Kninska matura

Vraćajući se ponovo svojim ranijim literarnim preokupacijama sudbinom srpskog naroda u Kninskoj krajini, Jovan Radulović je u središte svog najnovijeg romana Od Ognjene do Blage Marije (Evro-Đunti, Beograd), smestio događaje kojima je njegova sudbina na tim prostorima praktično zapečaćena. Te strašne i potresne događaje, koji su doveli do progona celokupnog srpskog naroda s prostora bivše Krajine, izazvala je avgusta 1995. godine hrvatska vlast vojnom akcijom pod nazivom “Oluja”. Nasilje izraženo u “Oluji” i njen konačni rezultat – najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, koje je zakratko potreslo svet, predstavljaju nesumnjivo jednu od najvećih trauma srpskog naroda iz ratova devedesetih godina i sada su, koliko nam je poznato, prvi put romaneskno obrađeni. Uz saglasnost autora, NIN, u redakcijskoj opremi, donosi iz ovog romana dva odlomka (naslov prvog je naš). 3. P eriferija Knina. Jedan od burdelja s desetak soba. Gazda se prošle noći spakovao i pobjegao. U bašti se još uvijek na konopcima suše lancuni i jastučnice. S metalnih stolova bura je podigla i bacila stolnjake i pepeljare. Tamo gdje je bila pečenjara – ostaci ugljevlja, uza zid prislonjen ražanj. Recepcija je demolirana, motel bez struje i vode. Iz centra grada odjekuju eksplozije granata. Samo je jedna soba zauzeta, na njenim prozorima su spuštene škure. Soba je u neredu, po podu prazne flaše koka-kole, viskija, limenke piva i mineralne vode. Na krevetu vojnik UNPROFOR-a – Zambijac – i prostitutka. Vojnik drhti i krije lice u jastuk kako grmne jača eksplozija. Djevojku zabavlja njegov strah, smije se. Biti hrabar! Biti hrabar! Ne! Ne! Ne hrabar. Ti, UNPROFOR; a oni svi hrabri. Ne! Ne! Kukavica ima život, a ne hrabar UNPROFOR. Dobra ti je ta filozofija. Dobra, dobra... Da, da, u pravu si... Otkud onda takav u ovom sranju pod Dinarom. Mrzim puska, mrzim bum, bum... Mrzim i ja, ali me niko ništa ne pita. Ja crn, ti bela. Opštepoznata stvar. Ja crn tebe volim, ti bela mene voliš. A, ti se na ljubav navukao? Qubav, ljubav, da – ljubav... Ne mora baš tako biti... Qubav je veoma komplikovana stvar, ćukline moj crni... Ko ovaj rat i ove bombe. Bomba mrzi ljubav. Bomba mrzi više od ljubavi... Bomba sve mrzi i ruši. Bomba! Prokleta bomba... Bum! Ustaše... Što ne prestane ustaše i prokleta bomba. Neće... Stvarno nisu fer. Četrdeset dolara platio, a nema ljubav, bomba bum... Da, da, nezgodno... Što je bilo ljubavi, bilo je... Što ne prestane prokleta bomba? Neće... Ne sluša bomba vojnika UNPROFOR-a...Crnog vojnika... Jebem ježa ja crn, jebeš ježa ti bela. Da, da... Sve znaš i shvataš... Kninska matura. Jebem ježa... To puno boli. Ja sam pošteno jebala svog ježa, čim sam još uvijek s tobom...Prejebala... Šta to? Ne moraš sve znati... Neobjašnjivo i neprevodivo. Ja i ti braća. O, ho... Šta ćeš sad? Mi braća? Brat i sestra? Ne sestra... Baš braća. Dobro, budimo braća. Braća... To puno važno. Ne znam... Čim sam na tebe spala, svejedno... Braća... Crna i bela. Da, da, vidi se iz aviona. Braća... Crn i bel... Kao crna i bela kafa. Pukovnik Lesli Pre dolaska na ovu dužnost o Kninu baš ništa nisam znao. Iz nekog starog bedekera o Dalmaciji, štampanog pred Drugi svetski rat, svega nekoliko šturih podataka. Da je mesto čvor svih cestovnih i železničkih puteva u Dalmaciji. Da ima lepe kuće i trgovine s izlozima, da u njemu žive prijatni građani, u okolini (Lici i Bosni) živopisni seljaci što subotom (pazarnim danom) dolaze u grad, gde se susreću, trguju, vesele... Stara tvrđava nije samo lokalna znamenitost, kao ni muzej sa veoma starim i vrednim arheološkim eksponatima. Grad života koji se punim plućima razvija, s lepom okolinom i poljima koja natapaju tri reke, što je zaista retkost za ovakva kraška podneblja. Po dolasku i preuzimanju dužnosti, mogao sam to na neki način prepoznati, ali kao da je sve stalo u vreme kad je taj bedeker štampan, našao sam samo ostatke svega toga. Pred polazak iz Vindzora, otac mi je, pasionirani sakupljač novinskih članaka neobičnih