Ambasada i Al kaida

Tunižanin Halil Jaraj, jedan od najtraženijih islamskih terorista, uhapšen je nedavno u Italiji. Prema podacima Interpola reč je o dugogodišnjem saradniku Al kaide, koji je pored tunižanskog imao i državljanstvo BIH. Državljanstvo Bosne je dobio 1996, na osnovu pripadnosti Armiji BiH, bio je član po zverstvima zloglasnog odreda El mudžahid, oženio se Sarajkom i živeo je u Sarajevu sve do 2001. Jednu od tih pet godina proveo je u centralnom zatvoru u Sarajevu; uhapšen je u zajedničkoj akciji MUP-a Federacije i italijanskih pripadnika SFOR-a ali su vlasti BiH odbile da ga izruče Italiji i Tunisu, koje su ga tražile zbog terorizma, pod obrazloženjem da je državljanin BiH i da mu se može suditi samo u Bosni. Nije mu se sudilo, pušten je na slobodu 2000. godine. Ovih dana se navršava godinu dana kako Bosna i Hercegovina nema ambasadora u Srbiji. Prema džentlmenskom dogovoru triju naroda koji žive u BiH, ambasadori u susednim i najvažnijim zemljama za BiH se postavljaju po ključu: tri godine Bošnjak, pa tri Srbin, pa tri Hrvat. Kako je posle isteka mandata u Beogradu sadašnjeg hrvatskog člana Predsedništva BiH Željka Komšića red došao na Bošnjake, Haris Silajdžić, član predsedništva iz ovog naroda predložio je da bh. ambasador u Beogradu bude Boriša Arnaut. Međutim, Srbija očigledno ne želi izdati agreman Arnautu; po diplomatskim pravilima zemlja domaćin ne mora da da obrazloženje zbog čega određenoj osobi ne želi odobriti gostoprimstvo, već se dugo neizdavanje agremana smatra odbijanjem. Uobičajena je praksa da se agreman izdaje najduže za tri meseca, a Boriša Arnaut čeka na njega čitavih godinu dana. Kakve sad veze imaju ove dve priče, kakve veze imaju Tunižanin Halil Jaraj i Bošnjak Boriša Arnaut? Naime, dok je bio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova BiH, Arnaut je brojnim mudžahedinima davao zahvalnice za pomoć u ratu sa Srbima u vidu državljanstva (zajedničke, multietničke) Bosne i Hercegovine. Tako je 9. januara 1996. Arnaut pasoš BiH uručio i zaslužnom borcu Halilu Jaraju. Baš zbog dodela državljanstva mudžahedinima Tužilaštvo BiH je pokrenulo istragu protiv Boriše Arnauta; ali još uvek nema nikakvih podataka o istrazi. Srbiji je, izgleda i bez rezultata istrage biografija Boriše Arnauta dovoljno sporna da ga ne želi kao ambasadora u Beogradu. Iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije dobili smo samo obaveštenje da je u MSP stigao zahtev Bosne i Hercegovine i da je on ušao u redovnu proceduru. Iz koje, očigledno neće izaći nikad. Sada je stvar na tročlanom Predsedništvu BiH koje ili će predložiti novog kandidata, ili će i u naredne dve godine, kao i proteklu godinu, odnosi Srbije i BiH biti svedeni na nivo otpravnika poslova. Željko Komšić, član Predsedništva BiH ispred hrvatskog naroda, kaže da se u diplomatskoj praksi ne- prihvatanje agremana i mnogo kraće vreme može tumačiti kao odbijanje i da nema dileme da Srbija ne prihvata Arnauta za ambasadora. “Ne znam da li će me Silajdžić poslušati ali moj stav je da Bosna i Hercegovina treba da imenuje novog ambasadora u Beogradu” kaže Komšić, u izjavi dostavljenoj našem nedeljniku. Nebojša Radmanović, srpski član Predsedništva BiH u razgovoru za NIN kaže da je odmah bilo primedaba na izbor Boriše Arnauta za ambasadora u Srbiji, ali iz Republike Srpske dok kaže da nije očekivao da mu Srbija neće odobriti agreman budući da je, i pored svega, ispunjavao sve formalno potrebne uslove za to mesto. Međutim, i Nebojša Radmanović je morao potpisati da se slaže sa izborom Boriše Arnauta. “Da, potpisao sam zato što ga je Silajdžić predložio. Mi imamo dogovor da i kad imamo primjedbe na nekoga glasamo za njega jer u suprotnom ne bi imali ambasadora nigdje. Svakom predloženom kandidatu iz nekog naroda bi našli primjedbu i sistem jednostavno ne bi mogao da funkcioniše”, objašnjava Radmanović. Ali, iako kaže da se na mnogim poljima radi na tome