Šta bez Mušarafa?

Haotični Pakistan, mnogoljudna nuklearno naoružana muslimanska zemlja s panoramom siromaštva, moćnom korupcijom, nejakom demokratijom i već uhodanim izletima armije u državnu politiku – ponovo je u sizifovskom pokušaju da vlast jednog politički potrošenog generala zameni civilnom, punom naslutivih neizvesnosti, ali s reputacijom izabrane. Dakle, opskrbljene, kako se to obično kaže, mandatom naroda. Taj “potrošeni” general je Pervez Mušaraf (65), sin induskog činovnika rođen u Delhiju, koji se posle kupatila Indije u krvi i podele preselio sa porodicom u Pakistan, a onda u Tursku (1949), gde je otac odaslat u pakistansku diplomatsku službu. Detinjstvo van zemlje pomoglo je da Pervez, uz rodni urdu progovori i turski. Sin međutim nije sledio karijerni put oca, kako nekada biva, nego se okrenuo vojsci – instituciji neblagonaklonoj prema “urdu govorećem induskom izbeglici”. Ali, takođe, ni slepoj pred Mušarafovim ličnim sposobnostima, darujući mu na kraju čin i položaj, dovodeći ga u ulogu pučiste protiv vlade civila (1999), i konačno na mesto glavnokomandujućeg vojske i šefa države – funkcija s kojih je Mušaraf tokom minulih meseci morao da se povuče. Generalova ostavka na mesto predsednika Pakistana podneta je Parlamentu u ponedeljak, jedva malo pre nego što je protiv njega trebalo da počne proces “impičmenta”, suđenja šefu države tobože zbog antidemokratskih postupaka. Reč je o mešavini najkontroverznijih okolnosti, koje su prethodile “obnovi demokratije” (svede li se taj pojam samo na uspeh februarskih izbora!) – hapšenju sudija, pokušaju Mušarafa s vanrednim stanjem, demonstracijama protiv njega i haosu u kojem je na kraju krajeva ubijena Benazir Buto. Verovalo se da će ona biti simbol te “obnovljene” pakistanske demokratije. Sada, pošto je Mušaraf van igre, i osnovni zahtev izabranih političara ostvaren, mogućno je zaključiti da je među njegovim tužiteljima malo onih koji su iskreno priželjkivali da proces “impičmenta” zaista bude otvoren. Izgleda da je postojao strah, da bi suđenje moglo da povuče zemlju još dublje u haotično grotlo. Kontradiktorno, ali Mušaraf je bio možda svestan te pojedinosti, da se njegove razljućene sudije pribojavaju suočavanja. Pretio je da će se pojaviti pred parlamentom i prihvatiti proces. Ipak, odustao je od toga. Nije fer oduzeti mu moralni kredit, i ne poverovati rečima da odustaje jer želi dobro Pakistanu. Kao da su obe strane shvatile da je upuštanje u proces luksuz, za koji zemlja nema više vremena – na šta podsećaju atentati bombaša-samoubica. Atentatori su verski fanatici. Wihove svakodnevne žrtve su opomena da se težište “rata protiv terorizma” premešta iz Avganistana u Pakistan, i da u zemlji postoji “Pakistan”, čiji uticaj na narod konkuriše vlastima. Ne uvek spretni, ali odlučni Mušaraf, pokušavao je da taj “ilegalni Pakistan” kontroliše i suzbije uz pomoć armije. Ne oduvek (U vreme Klintona, odbijao je da prekine saradnju s Osamom bin Ladenom!), i ne s podjednakim uspehom, pošto nije uspeo da preseče kanale pakistanske pomoći talibanima. Ubistvo Benazir Buto bilo je mračan znak njegovog neuspeha. Za Pakistan, podriven klanovskim doživljavanjem politike i političkih partija, ubistvo je bilo iluzija manje, u vezi s očekivanjima u razvoju demokratije. Za 165 