Zašto se plašim tinejdžera?

ašite tinejdžera koji uživaju ljubav roditelja i celog društva”. Ali postavili ste pogrešno pitanje, a tekst vodi ka pogrešnim zaključcima. Omladinsko nasilje oslikava naše društvo, kao što demonstracije, kojima prisustvuju naročito mladi, oslikavaju probleme političkog života društva. Ako omladina čini nasilje, to svedoči da je nasilje premisa našeg društvenog života. Pročitali ste razne spise o statusu dece u prošlosti, pa je trebalo da pogledate u sadašnjost, jer ni sada nigde nema ljubavi prema deci. Pogledajte oko sebe: iz kojeg razloga se rađaju deca? Kako se vaspitaju? Koja pažnja im se posvećuje? LJubav - to je naziv intelekta za instinkt i društvena pravila. Pravilo koje zahteva od žene i muškarca da bračno osiguraju muško nasledstvo. Ne zvuči baš kao ljubavni čin, daćete mi za pravo. Pa slede poslovi, pa niska plata, pa nezaposlenost ili čisto samo grdnja prema svom banalnom i vrlo teškom životu. Nezadovoljstvo vodi ka mržnji prema sopstvenoj porodici. Prema svojoj deci, koja zahtevaju da se finansiraju, koja zbog svoje naravi mogu da živciraju depresivne roditelje. I šta onda? Isterivanje sopstvene mizerije prema nemoćnima, prema onim koje je roditelj dužan da odgaja i od svakog zla odbrani. Ali najveće zlo uvek potiče iz porodice. Znate zašto se plašim tinejdžera? Zato što su u našem društvu naučili, jer su na svojoj koži doživeli, da besprizorni imaju moć. I to počinje od kolevke, pedagoški slabo opremljene škole, represije na radnom mestu, pa do iskustva nasilje kriminalnih lica. Eto šta mogu tinejdžeri vide da sve osim pravde. Pogotovo toga nema u detinjstvu. Pogledajte statistiku porodičnog nasilja! Pa, majka i otac prvi nisu naučili međusobne odnose i vaspitanje bez nasilja, onda to praktikuju i nad svojom decom. Mogu na prste jedne ruke da nabrojim porodice u mom okruženju u kojima se nije praktikovalo nasilje. Na ulici slušam kako razgovara bračni par: žena priča da ni batine ne vrede, zato što deca njihovih prijatelja postaju nemirnija kad dobijaju više batina. Ne vredi ni da otac pretuče dete jer zbog modrica da ne sme da ode u školu. Plašim se tinejdžera, jer ne znaju kako i gde sa svojim gnevom. Nikog nema njima da se posveti, im da nadu i samopouzdanje. Plašim se tinejdžera zato što smo ih tukli i dušu im mučili i nismo im nikad pokazali kako se poštuje okolina i šta je pravilno. Zar smo ikad smeli da kažemo ocu da je njegovo nasilje nepravda, kao što smo osetili u grudima pod vrelim suzama? Ko bi nas saslušao? E, tako smo svi mi vaspitani, osim srećnih izuzetaka. I šta onda da očekujemo od omladine? Poštovanje i pravednost?! To je najveći cinizam!!! Ćute naši susedi kada vide modro dete i modrice na ženi. Svi mi znamo šta se dešava, ali nismo vaspitani da pomognemo, strahujući od posledica. I tako ćutimo. Osim kada nam je ugroženo nacionalno uverenje. Tipična društvena dvoličnost. I zaključak - da je batina nepravedno ostala zaključana? Danijela Jovanović, elektronskom poštom