da se odnosi sa Srbijom ne poprave, Radmanović misli da to nije slučaj sa predlogom Arnauta za ambasadora. U ovom slučaju, Radmanović to pripisuje moći koju porodica Arnaut uživa u zvaničnom Sarajevu, a ne želji za snižavanjem diplomatskih odnosa sa Srbijom. Jer, Arnauti su dobro pozicionirani u okruženju Harisa Silajdžića. Sin glavnog junaka ove priče Boriše, Damir Arnaut savetnik je Harisa Silajdžića za ustavno–pravna pitanja, a njegova snaha Sanja Bagarić je savetnica za odnose sa javnošću. Inače, trenutno na porodiljskom odsustvu, što je možda i razlog zbog čega nismo uspeli da stupimo u kontakt sa Harisom Silajdžićem. Borišin brat Srđan Arnaut (iako se po imenima ne bi reklo, Arnauti su Bošnjaci) takođe je nekada radio u Ministarstvu spoljnih poslova, a sada je pomoćnik ministra pravde. Iako ovo dugo neimenovanje drugog kandidata za ministra automatski ne mora da znači i želju zvaničnog Sarajeva za snižavanje odnosa sa Srbijom, ipak, treba primetiti da je BiH zamenila otpravnika poslova u Beogradu i umesto Lepe Babić tu funkciju obavlja Amira Arifović-Harms, Bošnjakinja udata za nekadašnjeg vojnika iz mirovne misije u Bosni. “Postoji razmišljanje jednog dijela zvaničnog Sarajeva da zbog krivice u ratovima koju oni pripisuju Beogradu ne treba održavati posebno dobre odnose sa Srbijom, ali ono nije niti smije da bude preovlađujuće. Dok sam ja bio predsjedavajući redovno sam održavao kontakt sa predsjednikom Srbije Borisom Tadićem, znam da takvih kontakata sada nema ali odnosi naše dve države moraju se dići na viši nivo”, kaže Nebojša Radmanović. Srpski član predsedništva najavljuje i da će uložiti veto na svaki sastanak Međudržavnog saveta BiH i Hrvatske dok se ne održi sastanak Međudržavnog saveta sa Srbijom. Naime, Bosna i Hercegovina je formirala Međudržavne savete sa Srbijom i Hrvatskom kao tela koja bi se bavila međusobnim odnosima ovih država. I dok je međudržavni savet BiH i Hrvatske imao čak 11 sastanaka, međudržavni savet BiH i Srbije imao je samo tri. Radmanovićevo je mišljenje da će, po završetku godišnjih odmora, Silajdžić prihvatiti njegov i Komšićev predlog i imenovati kandidata za novog ambasadora BiH u Srbiji. “Svako insistiranje na Arnautu bilo bi necjelishodno i ja vjerujem da se to neće desiti”. U Sarajevu se spekuliše da bi Silajdžić umesto Arnauta mogao da predloži Seada Avdića. Ovaj nekadašnji zamenik gradonačelnika Tuzle, bio je na meti istražnih organa zbog sumnje da je učestvovao u pripremanju i izvršenju masakra vojnika JNA u maju 1992. godine poznatog kao “tuzlanska kolona”. S obzirom na razvoj stvari nije daleko dan kada će se za slanje ambasadora iz Bosne u Srbiju primenjivati metod kojim je Tunižanin Halil Jaraj 2002. pobegao iz Bosne. Navodno, Tunižanin je policajcima koji su danonoćno nadzirali njegov stan umakao tako što se pokrio feredžom. Ne zaboravite Jugoslaviju Vreme je da se Zapad seti kako je sve počelo: od rasparčavanja Jugoslavije uz pomoć Evropske unije i Amerike, preko Avganistana, Iraka – do Kavkaza Tajne o rasturanju Jugoslavije izlaze na svetlost dana i pomažu nam da bolje razumemo kako se to zavodi red u savremenom svetu. Bivša glavna tužiteljka haškog Međunarodnog krivičnog suda za Jugoslaviju Karla del Ponte je objavila memoare „Lov: Ja i ratni zločinci”. Knjiga, na koju se u Britaniji praktično niko nije ni osvrnuo, otkriva gorke istine o zapadnoj intervenciji na Kosovu, čije se posledice sada osećaju i na Kavkazu. Haški tribunal je osnovala i finansirala prvenstveno Amerika. Uloga Del Ponteove bila je da istražuje zločine počinjene tokom rasparčavanja Jugoslavije devedesetih godina. Ona je insistirala da ista obuhvati i sedamdeset osam dana NATO- bombardovanja Srbije i Kosova 1999. godine, u kom je poginulo na stotine ljudi po bolnicama, školama, crkvama, parkovima i televizijskim studijima, dok je privredna infrastruktura uništena. „Ako nisam voljna da (krivično gonim osoblje