Krađa i prekrađa

Izgleda da su Olimpijske igre završene. Takav sam bar utisak stekao gledajući televiziju. Što se nas tiče, one su završene još pre nekoliko nedelja. Kao da nisu ni počinjale. Otuda ne razumem zašto su srpski sportisti potezali na daleki put do Pekinga, grada u Kini koji ima klimu na nivou gasne komore. Jedino opravdanje nalazim u činjenici da su srpski sportisti otišli na Olimpijske igre kako bi ponovo dokazali kretensko pravilo barona Kubertena da je važno učestvovati. Ako neko i pobedi, tim bolje. Taj će biti slavan bar do sledećeg petka. Uzgred, ne znam za disciplinu u kojoj nema pobednika, dok svi takmičari dobijaju zlatne medalje kao učesnici. Izgleda da je bio u pravu srpski bek, bata Đora, kada je rekao da su olimpijski turniri važni samo za ekipe iz afričkih zemalja. Jer, inače, niko ne bi znao da te zemlje uopšte postoje. Ne znam zašto nije pomenuo i Amerikance. Valjda iz razloga što oni imaju običaj da obaraju svetske rekorde. Kada je već o njima reč, uverili smo se da većinu takmičara te jedine preostale svetske sile čine Afroamerikanci. Oni su bili oslobođeni obaveze da odlaze na antidoping kontrole. Svako zašto ima svoje zato. Tako da se u priču ponovo vraćaju srpski takmičari. Dok ovo pišem (utorak, oko podne) srpska ekspedicija je, osim onolikih poraza, osvojila i dve medalje: Đoković bronzu, a Čavić srebrnu. To je manje nego na bilo kojim prethodnim Olimpijskim igrama, ali je sasvim dovoljno za predstavnike zemlje koja se prvi put takmiči pod svojim novim imenom. Uzgred budi rečeno, Čavić je u finalu na 100 metara leptirovim stilom pobedio. Zašto mu onda nije dodeljena zlatna medalja? Nije bilo moguće. Ona je unapred rezervisana za Amerikanca. On se inače preziva Felps, proglašen je ikonom ovih Igara, a pre pomenute trke osvojio je zlatne medalje u svim plivačkim disciplinama, a možda i u gimnastici, na konju sa hvataljkama. Elem, čak i da je u trci na 100 metara beterflaj stigao peti, zlatna medalja bi ipak bila njegova. Da se izrazim prostački, jebu nas kako stignu. U staroj Grčkoj olimpijska nadmetanja imala su dodatni, plemenit cilj: u vreme njihovih održavanja prekidani su svi ratovi između tamošnjih gradova-država. Glavna disciplina bila je nadmetanje u poeziji. Sve velike grčke tragedije, od kojih su danas još mnoge na pozorišnim repertoarima, napisane su za olimpijska takmičenja. Moderne Olimpijske igre to pravilo ne zarezuju. Wihovi učesnici jedva da su pismeni. S druge strane, opet, o nekakvom ratnom moratoriju nema ni pomena. Baš u danu otvaranja ovih Olimpijskih igara Gruzija je napala svoju otcepljenu provinciju Južnu Osetiju. Prošla je kao bos po trnju. Jedino je izazvala novi hladni rat između SAD i Ruske Federacije. Razume se da to nije dovelo do prekida olimpijskih takmičenja. Program sportova koji nose predikat olimpijski stalno se proširuje. Eto, na primer, morao sam satima da gledam nadmetanje u odbojci na pesku: malo putem televizijskog prenosa, a malo pogledom kroz prozor. Ne bi me uopšte iznenadilo da već na sledećim Olimpijskim igrama, koje će 2012. godine biti održane u Engleskoj, vidim takmičenje u pikadu. To je tradicionalna engleska zabava, koja se upražnjava po pabovima, a znano je da u Ujedinjenom Kraljevstvu sunce nikada ne zalazi. Ili, recimo, bridž. Možda čak i poker. Znam bar dvojicu ovdašnjih pokeraša koji se sigurno plasirali bar u četvrtfinale. Ono što mi posebno, već godinama, ide na živce jeste gimnastika. Uopšte ne razumem smisao tog sporta. Ako to nekakav sport uopšte jeste. Za medalje u gimnastici nadmeću se deca. Najstarija takmičarka u disciplini dvovisinskog razboja ima već punih devetnaest godina. Po kriterijumima u tom nazovi sportu, ona je baba. Valjda je zato i pala sa razboja. Wene konkurentkinje, u proseku, imaju dvanaest godina. Osvojena medalja biće im zamena za plišanog medu. Ukoliko uopšte znaju za takvu igračku. Ono što je u svemu tome monstruozno do povraćanja jeste da devojčice, umesto da piške u pesku, ili se na nekom skrovitom mestu vataju sa drugom iz razreda, troše sate u uvežbavanju disciplina koje nemaju nikakav smisao. Funkcioneri i gimnastički treneri su – što onomad reče gospodin Tito – nalik kompračikosima iz srednjeg veka, koji su, „u Engleskoj i drugde”, unakažavali decu kako bi uspešno prosjačila. S tim da sada kinta nije u pitanju. Zlatna medalja više vredi. Ako mene neko pita, predlažem da se gimnastika zabrani pod pretnjom zatvorske kazne. Taj sport je zločinački. Zar niste primetili da su takmičarke listom bez sisa. Kako li će takve proći u kasnijem životu. Ne znam, pitajte Nađu Komaneči. Sve u svemu, Olimpijske igre su besmislene. One se održavaju po najvećoj letnjoj vrućini. Čudi me da neki maratonac već nije izdahnuo na 25. kilometru. Čak je i Jasna Šekarić, koja na olimpijskim igrama učestvuje od 1986. godine (ali i dalje odlično izgleda), prvi put u Pekingu ostala bez medalje. Ovakva takmičenja su ostala i bez prikrivene homoseksualne dimenzije. Ona su samo poligon za šegrte u terorističkom poslu. Elem, Olimpijske igre treba što pre ukinuti. Neće biti ništa od toga. Međutim, što se Srbije tiče, ona nije bez šanse. Treba odustati od učešća na Olimpijskim igrama, raspustiti naš Olimpijski komitet. Jer, nema svrhe putovati na udaljene destinacije samo da bi ti neki Amerikanac drpio zlatnu medalju.