miliona Pakistanaca, prožetih idejom o pripadnosti islamu, nasilna smrt obrazovane i prominentne muslimanke mogla je biti samo simbol tragike, proizišle iz raskola unutar iste muslimanske vere. A za generala, atentat je bio podsećanje koliko je i režim armije rastuće nemoćan pred nadirućim ekstremistima. Verovatno, zbog toga što su ekstremisti uticajni i u pakistanskoj armiji. Razočaranje SAD koštalo je Mušarafa dalje podrške Vašingtona – što je, kako se čini, i ključni činilac proizašlih promena. Ali odlazak Mušarafa je udarac i za Ameriku. Iz SAD, u režim je investirano deset milijardi dolara, uglavnom uz procenu da će generalov Pakistan poslužiti kao stub pobede NATO pakta u avganistanskom ratu. Dve stvari su očekivane od Islamabada. Jedna, koja se ticala Al kaide i Talibana, da će Mušaraf preseći vrpcu vitalnosti njihovog otpora. I druga, da će “bomba” u rukama Pakistana biti bezbedna, da je se neće dokopati Al kaida. Posle Mušarafa, Vašingtonu ostaje da to u čemu se s generalom nije do kraja uspelo, proba i ostvari s demokratima, Asifom Zardarijem i Navazom Šarifom, predvodnicima Pakistanske narodne partije Benazir Buto i Muslimanske lige-N, partnerima koalicije na vlasti. Međutim, već u trenutku oproštaja s predsednikom, prevladava uverenje da je slično očekivanje previše optimističko. Čini se da civile ne zanima Taliban koliko sama vlast. A uz to, nesaglasni su. Wihov jedini zajednički cilj bio je da se ukloni Mušaraf. Dvostruki život ISI Delhi je godinama prigovarao zbog tajnog pokroviteljstva Pakistana nad aktivnostima muslimanskih ekstremista u Kašmiru. Posle 11. septembra i napada Al kaide na “kule” Wujorka, u pakistanskoj oblasnoj komandi u Ravalpindiju održan je jedan od najmučnijih sastanaka Mušarafa i dvanaest najviših armijskih generala. Dnevni red je bio kratak, ticao se zahteva Vašingtona Islamabadu da Pakistan “bezuslovno” prekine saradnju s talibanima. Birajući između Osame bin Ladena, talibana i SAD, Mušaraf se nije kolebao. Sada je očekivao da isto postupe i pozvani generali. Međutim, u ledenoj atmosferi foruma, četvorica nisu pristala na američki izbor šefa države i armije. Mušarafovi neistomišljenici nisu bili beznačajne vojne ličnosti. General Mehmud Ahmed, duboko posvećeni muslimanski vernik i svojevremeno najbliži saveznik šefa armije, predvodio je u tom trenutku ISI, pakistansku obaveštajnu službu. Drugi je iz stroja iskoračio Muzafar Usmani, komandant koji je odigrao jednu od ključnih uloga u udaru i povratku armije na vlast (1999). Treći je bio Dzamsaid Gulzar Kjani, komandant garnizona u Ravalpindiju, a četvrti Mohamad Aziz Kan, glavnokomandujući u Lahoreu i bivši zamenik šefa ISI. Javnost je obaveštena da je pakistanski komandni kor podržao politički izbor šefa Pakistana, ali iza te lažne kulise, neobični “disidenti” neutralisani su već prvih potonjih nedelja. Generali Ahmed i Usmani su otpušteni. General Kjani je izgubio komandu i postao ađutant, dok je Kan “unapređen”, na pretežno ceremenijalno mesto šefa armijskog komiteta. Vašington je bio zadovoljan. Četiri meseca kasnije (2002) Mušaraf je zakoračio još dalje, obećavajući da će se Pakistan ratosiljati uticaja islamskih ekstremista – što je značilo da će im se ukinuti dotadašnja finansijska i vojna pomoć armije. Reči su brzo potkrepljene