Arhiva

Profesor i mandale

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00
Prema Zakonu o rehabilitaciji od 17. aprila 2006. godine, zahtev za rehabilitaciju može da podnese svako zainteresovano fizičko ili pravno lice. Prema članu 4 navedenog zakona, pre odlučivanja o zahtevu sud pribavlja potrebna dokumenta i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija. Prof. Stanković je vehementno reagovao (u Politici) i na samu ideju o zahtevu za rehabilitaciju Milana Nedića, optužujući neistomišljenike za revizionizam. “Nemamo ništa protiv”, ističe prof. Stanković sada, u NIN-u, “da se rehabilitacije pokreću (a Nedić?), ali se varaju oni koji putem suda dobijaju i da se krug, mandala, zatvara. Mandalu, u civilizovanom svetu, zatvara samo sud istorijske nauke.” Za proteklih decenija naša “istorijska nauka” ništa nije učinila da preispita bar neke od presuda “Vojnog suda komunističke revolucije” (“koji nije bio nikakav sud”, po dr Miru Lomparu, “već izvršni organ istorijske misije komunizma”). ali se danas javljaju istoričari poput prof. Stankovića, prisvajajući sebi pravo konačnog arbitra. Svojom tvrdnjom da je Nedićeva država bila jedna od “najkvislinškijih država”, prof. Stanković ide naruku onima koji nastoje da izjednače “Nedićevu Srbiju” sa Pavelićevom NDH (o čemu je bilo reči u NIN-ovom članku). Ta tvrdnja nije tačna. Samo u specijalnim jedinicama Vafen-SS, koje su se zaklinjale na vernost Hitleru, ratovalo je, uglavnom na Istočnom frontu, oko 320.000 “kvislinških” vojnika, iz svih okupiranih zemalja izuzev Poljske i Srbije. Tu prof. Stanković ubacuje svog svedoka Đura Trpkovića, “pacijenta” Ozne, koji navodno tvrdi da je Nedićeva vlada htela, da bi “ugodila Nemcima”, da i Srbi ratuju protiv Sovjeta, ali, eto, nije uspela. Čudno je što je gospodin profesor jednu tako važnu (važnu?) informaciju, i za predmet koji predaje, decenijama držao samo za sebe. U ratnim godinama sve okupirane i neutralne zemlje radile su prvenstveno u svom interesu, prilagođavajući se okolnostima, sprovodeći “realnu politiku”. Danska je, gde su kralj i vlada ostali u zemlji, 1941. god. pristupila fašističkom Antikominternovskom paktu, a 7.800 Danaca se borilo u redovima Vafen-SS. U Holandiji (kralj i vlada u egzilu), komunisti su organizovali “Februarski štrajk” 1941. protiv transporta 400 Jevreja u KC-logor Mauthauzen, koji je ugušen u krvi a vođe štrajka su streljane (štrajkova više nije bilo). Od 160.000 holandskih Jevreja, ubijeno je 112.000, pri čemu su u njihovom “prikupljanju” učestvovali i mnogi domoroci. Pedeset hiljada Holanđana je ratovalo u Vafen-SS. Neutralna Švajcarska je, pod parolom “Čamac je pun”, vraćala sa svojih granica i one izbeglice kojima su dalji putevi vodili u koncentracione logore. Paul Griniger, kapetan policije u St. Galenu, omogućio je ulazak u zemlju više stotina Jevreja, zbog čega je otpušten iz službe i kažnjen. Rehabilitovan je tek 1995, 23 godine nakon njegove smrti, kada su amnestirani i drugi “mali Grinigeri”. Industrija neutralne Švedske radila je i za Nemačku, preko njene teritorije su išli nemački železnički transporti a pri napadu na Sovjetski Savez i nemačke trupe i ratni materijal. U Dalmaciji i Hercegovini kolaboracija Srba sa italijanskim vlastima počela je pre formiranja četničkih odreda, peticijama građana (pojedine sa preko 100.000 potpisa), za zaštitu srpskih krajeva od ustaša (Milorad Ekmečić: “Dugo kretanje između klanja i oranja“, Beograd 2007, str. 447-499). A nastavljena je i kasnije: ti ne diraj mene, ja neću tebe, nama su problem ustaše. U toku ratnih operacija Nemaca protiv četnika u Bosni (Vajs 3 i Švarc-nastavak), Italijani su omogućavali četnicima da se izvuku (Nikola Živković, “Srbi u ratnom dnevniku Vermahta“, Beograd 2005, str. 21 i 22). Nije svaka kolaboracija automatski i kvislinška. Ustanak u Jugoslaviji 1941. godine bio je preuranjen. Nemačka je vojno bila u punom naponu, ustanici su bili slabo naoružani i upućeni samo na sebe. Gubici su bili katastrofalni. Pokreti otpora u celoj Evropi čekali su na pravi trenutak, samo smo mi započeli svoj rat tri i po godine ranije (sa iluzijom komunista da će rat trajati samo nekoliko meseci), sa dodatnim frontom građanskog rata. (Rat samo sa ustašama imao bi druge razmere.) “Iluzije u brzu pobedu sovjetskog oružja bile su prisutne u svim krajevima Jugoslavije i u rukovodstvima na svim nivoima” (Branko Petranović: “Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945“, Beograd 1992, str. 257). Čak i članovi partijskog vrha verovali su da će Crvena armija za dva meseca biti u