sredini je veliki talenat užasno opterećenje. Kada neko u maloj sredini postigne prvi veliki uspeh, posle toga su sve oči nacije uprte u njega. I tako često stradaju ti pojedinci. Tako i mi kao publika postajemo surovi. Ako od 50 utakmica neko izgubi jednu, spremni smo da odmah otpišemo mladog čoveka. Zbog toga je veoma dobro što nam se dogodilo da imamo ovoliko dobrih tenisera. Jer, ako jedan izgubi, dobiće drugi. Ako jedna zakaže, druga će nas obradovati. Oni su rasterećeni i zato tako dobro igraju. Da bi talentovano dete uspelo i postalo veliki umetnik, mora da prođe kroz užasan dril. I mora da ima sponzora, mecenu, koji će da mu plaća skupo školovanje? - Sve je to velika muka za dete. Ono mora da ide na razna takmičenja, a ja ne volim takmičenja jer ona su u velikoj meri sreća. Trka za savršenstvom i poređenje sa najsavršenijim snimcima iz studija, to jako inhibira umetnost. Verujem samo u snimke koji su napravljeni na koncertu. Međutim, svet ne čine genijalci. Genijalci su uzori koji treba da budu (ne)dostižni. Svet čini kultura višeg srednjeg talenta i rada. Bleskovi i zvezde su samo uzori. Ako mladi umetnik stupa na scenu sa maksimom ili sam zvezda ili sam ništa, to je užasno opterećenje koje dete pretvara u pajaca koji mora da ide sa takmičenja na takmičenje u očekivanju planetarne slave. Ne znam zbog čega nemamo tu komponentu, kao sastavni deo života, da nam se deca rekreativno bave muzikom, kao što treba rekreativno da se bave sportom. Umetnost je danas uglavnom okrenuta tržištu i mora da se proda. Otuda i mnoge verzije dela ozbiljne muzike prilagođene generacijama u džinsu? - Danas je sve izraženije nestrpljenje koje je veoma opasno za umetnost. Smisao umetnosti i umetničkog vaspitanja je da čoveku produžiš koncentraciju, da ga usporiš. Da ga nateraš da stoji ispred slike u galeriji, da čuje neku kompoziciju do kraja, da bude u pozorištu na oba čina. Qudi nemaju koncentraciju da gledaju nešto što traje duže od 40 minuta. Jer, toliko su programirani na trajanje epizode jedne televizijske serije. Uskoro idete u Vašington, na Montgomeri koledž. Zbog čega ste tamo pozvani? - Održaću koncert, resital i radionicu. A sve povodom teme – metrika u srpskoj narodnoj tradiciji. Koncert će biti sastavljen od pesama iz svih delova Srbije, prema zapisima Miodraga Vasiljevića, koje ću izvoditi kao klavirske minijature. Govoriću o tim pesmama, a jednu od njih ću aranžirati za ansambl čiji sastav mi je zadat, sa kojim treba da je pripremim za izvođenje. U povratku, održaću i predavanje o hijerarhiji u srpskoj metrici na Kornel univerzitetu.