sadržaja, doneo fotokopiran članak iz rubrike “Verovali ili ne”, da u Kninu živi čovek koji se bavi isključivo ubijanjem muva. Ima svesku u koju precizno upisuje koliko muva ubije dnevno. Lepo, po datumima vodi evidenciju, zimi je strašno nervozan, opija se, ali se zato leti smiruje, to je njegova prava lovna sezona. Do sada je ubio preko deset hiljada muva. Ubija ih samo golom šakom. Nasmejao se otac, rekao mi da obavezno, ako je živ, pronađem tog ludaka. To je toliko ludo i neverovatno, ali oca nisam poslušao. Prvo što sam uradio kad sam stigao u Knin, bilo je da se popnem na staru tvrđavu. Do vrha tvrđave put strm i kamenit, na bregu ispod – spomenik podignut u slavu partizanskih boraca koji su iz grada pred kraj Drugog svetskog rata isterali Nemce. Spomenik ružan, od betonskih blokova, lokalni manijaci (verovatno potomci starih četnika), nevešto su ga minirali, unakazili, ali nisu uspeli srušiti. Breg obrastao borovicom, borom i sitnim grmljem. Stupio sam na ravan i širok plato popločan kamenom, nada mnom se zatezalo i pucketalo na vetru platno srpske zastave. Divan pogled na grad i okolinu – vedro nebo, ni zimi u njega ne možeš bez treptanja gledati. S tvrđave, na glavnoj ulici, kao na jako osvetljenoj pozorišnoj sceni vidiš ljude kako hodaju, stoje, Krku koja vijuga, skoro da sam video pastrmke u bistroj vodi. Daleko – kamenita i tajanstvena Dinara, pola u suncu, pola pod belim oblacima. Sišao sam polako, obišao pijacu, video sve ono šarenilo kineskih i turskih prnja. Pri kraju, odsutan, zagledan u ponuđenu robu, jedan seljak je prodavao drvene kugle – balote, za igru koja je ovde od davnina popularna. Kupio sam jedan par, ali i četiri lule, različite veličine, od višnjevog drveta, lepo urađene. Ponudio mi je i pastirske frule, preslice, košare pletene od pruća vrbe, drvene zdele i kašike, zemljane lonce, veoma primitivno izrađene. Kenijski general Arap Rob, komandant južnog sektora zaštićenih zona Ujedinjenih nacija, po dolasku u Knin, provezao se džipom glavnom i jedinom ulicom, krvotokom grada – koji počinje od železničkog mosta na severu, do mosta nad Krkom, južno. Razočaran kratkom vožnjom, svim što je video, upitao je svog ađutanta: Zar je to ta ulica što zadaje toliko glavobolje Ujedinjenim nacijama? Ulica koja je uzbudila čitav svet. Pošto je ovo grad neviđenih lažova, hvalisavaca i megalomana, a sve to podstiču i umnožavaju silni kafići, slatko su se kninski mudraci smejali Robovom pitanju, proširili ga, stvorili priču, koju nisam baš uzeo kao šalu ili vic. Naime, sekretarica generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, svako jutro dočekuje svog šefa i raportira mu: Vaša ekselencijo, imate nekoliko važnih poruka: iz Moskve, Pekinga, Vašingtona... Nije ni završila, šef je prekida: A, iz Knina, ima li kakve pošte iz Knina? Smeh za stolovima, rzanje, srkanje espresa, lokalnih konjaka i rakija, dim cigareta, ubacivanje jednim prstom kutije šibica u praznu čašu sa ivice stola. To je kninska zarazna bolest zvana megalomanstvo i ludačko osećanje svetske veličine i važnosti. Ulicom kojom se provozao kenijski general, gazili su – kakav je običaj u svim mediteranskim i levantinskim gradićima – čuveni kninski šetači penzioneri. Bivši profesori, žandari, poreznici, trafikanti, sudije, brijači... Penzija i višak slobodnog vremena izjednačili su ih u svemu. Brijač ima važnije i svežije vesti od bivšeg sudije. Glasno su pričali, učestvovali u životu svoga grada, a posle Robovog prolaska zaćutali su, kao po nekoj davnoj zapovesti crkvenih otaca. Nestali zajedno sa svojim ogromnim kišobranima i štapovima. Da li su odjednom baš svi iselili, premetnuli se u nešto drugo ili pomrli? Da li su ih kao mrtve uopšte iznosili iz kuća i sahranjivali? Staraca mudraca i šetača nema u ovoj poslednjoj tragediji i bežaniji. Sahranili penzioneri svoj grad, i on njih, verovatno su ih zabolele nipodaštavajuće reči kenijskog generala koji je njihov grad sveo na samo jednu ulicu. I ta ulica je, eto, nametnula problem čitavom svetu, pa i on – kenijski general – mora da ga rešava. Ulica jednog zabačenog gradića, od miliona ulica na svetu, pravi problem tako ozbiljnoj organizaciji kakva je Ujedinjene nacije i troši njen budžet. Po dolasku u Knin, dobio sam poziv lokalne vlasti i pravoslavnih sveštenika da prisustvujem prazniku – slavi grada. To je četrnaesti oktobar – Dan Pokrova presvete Bogorodice, ili Bogorodičin Pokrov. Pre slave obišao sam i crkvu s tim imenom, novu, u centru. Profesor istorije Milokus, objašnjavajući mi njen istorijat, ponovio je nekoliko puta, kako je na istom ovom mestu pre sto pedeset godina izgrađena i postojala crkva istog oblika, s tim imenom. U jesen četrdeset četvrte, do temelja su je srušili anglosaksonski avioni. To anglosaksonski je više puta ponovio, dajući mi do znanja da su tu možda i kanadski avioni imali neku ulogu, pa eto, na neki način i ja, kao današnji pukovnik kanadske vojske. Ćutao sam, a on je nastavio priču o katoličkoj crkvi svetog Ante Padovanskog, sto metara južnije, koja je bila pošteđena anglosaksonskog bombardovanja, nijedan crep s nje nije pao. Četrnaestog oktobra došao sam u crkvu tačno u deset sati, nekoliko minuta pre nego što će početi služba. Crkva puna naroda, lokalnih funkcionera, svi u crnim odelima, osim profesora Milokusa, obučenog u neku čudnu mešavinu vojničke i civilne odeće. Upoznao sam srpskog patrijarha, pošao da mu poljubim ruku, ali ju je on vešto i brzo povukao, s nekoliko reči udelio mi blagoslov. S njim u redu bili su i srpski episkopi, pa mnoštvo popova, koji su stalno nešto prinosili, odlazili iza oltara, smetali jedni drugima, opominjali narod da bude tih. Posle liturgije krenula je jedinom ulicom ogromna procesija s krstovima i barjacima, koju ovde zovu litijom, prema poravnatom zemljištu na periferiji grada, gde će se graditi još jedan hram, u slavu srpskog svetog Simeona. Od strane patrijarha i episkopa osvećeni su zemljište i krst. U ogromnoj koloni izdvajao se jedan kamion, na čijoj je karoseriji sedelo desetak ratnika veterana, bivših četnika, na glavama im crne šubare, među nogama puške. Atrakcija je bio jedan stari četnik iz mog Vindzora, koji je među nogama držao pravi nemački “šarac”, očišćen i podmazan. Vratio se nakon pedeset godina, otkopao iz neke pećine svoje trofejno oružje, očistio ga i podmazao, sad je njim paradirao kao nekada dok je bio mlad. Prišao sam mu, počeo razgovor, pitao kad ćemo u Vindzor, gde živi... Mučio se s engleskim, zastideo se i pocrveneo, pa sam se brzo povukao. Na ručku, prebogatom i preobilnom, pošto je presečen slavski kolač a popovi otpevali Očenaš, patrijarh je blagoslovio trpezu i obratio se gostima. Govorio je polako i smireno, što je mom prevodiocu dobrodošlo da sve prevede na najbolji način. Citirao je patrijarh reči apostola Pavla: da se ne sme činiti zlo da bi došlo dobro... Svevideće oko Božije vidi svaku pravdu i nepravdu... Zazivao je patrijarh prestanak prolivanja krvi, da se na miran i pravedan način, po Božijoj i ljudskoj pravdi rasprave i reše nesuglasice među ljudima, bilo koje vere, a njih je među ljudima bivalo i bivaće. Pozivao je da se zlo prekrati, pogledao je u mom pravcu i otprilike rekao: Ako je ovaj čovek, vojnik međunarodnih snaga, iz daleka sveta potegao da pomogne, dođimo sebi i kažimo – dosta je zla i nesreće... U nevolji i opasnosti su i ovakvi od zla na našem tlu. I oni treba da se sutra vrate u svoju zemlju, svojim domovima i porodicama. Svaka patrijarhova reč je bila izazov da i ja kažem nekoliko reči: neko ko ima ovakvu crkvu, tradiciju i kulturu, mora da je i sačuva, a mi smo tu da pomognemo najviše što možemo. Tad nisam znao ono što ću veoma brzo saznati: da narod koji je stalno udaran i bijen, pun je slepe mržnje i retko dobro razmisli pre nego će nešto učiniti. Ovaj narod više mrzi batinu nego ruku koja je drži i glavu koja batinu pokreće. Ovaj narod je poput psa što grize kamen kojim je pogođen, a ne obazire se na onog ko je kamen bacio. Još jasnije: poput bika su što nasrće na crvenu maramu, umesto na onog koji je drži.