Mračna budućnost Rusije

Opis radnog mesta koje bi trebalo da bude najmanje privlačno na svetu, manje-više ide ovako: „Potrebna osoba sa mnogo sposobnosti za upravu i reformu zajednice koju čini oko 17 miliona kvadratnih kilometara (u najvećem delu nenaseljenih), sa stanovništvom u ozbiljnom padu, sa slabom armijom, sa velikim socijalnim i ekološkim problemima, unutrašnjim etničkim neslogama i brojnim zavidnim susedima”. Ne žurite da podnesete prijavu. Među traženim sposobnostima, treba pretpostaviti, traži se ogromna lična tvrdoglavost i nedostatak mašte (ili možda višak mašte). Jer, radi se o upravi Rusijom. Moguće je da mnogi posmatrači nisu imali ovako pesimističko mišljenje kada su čitali vest o stupanju na dužnost Dimitrija Medvedeva kao predsednika Rusije, 9. maja. Moskovske mase, veliki deo nacionalnih informativnih medija i različite dobro dirigovane patriotske grupe aplaudirale su događaju, uz koji je odmah išlo imenovanje Vladimira Putina na položaj (super) premijera Rusije, a završen je tradicionalnim defileom na Crvenom trgu. Ovaj uspon poverenja ne duguje se samo političkim uspesima samog Putina, s popularnošću koja posramljuje zapadne lidere poput Buša, Brauna i Sarkozija. Nova snaga Rusije se takođe zasniva na njenim ogromnim rezervama nafte i prirodnog gasa koje zemlji daju veliku moć u pregovorima, ne samo sa zemljama direktno zavisnim od njenog snabdevanja kao što su Ukrajina, Nemačka i Mađarska, već da utiče generalno i to zbog moći koji joj daje taj priliv kapitala. U pitanjima međunarodne politike, radilo se o Iranu, Severnoj Koreji ili o Balkanu, Rusija ima mnogo toga da kaže. Dakle, Moskva se vratila na scenu. U takvoj situaciji, zašto ipak treba biti pesimista kada je reč o budućnosti Rusije? Odgovor je u perspektivi zemlje „na duge staze”. Dva nedostatka bi trebalo da uoči svako ko proučava geopolitičke tendencije. Prvi sam pomenuo u više mojih članaka; zastrašujući demografski pad ruskog stanovništva. Rusija sa malo po malo smanjuje, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Broj umrlih u radno sposobnom stanovništvu danas je za 100 odsto veći nego 1965. godine. Sve u svemu, Rusi nestaju, i ima ih mnogo manje nego kada se raspao SSSR. Rusiju, takođe, ugrožava isuviše zapuštena i nenaseljena zemlja. Za 142 miliona Rusa, koliko ih je još preostalo, bilo bi mnogo bolje da su na petini teritorije od one koju danas kontrolišu; preostale četiri petine mogle bi da se proglase za svetsku baštinu pod zaštitom UNESKO-a i da se odredi za gajenje bizona, jakova i stepskih orlova. Veliki ruski istraživači iz XVII i XVIII veka koji su zauzeli Sibir, na nesreću nisu bili severnoamerički kolonizatori koji su u isto to vreme napredovali ka zapadu sa Apalačkih planina. Amerikanci su zadobili Kanzas i Kaliforniju, a Rusi su uzeli Omsk i Tomsk. Nije pravo, zaista. Imajući u vidu ove dve ogromne prepreke za konkurentnost Rusije na duži rok, trenutni prihodi od povećanja cena gasa i nafte impresioniraju manje. Bez daljega, omogućili su Putinu i Medvedevu da finansiraju rekonstrukciju infrastrukture, obrazovanja i armije, bar u meri koja nikada ne bi bila moguća bez prihoda od nafte. Ali, društvo čiji napredak zavisi samo od jedne sirovine, postaje ranjivo pred mogućnošću da dođe do pada cene te sirovine na tržištu, do prekida u proizvodnji i snabdevanju i ako se sirovina iscrpi. Možda ruska proizvodnja nafte nije dostigla maksimum, mada skoro sve informacije o postojanju velikih nalazišta u Rusiji te rezerve smeštaju u prostore sa klimom i topografijom koje zahtevaju veoma velike investicije. Ako se Putinovoj Rusiji oduzme prihod od nafte, šta joj preostaje? Šta god da joj preostane, bez sumnje je da Medvedev i Putin imaju niz etničkih, geopolitičkih i međunarodnih problema koji neće tek tako nestati. Demografska budućnost Rusije je još crnja kada se isključivo mere pokazatelji nataliteta Rusa, a da se ne broje sve manjine kojih ima unutar njenih granica. Zatim, treba videti šta se dešava sa druge strane tih granica; malo ili niko od komšija (baltičke države, Poljska, Ukrajina, Gruzija) ima poverenja u njene skoro imperijalne tendencije. Svi su radosni što su pobegli iz njenih kandži, i odupreće se pritiscima da prihvate norme Kremlja. Na kraju, postoji komšija koji plaši svakog Rusa koji misli na duge staze, a to je Kina. Svi komercijalni ugovori, transferi tehnologije i diplomatski napori da se spreči samovoljno delovanje Amerikanaca u slučaju Irana i drugim problemima na Bliskom istoku, ne sprečavaju Kinu da postane dominantna sila u centru sveta, i da se završe ona dva veka u kojima je Rusija imala tu ulogu. Na kraju, kad čovek skrene pogled sa pompe i defilea na Crvenom trgu, nema druge nego da se zapita gde će biti ova zemlja za 15, 30 ili 50 godina. I dalje mislim da demografska, ekonomska i geopolitička kretanja ne obećavaju mnogo. To su najveći izazovi sa kojima se susreću Medvedev i Putin, i sigurno je da su obojica dovoljno pametni da to znaju. Ali, kada pokušaju da situaciju preokrenu u korist Rusije, dobro bi bilo da se sete poznate rečenice oštroumnog političkog posmatrača kakav je bio Karl Marks: „LJudi prave vlastitu istoriju, ali ne kako bi to želeli; ne prave je u okolnostima koje su sami izabrali, već u zatečenim okolnostima, nasleđenim iz prošlosti”. Prevod iz „El paisa” BRANISLAV ĐORĐEVIĆ