Jugoslaviji (S. Vukmanović Tempo: «Revolucija koja teče II», Beograd 1973, str. 148). Neki su očekivali svetsku revoluciju i pripremali se za preuzimanje vlasti, likvidirajući anglofile i potencijalne protivnike (Petranović, ibid, str. 750). Šta bi se desilo na našem tlu da je na Konferenciji u Teheranu, novembra 1943, odlučeno da se izvrši invazija u Dalmaciji? Milorad Ekmečić (ibid, str. 472) veruje da bi se oba pokreta promenila. ”Partizanski pokret bi se lečio od bolesti levih radikalnih ideologija, a četnički bi postao jugoslovenski u pravom smislu reči.” Ostaje otvoreno pitanje participacije u vlasti, u zemlji koju su posele britansko-američke trupe. Praksa je pokazala da je svaka od velikih sila u svom toru određivala svog ovna predvodnika. Jugoslavija bi imala drugo lice, sa velikim šansama da se održi, svakako u nekom federativnom sistemu. Žrtve preranog ustanka bile bi još besmislenije. Masovnih ubijanja u poslednjim fazama rata i posleratnih ubijanja ne bi bilo. Izuzev ako bi se partizani i dalje borili, za neku “svoju republiku”. (U Grčkoj, iako u pokretu otpora aktivniji i kod naroda popularniji, komunisti su, nakon neuspelog pokušaja da naprave svoju “republiku”, najureni iz zemlje a vlast su preuzele nacionalističko-rojalističke grupacije, uz blagoslov britanskih trupa. U Poljskoj su vlast preuzeli komunisti, jer su u zemlji bili Sovjeti. A prozapadno orijentisani antifašisti su ostali praznih ruku, premda su ratovali u Francuskoj, u Normandiji i Italiji, i podigli - samoubilački! - Varšavski ustanak, avgusta 1944). Prof. Stanković se poziva i na čudne svedoke: Đura Trpkovića, šefa obezbeđenja vlade generala Nedića, i Božidara Bećarevića, šefa Četvrtog, antikomunističkog odseka Specijalne policije Uprave grada Beograda. Đuro Trpković se vratio u zemlju i doneo i svoj dnevnik od 128 strana, koji je danas u posedu prof. Stankovića (?), ali koji nije objavljen; a “teško” i da hoće, uz konfuzno objašnjenje da bi to štetilo potomcima prestupnika. (A u hiljadama slučajeva takvih obzira nije bilo, uskraćujući porodicama čak i pravo da znaju gde su im streljani muževi i očevi pokopani. Gde je, npr., grob Grigorija Božovića?) Dokument koji nije pristupačan širem krugu ljudi, nije validan dokument. “Zar Slobodan Jovanović nije sakrivao, kao predsednik vlade, bez trunka emocija, izveštaje o genocidu nad Srbima u NDH “, tvrdi prof. Stanković. U ed-memoaru upućenom vladi SSSR-a 25. avgusta 1942, pišu Jovanović i Ninčić (ministar spoljnih poslova), pod tačkom 7:  “ Generalna saradnja sa ustašama je sasvim isključena zbog zločinačkih pokolja Srba u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, gde je ubijeno, prema potvrđenim podacima, 600.000 srpskih muškaraca, žena i dece. Osim toga, kao posledica tih ustaških zločina, preko 400.000 izbeglica je prebeglo u Srbiju “ (Nikola Milovanović: “Draža Mihailović», www.znaci.net). Prof. Stanković dalje tvrdi, pozivajući se na  «krunske svedoke» Trpkovića i Bećarevića, da je Slobodan Jovanović “bez trunke griže savesti“ u delo sproveo slovo “Z“, što je značilo “zaklati“, i da je tako “pobijeno stotine viđenih Srba“. U londonskom “Tajmsu»“ od 15. jula 1946. god. objavljeno je pismo Slobodana Jovanovića, koji objašnjava da slovo “Z“ znači ”zastrašiti “, da su lica stavljena pod ”Z“ upozoravana “da se za njihova nedela zna i da će ih posle rata stići kazna“, kao i da su njihova imena objavljivana preko Radio-Londona, na predlog Mihailovića. Pod slovo “Z” stavljeno je ukupno 75 lica, među njima nema nijednog člana Titovog pokreta. Dušan Nedeljković, predsednik Komisije za ratne zločine, govoreći o slovu “Z” na konferenciji za strane novinare u Beogradu, 1. oktobra 1945, tvrdio je da “cifra zaklanih prelazi deset hiljada” (Uglješa Krstić: “Ravnogorska istorijska čitanka“, Beograd 2001, str. 14). Od sedamdesetpetorice (spisak se nalazi u knjizi Borivoja Karapandžića: “Građanski rat u Srbiji 1941-1945“, Beograd 1993, str. 270), likvidirana su samo dvojica, i to puškom. Na spisku nije bio pukovnik Masalović. Prof. Stanković je o Slobodanu Jovanoviću očigledno koristio nepouzdane izvore. Koristimo navedenu misao iz Geteovog “Fausta“, u lako korigovanoj verziji: “Kada dospemo do dobrota ovog sveta, tad se bolje sagledavaju obmane i varke.“ I 27. mart 1941. i NOB su antifašističkog karaktera ali različitih ideoloških sadržaja. Prvi nisu dobili ono s čim su računali, izgubili su i ono što su imali, a drugi su dobili ono za čim su težili, da bi posle 50 godina to izgubili. Čemu onda tolike žrtve i zločini!? Jovan Nenadov, Lozana, Švajcarska