Metastaze gorčine

Najnovije statistike u Hrvatskoj govore da svaki stanovnik zemlje od četiri i po miliona ljudi nekome duguje najmanje milion dinara. Moderna Republika Hrvatska danas je jedna od najzaduženijih zemalja bivše Jugoslavije. Domaćim i inostranim bankama i fondovima Hrvati su dužni čak tri puta više od Srba. Preciznim matematičkim jezikom rečeno, spoljni dug Hrvatske trenutno iznosi čak 35,3 milijarde evra, a lavovski deo te svote otpada na kredite građana. Reč je samo o novčanom dugu. Psihološki dugovi nacije otplaćuju se mnogo teže, dugotrajnije i bolnije. Oni ne mogu da se plate kreditnom karticom, ne odlažu ih mnogobrojne kreditne rate, ne može da ih ublaži čak ni niska kamata. A što je najgore, vladajuća nomenklatura i partijska većina žive iznad svakodnevice ljudi kojima su prethodne dve decenije izmenile život. Ona ne zna šta je ovde pogrešno i odbija svaku odgovornost za posledice rata, tranzicije, manipulacije nacionalnim identitetom i globalizacijskim bajkama s „tužnim krajem” kojima se ljudi ovde plaše svaki put kad se Hrvatska „previše” približi Evropskoj uniji. Jedan od najbizarnijih primera koji pokazuju dokle je današnja Republika Hrvatska došla sa svojim nacionalnim i socijalnim stremljenjima, sa pravednim ratom koji je, kako se veruje, vodila sa svojim susedima, sa idealima političkog i državnog osamostaljenja – svodi se na naturalnu razmenu. Upravo tako, doslovno i bukvalno. Veterani poslednjeg hrvatsko-srpskog rata u Hrvatskoj prodaju svoja ratna odlikovanja, ordenje i spomenice na „buvljim pijacama” i odmah ih menjaju za boksove cigareta sa markicama koje govore da je unutra neki čudan, mešovit duvan iz svih krajeva bivše države, od makedonskog „partnera” do cenjene hercegovačke „škije”. Tako se dolazi do još jedne precizne matematičke računice koja je, „opravdani”, „agresorskim napadom izazvani”, „obrambeni”, „oslobodilački” i, svakako, „Domovinski rat” svela na prosečnu cenu od pedeset kuna ili oko pet stotina dinara. Za taj novac borci iz čitave Hrvatske, koji su devedesetih godina ponosno odlazili u rat za izlazak iz eksjugoslovenske „tamnice naroda”, danas prodaju ono što je obeležilo dve decenije slobodne Hrvatske, njenu vladajuću partiju i masu anonimnih birača koji su je, od prvih višestranačkih izbora u maju 1990. godine, nekoliko puta, iskrenom podrškom dovodili na vlast. Naravno, ima i sofistikovanijih metoda rasprodaje političke i ratne istorije u Hrvatskoj. Samo najtužniji ljudi, ona amorfna „kolateralna šteta” u domaćem rečniku poznata kao „biootpad rata”, menjaju odlikovanja koja ih podsećaju na lične i nacionalne traume za boks cigareta s „buvljaka”. Promućurniji se uzdaju u internetske aukcije na kojima je početna cena za hrvatska odlikovanja iz poslednjeg rata sa Srbima – deset kuna ili oko stotinu dinara. Srećnicima sa rasprodaje „nacionalnih svetinja” smatraju se oni koji svoje medalje za hrabrost, lente sa „redovima Danica” ili spomenice „domovinske zahvalnosti” uspeju da prodaju za stotinu kuna ili oko hiljadu dinara. Čak su i instant-psiholozi i sociolozi poslednjeg rata zaključili da se ovde ne radi toliko o lošem imovinskom stanju ratnih veterana, nego o dubokoj rezignaciji, tačnije gađenju prema svemu što ih je zateklo posle rata. Od razorenih porodica i socijalnih kontakata, do prezira sopstvenih zabluda i ideala s kojima su entuzijastički krenuli u „borbu za oslobođenje”. Oni koji se nisu ubili, doživotni su ovisnici o alkoholu, antidepresivima, psihijatrijskim mantrama koje im govore da je „sve u božjim rukama”. Kad takve „svete vodice” moderne medicine dosegnu plafon, čovek koji je video rat kao krvavu orgiju u kojoj se ne ubija samo iz ideala ili opakog sadizma, nego i iz brutalno pojednostavljenih životnih okolnosti tipa „ja ili on” „mi ili oni”, poželi da nikada nije doživeo to što je iza njega ili da ne živi među ljudima koji o tome nemaju pojma niti ih takve priče interesuju. Zato, kako