Između Istoka i Zapada

Ime Mark Rausvel (Ronjsnjell) nikome ništa ne kaže, ali on u Kini ima još jedno ime – Ta-Šan (piše se kao Dashan) što znači Velika Gora. Pod tim imenom-nadimkom ostvario je neverovatnu karijeru u Kini i zadobio ljubav i poštovanje najmnogoljudnijeg naroda sveta. Mark Rausvel (43) potiče iz Toronta gde se početkom 80-ih, kada je Kina, pod vođstvom Teng Hsiao Pinga počela da se emancipuje od nasleđa maoizma i kulturne revolucije, odlučio da studira kineski. Posle četiri godine studija u Kanadi došao je na specijalistički kurs u Peking. Posle pola godine studija pekinškog dijalekta, njegovi profesori su ga odvukli u jedan TV-šou da bi svojim kineskim zabavio gledaoce. A sutra ujutro se probudio kao kineska TV-zvezda! Kinezi, uglavnom, smatraju, što nije daleko od istine, da njihov jezik stranac u biti ne može sasvim razumeti i naučiti. Nastojanja stranih studenata da nauče kineski su im zato jako zanimljiva, kao što im je neverovatno zabavno i smešno kako govore kineski. A onda se najednom pojavio taj fantastični Ta-šan, sa savršenim akcentom, ogromnim leksičkim fondom i posebno s nečim što stranci najmanje umeju – jasnim razumevanjem šta Kinezi vole da čuju i slušaju. Ovaj, anonimus u svojoj zemlji, među njenih dvadesetak miliona stanovnika, u Kini sa 1,3 milijarde žitelja je jedna od najvećih medijskih zvezda i bez konkurencije najslavniji i najomiljeniji stranac. Tokom olimpijskih igara u Kini su pronašli Ta-Šana i intrevjuisali ga novinari češkog dnevnika “Lidove novini”. Evo najzanimljivih delova tog intervjua. LN: Niste li ponekad umorni od toga što, u stvari, visite negdje na pola puta između Istoka i Zapada? - Pa da. Ali, to je moj životni stil. Živim u Kanadi, tamo mi deca idu u školu, a ja putujem tamo-ovamo. Žena mi je Kineskinja, tako da je moj celi život u spajanju Istoka i Zapada. Ali, u poslednje vrijeme mi se čini da kineski i zapadni mediji ne govore o istoj stvari. Svaka strana temu gleda iz svoje perspektive i ne govore između sebe. LN: Ali, ko je diskusiji manje naklonjen? Stalno mi se čini da Kinezi beže od toga. - Saglašavam se. To je za njih teže. Ali, nije to samo greška medija. Na Zapadu nema nikakvog centra koji bi vladao medijima tako da novinari lako mogu ponuditi celu lepezu nazora. Toga u Kini nema. A bitnu ulogu imaju i predrasude koje ovde postoje. Ponekad o meni kažu da sam antiamerički orijentisan ali to nije istina. Volim SAD, rado tamo odlazim ali to je neobična zemlja. Obe su veoma jake, vide sebe kao svetske sile. I Kina i SAD imaju veoma jak osećaj vlastitog identiteta. Imaju svoj posebni način kako gledaju na stvari i ne razumeju previše da neko na to može gledati drugačije. Amerika ne razume previše kako razmišljaju Kanađani, još manje Evropljani. A isto tako i Kinezi. Isto kao i Amerikanci, Kinezi misle da bi trebalo da budu najbolji, broj jedan, najbrži, najjači, najveći. LN: Kako biste opisali modernu Kinu? Dosta se govori o rastućem nacionalizmu. - To jeste. Ali, isto tako teško je tačno odrediti gde nacionalizam počinje biti nezdrav. Kinezi su ponosni na svoju zemlju, istoriju, civilizaciju, na napredak poslednjih 30 godina. To je normalno. Mislim da nas draži ta crvena zastava s pet zvezdica. Svuda je vešaju i svuda je iznad glava. Smatramo, naravno, da je to zastava komunističke partije. Ali, za Kineze, pa i za Kineze koji žive u inostranstvu, koji protestuju protiv onih koji protestuju protiv Kine i tada mašu tom istom zastavom, koja je, u stvari, simbol Kine. Nije to zastava KP Kine, to je naprosto zastava Kine, nemaju drugu zastavu, na primer sa zmajem koja bi izražavala njihovu kulturu. Ti koji su mahali kineskim zastavama u Francuskoj ili Kanadi sigurno nisu komunisti, oni su Kinezi, ponosni što to jesu. Svi Kinezi su pristrasni i brane svoju kulturu i za njih je teško preskočiti tu pristrasnost. A učenjem drugih jezika i običaja stvar se ne menja. Paradoksalno je da su često više nacionalisti Kinezi koji su se vratili sa Zapada pošto su tamo naučili dobro engleski i završili fakultete. LN: Šta može Kina ponuditi svetu? Šta biste vi iz Kine svetu preporučili? - Kina ima smisao za zajednicu, porodicu. Mislim da preterujemo kada naglašavamo individualno, kada deci govorimo da su drugačija, jedinstvena. Ovdje deci najpre kažu, a potom često ponavljaju, da su, pre svega, Kinezi. LN: Kina je 2001. obećala da će raditi na ljudskim pravima, ali i dalje su disidenti u zatvoru, dakle Kina nije održala reč. Shvatam. Ali to se ovde stvarno poboljšava, mada još uvek sporo. Mislim da svet dosta iritira i sama reč komunizam. Ovo je zemlja jedne partije. A, vladati ovom zemljom je dozlaboga teško. Ali, vlada, ipak, ima pretežnu podršku ljudi. Svako bi želeo više demokratije, više slobode, ali to ne znači da bi se tu osećali kao u diktatorskoj zemlji. Žive zaista bolje nego ikad ranije. A ovde i ne ide da se vlada samo silom pa se ovdašnja vlada zanima za to što narod o njoj misli i njenoj vladavini. Ono što ih malo ili nimalo ne zanima jeste pogled izvana. A to nas može dražiti. LN: Nikad vas kineska kultura nije umorila, naljutila, nikad niste hteli prekinuti s Kinezima? - Tako loše nikad nije bilo iako mi je ponekad dosta svega. Nisam idol, ali me ovde svi znaju. Ja sam Ta-Šan i svi me znaju kao svog suseda. Kad sedimo ovde na kafi, ljudi mi previše ne dosađuju. Ali zbog olimpijskih igara vlada familijarna atmosfera, ljudi hoće fotke, potpise, tako da bi mi zaista trebao bodigard. Sve to, ipak, strašno zamara. Zato, u stvari, i živim u Kanadi. Ali, posle tri nedelje u Kanadi već mi to počinje nedostajati. Tako, u stvari ja stalno tražim ravnotežu. U Kanadi volim što sam običan čovek i jedem kanadsku hranu. Ovde uživam, mnogo volim kineska jela i ljude oko mene. Time upravo pravim ravnotežu između posla i porodice, slave i anonimnosti.” Upravo dok je to govorio, Ta-Šana je okružila masa Kineza i odvukla ga od stola s novinarima. Nisu ga više mogli naći u gomili. A to je bio i logičan kraj razgovora.