Osetan pad kvaliteta

Počelo je gotovo slučajno. Grupa kulturnih entuzijasta, okupljenih oko Obala art centra, pokušala je u leto 1995. da žiteljima Sarajeva, u još uvek ratnim uslovima, prikaže nekoliko zanimljivijih filmskih ostvarenja iz tadašnje svetske produkcije. Sa minimalnim finansijskim sredstvima, ali mnogo dobre volje, idejni tvorci Mirsad Purivatra i njegova supruga Izeta Građević sakupili su 37 filmskih ostvarenja iz 15 zemalja i organizovali festival, koji je rezultirao senzacionalnom posećenošću od 15.000 gledalaca. Zatim je festival iz godine u godinu dobijao na ugledu, uspeo je da obezbedi značajniju podršku federalnog ministarstva kulture i grada Sarajeva, ali i veoma uglednih međunarodnih sponzora, tako da je veoma brzo ova manifestacija postala najuglednija filmska smotra u regionu. Zahvaljujući pre svega zavidnim organizatorskim sposobnostima direktora Purivatre, ali i političkim vezama njegove supruge (čija je rođena sestra udata za Bakira Izetbegovića, Alijinog sina) Sarajevo je imalo priliku da svakog leta vidi najkvalitetnije filmove iz tekuće filmske proizvodnje, i da ugosti desetak zvučnih imena sedme umetnosti. Vodeći ljudi festivala su težište svojih aktivnosti usmerili na kompeticiju igranih i dokumentarnih filmova iz balkanskog regiona, što se pokazalo pravim potezom, jer je kao takav sarajevski festival postao poznat širom sveta. Godinama su se tako najbolji filmovi iz bivše Jugoslavije čuvali za sarajevsku premijeru, znajući da će ih tamo primetiti najpoznatiji svetski kritičari i direktori najuglednijih svetskih festivala. Poslednjih godina, međutim, došlo je do izvesnih odstupanja od prvobitnih ideja, što je imalo za posledicu priličan pad zainteresovanosti za ovu smotru, što se vrlo osetno vidi u reakcijama ovogodišnjih pratilaca manifestacije. S obzirom na to da je film i veliki biznis, direkcija festivala je, naime, sve više koristila stečeni ugled za promociju bosanske kinematografije i mnogo manje se trudila da u svoj program uvrsti najkvalitetnije filmove, tako da je poslednjih godina primetan osetan pad kvaliteta prikazanih filmova. Sa druge strane, balkanski, regionalni, program proširen je na taj način što su priliku da u njemu učestvuju dobili najpre mađarski i turski filmovi, a od ove godine i dela iz savremene austrijske produkcije, čime se u znatnoj meri izmenio karakter programa. Tako su, na primer, od ovogodišnjih deset ostvarenja u borbi za nagrade čak tri iz Turske i dva iz Mađarske, a samo četiri naslova iz zemalja bivše Jugoslavije. Pri tom je vrlo problematičan i izbor odabranih naslova, jer je očigledno – bar kada se radi o novoj filmskoj produkciji Srbije i Hrvatske – da nisu izabrani najkvalitetniji filmovi. Opšti je utisak, posle prikazivanja prvih pet takmičarskih ostvarenja, da je ovogodišnji festival možda najslabiji uopšte, bez obzira na to što tek predstoji prikazivanje glavnih favorita. Zasad je najbolji utisak ostavio naš jedini predstavnik, Četvrti čovek Dejana Zečevića, koji je u nedelju uveče nagrađen dugotrajnim aplauzom prisutne publike, naročito prilikom izlaska na scenu reditelja Zečevića. Prilično je bila posećena i pres-konferencija ovog filma, koja je trajala mnogo duže od uobičajene satnice, jer su reditelju Zečeviću i scenaristi Bobanu Jevtiću postavljana brojna pitanja o tematici filma, koja je očito veoma aktuelna i u Bosni i u svim ostalim tranzicionim zemljama. Film je dobio pohvalne kritike od gotovo svih prisutnih kritičara, te će sigurno dobiti i neku od festivalskih nagrada. Ostala četiri prikazana filma su daleko ispod nivoa Zečevićevog filma, pri čemu bi se, recimo, prosečnim mogla smatrati samo turska Jesen debitanta Ozčana Alpera i donekle mađarske Devojke Ane Faur. Austrijsko debitovanje na ovom festivalu se pokazalo potpuno neuspešnim jer je za selekciju odabran krajnje nezanimljivi (i dozlaboga dosadan) Mart Hendla Klausa, bivšeg glumca koji očito za vreme svog glumačkog učestvovanja u nekoliko filmova nije ništa naučio, a nešto slično bi se moglo reći i za slovenačkog predstavnika Nikada nismo bili u Veneciji Blaža Kutina. Ostaje još da se prikažu dva turska i jedan mađarski, ali i dva hrvatska filma, među kojima se možda krije i ovogodišnji dobitnik prestižne nagrade od 25.000 evra, imajući u vidu da su i Buick Riviera Gorana Rušinovića i Kino Lika Dalibora Matanića dobili odlične kritike prilikom nedavnih projekcija u Puli. Nejasno je zašto u ovogodišnjem sarajevskom programu nije zastupljen i ovogodišnji pulski pobednik, Ničiji sin reditelja Arsena Antona Ostojića. Pored igranog filma, odvija se i takmičarski program kratkih igranih i dokumentarnih programa. Među 16 odabranih kratkih igranih filmova nema nijednog iz Srbije, dok su se u selekciji od 19 dokumentaraca našle jedino Bajne vile Marka Jeftića. Inače, u nedostatku kvalitetnih ostvarenja u takmičarskom programu najviše pažnje ovde privlače strani dokumentarci u okviru Panorame, odabrani od renomiranog američkog kritičara Hauarda Fajnštajna. Sarajevska publika je tako već videla ovogodišnju kansku senzaciju, animirani film Valcer sa Baširom izraelskog autora Arija Folmana, svojevrstan hvalospev gradu Liverpulu (O vremenu i gradu) renomiranog Britanca Terija Dejvisa, te ovogodišnjeg dobitnika berlinskog Srebrnog medveda, provokativnu Standardnu proceduru renomiranog američkog autora Erola Morisa o kontroverzama postupaka prema zatvorenicima u zatvoru Abu Graib. Izraelski autor Folman je i lično prisutan u Sarajevu, isto kao i poznati Englez Majk Li, koji je propratio prikazivanje svog najnovijeg filma (Happdž-Go-Luckdž), takođe dobitnika ovogodišnjeg Srebrnog medveda ali za žensku ulogu. U Sarajevu se nalazi još nekoliko poznatih pojedinaca, od kojih su kao članovi žirija prisutni turski reditelj Nuri Bilge Čejlan i Britanac Hju Hadson, kao i predavači na Talent kampusu Teri Yordž, Čarli Kaufman i dvostruki oskarovac za produkciju – Zagrepčanin Branko Lustig, a očekuje se i dolazak poznatog glumca Kevina Spejsija, dobitnika ovogodišnjeg Oskara za mušku ulogu (Usual Suspects).