U buli i Buš i Ford

Izgleda da dolaze, ili su možda već došla, vremena puna neizvesnosti. Najmoćnija ekonomska sila sveta, Sjedinjene Države, imaju najveći budžetski deficit i najveće nacionalne dugove u svojoj istoriji. A Fordova automobilska industrija, simbol američke proizvodne i tržišne moći i generator liberalnog kapitalizma, trpi najveće gubitke od svog nastanka pre više od jednog veka. Kad se i Buš i Ford nađu u buli – da upotrebimo pokeraški termin, jer je i sama pojava u znatnoj meri odraz hazarderstva - okrnjena su dva simbola moći: državni i privredni. Naravno, u oba slučaja najvažniji, iako ne i jedini, uzročnik je američka ekonomska recesija, čije se negativne posledice već uveliko osećaju u svakodnevnom životu Amerikanaca, a kasnije će se preneti i na druge. Previše Amerika utiče na sudbinu sveta: kad dobije upalu pluća i drugi će kašljati. Iako nisu stvoreni preko noći, nego su se postupno gomilali, budžetski deficit i nacionalni dugovi SAD dosegli su rekordne domete za vladavine DŽordža Buša – zbog, tvrde kritičari, njegove pogrešne ekonomske, posebno poreske politike za proteklih sedam godina. Buš će budućem američkom predsedniku ostaviti u nasleđe deficit od 482 milijarde dolara - sumu koja se po veličini približava ukupnom vojnom budžetu SAD – i to bez uračunatih 80 milijardi, planiranih za pokriće ratnih izdataka u Iraku u idućoj godini. Da stvar bude šokantnija, on je, kad je pre osam godina preuzeo vlast od Bila Klintona, nasledio budžetski suficit od oko 20 milijardi dolara. Istovremeno, za dva Bušova mandata nacionalni dugovi SAD porasli su za 80 odsto - sa 5,8 biliona na 10,4 biliona dolara. Iako je direktor budžeta Bele kuće DŽim Nasl - nakon priznanja da „niko nije srećan zbog deficita” - izrazio nadu da bi nepovoljan trend mogao da bude zaustavljen do 2012. godine, dakle u toku prvog mandata budućeg predsednika, otkriće je ne samo razgnevilo Bušove kritičare, nego je, u trci za Belu kuću, mnogo koristilo suprotnom taboru – demokrati Baraku Obami, a ne republikanskom kandidatu DŽonu Mekejnu. „Ako bi se davale olimpijske medalje za neodgovornu poresku politiku (blago oporezivanje najbogatijih), predsednik Buš bi dobio sve tri medalje, zlatnu, srebrnu i bronzanu” - tvrdi Kent Konrad, predsednik Odbora za budžet u Senatu. ”Kad je u pitanju fiskalna politika, predsednik Buš je najneodgovorniji predsednik u istoriji naše zemlje”. A DŽejson Ferman, odgovoran za privredu u Obaminom izbornom štabu, imao je povoljnu priliku da istakne: „Senator Mekejn obećava da će nastaviti Bušovu ekonomsku politiku. To će zadržati našu privredu na opasnom putu i strovaliti Ameriku u još veće dugove”. Ako su Bušovi dugovi preveliki, Fordovi dugovi su, po mnogo čemu, i duboki i široki. U prvom slučaju odudaraju od slavne tradicije, a u drugom od ekonomske globalizacije. Kompanija je imala u poslednjem kvartalu gubitak od 8,7 milijardi dolara. Poređena sa ukupnom vrednošću imovine Henrija Forda (188 milijardi dolara), ta suma nije ni izdaleka nagoveštaj propasti, ali je značajna po tome što predstavlja najveći gubitak koji kompanija ima za 105 godina postojanja. Uz to, prvi put na berzi padaju Fordove akcije. Razloge gubicima predsednik kompanije Alen Mulali ne vidi u padu kvaliteta proizvoda ili u neracionalnom poslovanju, nego u krizi američke privrede, naglom poskupljenju nafte i padu kupovne moći američkih potrošača. Ako do kraja godine na američkom tržištu proda više od 14 miliona automobila – što bi bila najniža prodaja za više od jedne decenije – kompanija će to smatrati svojim uspehom. U drugim delovima sveta nema gubitaka, u Kini je prodaja čak povećana za 30 odsto. Izlaz iz krize se traži u preorijentaciji proizvodnje i u promeni ponude za američko tržište: praviće se manja i ekonomičnija putnička vozila, što nije sasvim po ukusu Amerikanaca, a smanjiti proizvodnja „pikap” kamioneta i luksuznih teretnih vozila. I dosad se događalo da mnoge moćne kompanije upadnu u krizu ili da čak bankrotiraju. Takva je priroda kapitalizma. Kad je Ford u pitanju, međutim, asocijacije sežu do rađanja moderne Amerike i ulaska automobila u čovekov život. Kad je Henri Ford proizveo, pre tačno sto godina, prvi „T model” za narod, Amerika je krenula u budućnost na točkovima. A njegova poslovna filozofija – platiti dobro radnika da bi on, kao potrošač, bio i pokretač proizvodnje – postavila je osnove potrošačkog društva i kapitalističke države blagostanja. Buša će nacija s razlogom kriviti što je privredu uvalio u krizu. Ali mu skrnavljenje Fordovog oreola neće oprostiti.