Muzejska mirovina

Likovna scena Srbije tokom leta, uključujući i prestonicu, svedena je na minimum. Činjenica, da tokom tih vrelih meseci Beograd kao i Srbija imaju najveću turističku posetu i da ti isti putnici-namernici žele prvenstveno da vide i upoznaju kulturnu baštinu ove sredine i podneblja, a to što za to ostaju uskraćeni nikoga ne pogađa. Još od 1. juna 2003. zbog neodgovarajućih mikroklimatskih uslova skinuta je stalna postavka u Narodnom muzeju, centralnoj instituciji te vrste u zemlji, Muzej savremene umetnosti je zbog istih okolnosti takođe zatvoren, muzeji i galerije u Srbiji su uglavnom u još gorem stanju nego pomenute ustanove, tako da su retke institucije u kojima se mogu videti dela nacionalne baštine. Nažalost, veliki broj institucija kulture, kako u prestonici tako i u unutrašnjosti, tokom leta je zatvoren i zbog godišnjih odmora i samim tim se ne održavaju čak ni regularni godišnji programi. Postojanje ovakvih anomalija je najvidljivije upravo sada, zbog velikog priliva turista, a višegodišnje zanemarivanje, nerešavanje kulturne politike na odgovarajući način, svoj danak će imati u generacijama koje stasavaju. Postoje retki pozitivni primeri, kao Beogradski letnji festival (BELEF) koji je održan od 15. jula do 3. avgusta. Svoj vizuelni program festival je započeo kapitalnim projektom tj. izložbom na otvorenom Terratorija od hiljadu i dve stotine skulptura koje su bile postavljene u Knez Mihailovoj ulici, u izlogu Fakulteta likovnih umetnosti, izlogu nekadašnje robne kuće Beograd itd. Ideja selektora i umetničkog direktora Dorijana Kolundžije, da na taj način grad pretvori u svojevrsnu umetničku radionicu, a javne gradske prostore u izložbene, svakako zaslužuje pažnju. Ova izložba je inače realizovana u saradnji sa Internacionalnim simpozijumom skulpture u terakoti Terra iz Kikinde, koji postoji od 1982. Tokom jula svake godine u ateljeu ovog nadaleko poznatog i prestižnog vajarskog simpozijuma rade mnogi umetnici domaće i strane umetničke scene, a već godinama on je i nastavna baza ne samo za studente likovnih akademija iz zemlje, već i iz regiona, tako da su skulpture 125 autora, koje su izložene u okviru BELEF-a, delo studenata umetničkih akademija izabranih na konkursu. Nažalost, neke od njih su stradale prilikom demonstracija pristalica Radovana Karadžića, a planirano je da sve ostale budu postavljene u gradske parkove ili poklonjene školama, bolnicama i sličnim ustanovama. Pored pomenute izložbe skulptura na otvorenom, tokom BELEF-a železnička stanica je takođe bila transformisana u neformalnu galeriju, dok su u nekim drugim delovima grada osvanuli grafiti, murali i slično, a priređene su i prateće izložbe u nekim od gradskih galerijskih prostora. Na kraju festivala Beograd je ostao oplemenjen sa pedeset novih klupa urađenih po predlošcima beogradskih umetnika, što je svakako još jedna od pozitivnih stvari. Svakodnevna interakcija na relaciji posmatrač-umetničko delo, zajedno sa činjenicom da su u celokupan vizuelni program, pored domaćih bili uključeni i brojni inostrani umetnici, neminovno su izazvali veliko interesovanje javnosti i medija, što dovoljno govori o značaju i kvalitetu samog festivala. Nasuprot BELEF-u, u gore pomenutom Internacionalnom simpozijumu skulptura u terakoti Terra u Kikindi, i ovog jula su boravili umetnici sa različitih meridijana (Japan, Italija, Egipat itd.), i fundusu Terre koji broji preko hiljadu skulptura i ujedno je najznačajniji te vrste