pričaju neki slavonski hrvatski ratni dobrovoljci, jednog jutra pljune na medalju koju je pre toga obožavao, zaželi da nikada nije video niti nju, niti sebe u ratu koji sada želi da zaboravi. Pa se uputi na „buvljak” i zameni je za pet kutija cigareta. Posle toga sledi njegov lični „silogizam gorčine” koji završava zaključkom – može se reći da sam popušio „Domovinski rat”. Za kolekcionare koji ratne sentimente u startu odvajaju od načina za popunjavanje svojih zbirki, treba dodati da će najviše morati da se potrude da bi došli do medalja iz ratne akcije Hrvatske vojske „Qeto 1995”, ali neće biti nikakvih problema da nabave one iz operacije „Bljesak” ili „Oluja” iz iste godine. Sve zavisi i od toga koliko je medalja očuvana, ima li originalnu kutiju i njenu svilenu unutrašnjost. Instant-istoričari, ratni stratezi, sociolozi i politikolozi jake dnevnopolitičke orijentacije još nisu objasnili zbog čega se odlikovanja iz „Bljeska” i „Oluje” prodaju tako masovno i tako jeftino. Zbog haškog tribunala, zbog spaljenih kuća, zbog zapisnika sa sastanaka pokojnih Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića iz Karađorđeva, zbog poratnih memoara ratnih i poratnih profitera, zbog srpskih tajkunskih jahti na hrvatskoj obali, zbog udruženih hrvatskih i srpskih mafija, zbog filmskih koprodukcija Zagreba i Beograda koje poslednji rat pokazuju drugačijim nego što su ga upamtili njegovi učesnici ili žrtve? Nostalgičari će reći da se još nikada nije čulo da je bilo ko u Hrvatskoj, na internetskoj aukciji ili na „buvljaku”, prodao „Partizansku spomenicu” koju bi kolekcionari, da mogu da je nabave, platili minimalno 600 evra. Cinici će reći, ako ratni veterani prodaju svoje ordenje za trideset kuna, treba pričekati da im još padne cena. Ima i onih koji misle da je za sve kriva „komunistička banda s onim Stevanom s Pantovčaka”, aludirajući na predsednika Hrvatske i svih njenih građana Stjepana Mesića, drugi će biti kivni na „našeg Ivu”, jer premijer Vlade u Zagrebu dr Ivo Sanader ovoga leta upadljivo odsustvuje s političke i državne scene, pa se njegovi uplašeni fanovi pribojavaju da kabinet na Markovom trgu, u glavnom gradu Hrvatske, sve brže tone, a svi su spasioci na godišnjem odmoru. Treći će se s pomešanim osećanjima društvene tragikomedije, lične burleske i političke farse setiti trijumfalnog „Dana pobjede i domovinske zahvalnosti” iz avgusta 1995. godine u Kninu, kada je pokojni šef hrvatske države Franjo Tuđman sam sebi dodelio nezamislivih devet odlikovanja za protekli rat sa Srbima u kome je učestvovao tek kao sparing-partner Slobodana Miloševića za različitim državničkim stolovima sa čijih se stolnjaka i salveta slivala krv ljudi koji nisu poživeli da bi shvatili „silnice povijesnih zbiljnosti” u kojima niko ne sme „da ih bije”... Hrvatska i Srbija danas se više ne guše u krvi i međusobnom atavističkom takmičenju u lokalnim političkim sadizmima. Dve zemlje danas vode pomodne „kamionske ratove” kakve ne bi mogla sebi da dozvoli ni bogata Skandinavija. Kivni ljudi s obe strane danas sebi više ne prave rupe od metaka, nego buše gume na zagušenim kamionskim stajalištima na granici dveju zemalja. Ne gube se glave, gubi se novac. A dugovi – rastu. Sve vrste dugova i sve vrste frustracija i rezignacija. To je danas ona čuvena „šira slika” moderne Republike Hrvatske. Zato ni političare koji se usporeno bude iz letnje popodnevne omame ne ti trebalo da čudi što neki anonimni nesrećnik prodaje svoje ordenje, jer ne želi da ima ništa s ratom koji mu je zauvek uništio život. Baš naprotiv, ponižavajuće propadanje ljudi koje zapravo nikada nismo ni želeli da upoznamo, predstavlja „kolateralni dobitak” za kastu koja se hrani tuđim gubicima. Weno zastrašujuće bujanje i zloćudne metastaze bolno i svakodnevno pokazuju da Srbija nije jedina zemlja u regionu koja nije prošla svoju katarzu, kako to vole da pišu laka i bezbrižna pera ovdašnjih političkih analitičara.