delom i oko dve hiljade najmilitantnijih obrelo se iza brave. Buš je bio oduševljen, ali i Indija. Delhi je godinama prigovarao zbog tajnog pokroviteljstva Pakistana nad aktivnostima muslimanskih ekstremista u Kašmiru. Period optimizma obe strane bio je međutim kratak, s obzirom da je najveći broj pohapšenih brzo oslobođen. Među njima, čak i vođi pojedinih organizacija na anglo-američkom indeksu terorističkih. Podrivačka aktivnost u Kašmiru produžena je kao i ranije, pomognuta novcem, savetima i sredstvima ISI. Obuka mladih džihadista u logorima u Pakistanu za rat u Kašmiru, odvijala se kao i pre. Novčani prilozi za takvu diverzivnu aktivnost sakupljani su kao i pre. I bez obzira na Mušarafovo čišćenje obaveštajne službe “gvozdenom metlom”, stotine njenih antiamerički raspoloženih pripadnika ostalo je u redovima ISI. Armija Pakistana opovrgavala je navode o tome, tvrdeći da se pomoć mudžahedinima Kašmira svodi na “moralnu, diplomatsku i političku”. U stvari, unutar ISI sve vreme je postojala “kašmirska ćelija”, koja je usmeravala i finansirala terorizam u provinciji. Drugi krak istovetne aktivnosti ticao se aktivne pomoći talibanu, infiltriranom iz Severnog i Južnog Vaziristana u Avganistan. Pakistanska ISI obrazovana je pre šezdeset godina, po zamisli jednog britanskog generala na službi u tek stvorenoj pakistanskoj armiji. Predsednik Pakistana feldmaršal Ajub Kan doradio je njegovo delo, već od pedesetih usmeravajući službu na aktivnost protiv opozicije političara vojnim vlastima, tako da se ISI brzo razvila u državu u državi. Efektivno, i dan danas je odgovorna vrhu armije, a samo formalno premijeru i pakistanskim izabranim vlastima. Takav istorijat učinio je organizaciju krajnje žilavom – i onemoćio da bilo ko sa strane kontroliše korupciju, narkotike, priliv novca i finansiranje rata u Avganistanu. Funkcija ISI kao faktora za Avganistan hipertrofirana je uz pomoć SAD, kada je ISI postala saveznik CIA u antisovjetskim aktivnostima. Međutim, patronat službe nad mudžahedinima produžen je i kasnije, pa je samo između 1983. i 1997. uvežbano i odaslato u Avganistan oko 83 hiljade boraca. Nesposobnost Mušarafa da iz zahuktale mašine eliminiše njene ekstremističke i antiamerički nastrojene elemente (ili, možda, njegova nespremnost da to učini!) koštala je na kraju šefa Pakistana dalje podrške Vašingtona. Zameralo mu se da izbegava da se suoči sa islamskim ekstremistima unutar same ISI. A povodom njegovog povlačenja, sa američke strane je javno progovoreno o, u najmanju ruku “saučesništvu ISI na određenom nivou” s talibanima. Islamabad je prihvatio da unutar ISI “ima elemenata” koji simpatišu političku stvar talibana, mada je porekao da su takvi elementi uticajni. Reč je navodno o izopštenim ljudima organizacije od desetak hiljada ljudi i bezbroj dobrovoljnih i tajnih agenata. Stvar je u tome što odstupanje nekadašnjeg pučiste Mušarafa, najpre iz vrha armije a sada i s mesta šefa Pakistana, ne rešava američki problem. Vašington i dalje ima pred sobom zatvorenu tajnu vojnu organizaciju, u čiji je mehanizam uvid spolja ograničen. Svi šefovi njenih osam sektora određeni su iznutra, a odgovornost ISI ako postoji, postoji prema armiji. Mada general-direktor ISI skida šapku i pred premijerom – u Pakistanu nema zabune o starešinstvu.