u zemlji, ostavili svoja dela, ali niko od lokalnih medija tome nije posvetio pažnju. Pre već skoro petnaest godina urađen je idejni i izvođački projekat za Muzej Terra, jedini muzej skulpture na prostoru eksjugoslovenskih zemalja ali i dalje od obećanih sredstva i pomoći za njegovu realizaciju, nema ništa. U Beogradu su tokom avgusta galerijski prostori ili zatvoreni ili se u njima najčešće održavaju izložbe po principu plaćenog termina, a od onih malobrojnih koje se mogu videti, jedva da neka može da privuče pažnju publike, kako inostrane tako i domaće. Jedna od onih koje se izdvajaju, jeste nedavno otvorena izložba akademika Đoke Jovanovića (1861-1953), velikana klasicističke srpske skulpture, u galeriji SANU. Ne treba zaboraviti ni izložbu Tajna Lepenskog vira, u organizaciji beogradskog Narodnog muzeja, koja se od 10. maja održava u holu Narodne banke Srbije, a koju je do sada videlo više od 5.000 ljudi. Ovim tematskim konceptom javnosti se predstavlja sedamnaest antropomorfnih skulptura Lepenskog vira, jednog od najznačajnijih preistorijskih lokaliteta Evrope. Kako nam je rečeno u Narodnom, kao i u Muzeju savremene umetnosti, deo fundusa njihovih zbirki će tokom čitavog perioda rekonstrukcije široj javnosti biti prezentovan kroz gostujuće izložbe u zemlji i inostranstvu, poput navedene ili pak izložbe crteža i grafika Qube Ivanovića iz kolekcije MSU, koju će do kraja avgusta posetioci u Vrnjačkoj Banji moći da vide. S obzirom na to da su u muzeju na Ušću tek pre nekoliko nedelja započeti radovi u depoima i da je po predviđenoj dinamici za njih planirano četiri meseca a tek onda predstoje svi ostali radovi, adaptacije i slično kao i da je u Narodnom muzeju, čiji je završetak rekonstrukcije još 2006. najavljen za 2010. godinu, a da je tek sad nakon četiri godine pokušaja, kako nam je pi-ar saopštio “obezbeđen prostor za privremeni smeštaj zaposlenih i da je u toku priprema dokumentacije za sprovođenje procedure za izbor izvođača radova (popravka krova, podova, higijensko krečenje i drugo)”, koliko će dugo radovi trajati i samim tim njihovi fundusi biti nedostupni javnosti, pitanje je na koje odgovor može biti samo spekulativan. Nasuprot nepostojećem Muzeju Terra ili beogradskim kućama umetnosti čija će vrata do daljnjeg biti zatvorena, prvi privatni muzej u Srbiji – Muzej Macura u Novim Banovcima za dva i po meseca postojanja posetilo je više od hiljadu ljudi. Ovaj muzej je pored muzeja na Ušću, jedini koji je posle 1945. napravljen za tu namenu, a njegov vlasnik Vladimir Macura ima jednu od najvrednijih kolekcija ex-JU avangarde u granicama nekadašnje SFRJ i deo svoje zbirke ranije je prezentovao na izložbama u Muzeju primenjene umetnosti i Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Sada na 650 kvadratnih metara, u arhitektonskoj formi meandra koju je projektovao Ivan Kucina, nalazi se muzej u kome će do 1. oktobra deo kolekcije biti predstavljen javnosti. “Iskreno, ja sam jako srećan čovek ali sam jako nesrećan zbog sredine u koju dolazim. Zbog ljudi kao što su bili Micić, Šlomović, Marko Ristić i zbog Zbirke Macura nametnuo sam sebi breme i misiju da pomognem prvenstveno mladim ljudima koji za razliku od mene nemaju mogućnost da putuju po svetu i prate aktuelna dešavanja u umetnosti. Moj muzej se odnosi na srednjoistočnoevropski koncept. Nisam želeo da to bude lokalna stvar, već sam htio da integrišem i objedinim članice srednje i istočne Evrope i podunavske zemlje, naravno u granicama