Rukotvorstva

Otkako je godine 1964. diplomirala na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti, odsek za tekstil, Zagorka Stojanović je u zemlji i inostranstvu priredila dvadeset samostalnih izložbi (kolektivne da ne brojimo). Ovaj broj ne govori dovoljno o stvaralačkoj produktivnosti Stojanovićeve. Prava slika o njenom radu stiče se kad se pomenutim izložbama dodaju njene brojne kostimografske kreacije u teatru, na filmu i televiziji. Sve to, ipak, kao da nije bilo dovoljno da Stojanovićevu uvede u „džet set” beogradskog kulturnog ambijenta. Ukazano joj je više poštovanja u inostranstvu, gde je bila angažovana kao profesor po pozivu na umetničkim školama, za odsek tekstila i tapiserije. Što joj kod nas ime nije pominjano uz velika zvona, sama snosi „krivicu”. Celog veka znala je samo za rad. A takvu „grešku” mi umetnicima ne opraštamo. Reč je, međutim, o umetnici čije delo zaslužuje posebnu pažnju. Ono što nju izdvaja kao originalnog stvaraoca nije samo množina radova, već način na koji su ti radovi realizovani. Ona spada u red onih retkih autora koji su tapiseriju kao „primenjašku” tehniku uspeli da uvedu u status medija slobodne vizuelne umetnosti. Weni radovi imaju tako snažno izražene pikturalne i skulpturalne karakteristike da se moraju tretirati ravnopravno sa delima realizovanim u bilo kom drugom mediju. Takav „stil” eksponata Stojanovićeve daje mogućnost da se oni, osim ovaj put, na izložbi u Lazarevcu, izlažu u slobodnom prostoru, ili prezentuju u integralnoj simbiozi sa ambijentima unutarnje i spoljne arhitekture. Radovi Stojanovićeve ni po svom sadržaju nisu zavisni od tradicionalnih motiva tapiserije. Wena velika kompozicija sa šajkačama ima sve karakteristike ambijentalne kreacije koja je otvorena za različite načine „čitanja”, nezavisno od koje medijske materije je načinjena. Ali medijska materija tapiserije time nije nimalo potcenjena. Stojanovićeva intimno ostaje privržena činu drevne veštine tkanja. Druga je stvar kakvu formu će ona dati satkanoj materiji. Kao malo ko drugi u nas, Stojanovićeva je potvrdila mogućnost univerzalne primenjivosti takve materije, posvedočila njenu pogodnost za ostvarivanje svake zamisli koja može da se rodi u stvaralačkoj imaginaciji umetnika.