NATO-a)”, rekla je Del Ponteova, „moram da odustanem od svoje misije”. Bilo je to lažno obećanje. Pod pritiskom Vašingtona i Londona, istraga o ratnim zločinima koje je počinio NATO je napuštena. Čitaoci se sigurno sećaju da je opravdanje za NATO-bombardovanje bila tvrdnja da u secesionističkoj pokrajini Kosovu Srbi vrše „genocid” nad tamošnjim albanskim stanovništvom. Američki diplomata zadužen za pitanja ratnih zločina Dejvid Šefer objavio je da je moguće da je ubijeno čak „225.000 albanskih muškaraca starosti od četrnaest do pedeset devet godina”. Toni Bler je sve to uporedio sa holokaustom i „duhom Drugog svetskog rata”. Herojska saveznica Zapada bila je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), čiji su zločini ostavljeni po strani. Britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk rekao je pripadnicima OVK da mogu da ga pozovu na mobilni telefon u bilo koje doba. Po završetku bombardovanja, Kosovo su preplavili međunarodni timovi sa namerom da ekshumiraju žrtve tog „holokausta”. FBI nije uspeo da pronađe ni jednu jedinu masovnu grobnicu i vratio se kući. Isti slučaj je bio i sa timom španskih forenzičara, čiji je vođa ogorčeno osudio „semantičku piruetu ratne propagandne mašinerije”. Godinu dana kasnije, tribunal za koji je Del Ponteova radila objavio je konačni bilans mrtvih na Kosovu: 2.788. U ovaj broj su uračunati borci sa obeju strana, kao i Srbi i Romi koje je ubio OVK. Na Kosovu nije bilo nikakvog genocida. Priča o „holokaustu” je bila laž. NATO se poslužio prevarom kako bi opravdao napad. I to nije sve, kaže Del Ponteova u svojoj knjizi: OVK je kidnapovao na stotine Srba i transportovao ih u Albaniju. Tamo su im vađeni bubrezi i drugi delovi tela, koji su zatim prodavani po drugim zemljama kao organi za transplantaciju. Ona, takođe, kaže da je bilo dovoljno dokaza za pokretanje sudskih postupaka protiv kosovskih Albanaca optuženih za ratne zločine, ali da je istraga „osujećena u samom začetku” kako bi tribunal bio fokusiran na „zločine koje je počinila Srbija”. Del Ponteova tvrdi i da su se sudije haškog tribunala plašile kosovskih Albanaca – istih onih ljudi u čije ime je NATO napao Srbiju. I odista, dok je ratni vođa Bler bio na pobedničkoj turneji po „oslobođenom” Kosovu, OVK je upravo vršila etničko čišćenje preko 200.000 Srba i Roma iz te pokrajine. Prošlog februara je „međunarodna zajednica” pod američkim vođstvom priznala Kosovo, koje nema nikakvu zvaničnu ekonomiju i kojim zapravo upravljaju bande kriminalaca. One se bave trgovinom drogom, ženama i švercom. Međutim, Kosovo ipak ima nešto od velike vrednosti: američku vojnu bazu „Bondstil”, koju je komesar za ljudska prava Saveta Evrope nazvao „manjom verzijom Gvantanama”. Del Ponteovoj, švajcarskoj diplomatkinji, njena sopstvena vlada je naredila da prekine promociju svoje knjige. Premda nesavršena, Jugoslavija je bila federacija jedinstvena po svojoj nezavisnosti i multietničnosti, a u vreme „hladnog rata” je predstavljala politički i ekonomski most. To je bilo neprihvatljivo za evropsku zajednicu koja je težila širenju, a naročito za sveže ujedinjenu Nemačku koju je ka istoku vukla želja da uspostavi dominaciju nad svojim „prirodnim tržištem”, tj. nad jugoslovenskim republikama Hrvatskom i Slovenijom. Još pre početka evropskog sastanka u Mastrihtu 1991. godine, tajni sporazum je bio sklopljen. Nemačka je priznala Hrvatsku i Jugoslavija je osuđena na propast. U Vašingtonu, Amerika se postarala da oslabljena jugoslovenska privreda ne dobije zajam Svetske banke, dok je disfunkcionalni NATO obnovljen kako bi poslužio kao izvršitelj. Na „mirovnoj” konferenciji o Kosovu, održanoj u Francuskoj 1999. godine, Srbima je rečeno da će ukoliko ne pristanu da ih snage NATO-a okupiraju i ne prihvate tržišnu ekonomiju biti bombardovani sve dok ne pokažu poslušnost. Bila je to svojevrsna najava krvoprolića koja će uslediti u Avganistanu i Iraku. (New Statesman)