mojih finansijskih mogućnosti, tako da se sada pred vama nalazi ovaj fundus”, rekao je Macura za NIN. Za sledeću godinu planiran je drugačiji i obogaćen program muzeja u kome će značajno mesto, između ostalog zauzeti i različite vrste inostranih izložbi, gostovanja i sl. Zanimljivo je spomenuti da se jedino u Srbiji, u Muzeju Macura može videti delo srpskog autora Dimitrija Bašičevića Mangelosa, čiji eksponati u svetu dostižu fantastične cifre, a zašto nijedan drugi muzej u zemlji nema neki Bašičevićev eksponat, možda se može protumačiti time da polako primat u kreiranju kulturne politike i kod nas preuzimaju privatni kolekcionari. Delimičan odgovor na ovo pitanje dao nam je i sam Macura praveći paralelu između stava Austrije i Srbije prema kulturi: “Godinama tamo živim, pratim njihov rad, jako sam zadovoljan i oni mene nadograđaju time kako funkcionišu. I to je jedan mali konflikt uvek u meni, jer zašto oni mogu a mi ne možemo? Kod Austrijanaca sam video puno organizovanosti, sluha, dara a oni imaju i više želje i tradicije da to nadograđaju.” Da ipak postoji želja za negovanjem tradicije i kod nas, trenutno najbolje pokazuje Umetnička galerija Nadežda Petrović iz Čačka koja u okviru obeležavanja jubileja šest stotina godina od prvog pisanog pomena imena Čačka, tokom čitave 2008. godine organizuje seriju izložbi na kojima predstavlja radove likovnih umetnika Čačana. Prva u nizu izložbi je bila posvećena skulpturi, a između ostalih umetnika na njoj su bili zastupljeni radovi čuvenog vajara i ujedno najstarijeg živog umetnika Čačanina – Milana Besarabića (rođen 1908. godine). Niz izložbi na kojima su (ili će sukcesivno biti) prezentovani stvaraoci najrazličitijih stilskih, tematskih, generacijskih ili nekih drugih orijentacija a među kojima su Živko Jugović, Nadežda Petrović, Bogić Risimović i mnogi drugi biće objedinjen u monografiji koja će svetlost dana ugledati u oktobru. Inače, Umetnička galerija Nadežda Petrović jedan je od najbolje opremljenih galerijskih prostora u zemlji, a od nove godine zajedno sa njom korifej može poneti Multimedijalni centar u Novom Pazaru. Doskorašnji direktor a sada stručni saradnik ovog centra, DŽengis Redžepagić, ističe da je ovaj prostor uređen po merilima najsavremenijih standarda i da za građane Novog Pazara ali i čitave regije predstavlja stožer kulturnih dešavanja i budući kulturni habitat. “Sa ciljem da opravda programski koncept, osim izložbenog programa, u ovom prostoru se dešavaju književne večeri, kamerni muzički koncerti, promocije, tribine, okrugli stolovi, modne revije i mnogi drugi sadržaji iz oblasti kulture. Poseban akcenat dat je programima obeležavanja kulturnog leta u gradu i u tom smislu realizovane su i prateće izložbe. Početak jula je tradicionalno bio rezervisan za likovnu koloniju 'Sopoćanska viđenja' a u drugoj polovini avgusta u našem gradu biće realizovan osmi saziv likovne kolonije Sandžak – inspiracija umetnika”, kaže Redžepagić. Savremena galerija umetničke kolonije Ečka u Zrenjaninu takođe je jedna od institucija u Srbiji koja predstavlja pozitivan primer u domenu delatnosti kojom se bavi, baš kao i Muzej naivne umetnosti iz Jagodine, koji pored bogate izlagačke produkcije, ima i zavidnu izdavačku delatnost. Za razliku od mnogih drugih, institucije o kojima je bilo reči u ovom tekstu, imaju kvalitetan ne samo godišnji program već i program tokom letnjih meseci. Nažalost, sve su to izuzeci koji potvrđuju pravilo s početka ovog teksta.