Spasonosno priznanje

Dve nedelje posle prekida ratnih dejstava u Južnoj Osetiji i Abhaziji i pokušaja primenjivanja sporazuma koji su pripremili predsednici Rusije i Francuske Medvedev i Sarkozi, a potpisale sve zainteresovane strane, koji nije doveo do konačnog rešenja problema jer Savet bezbednosti nije uspeo da donese nikakvu rezoluciju, Rusija je odlučila da na sve stavi tačku priznavanjem dve nove države. U ukazu predsednika Dmitrija Medvedeva, u kome se on poziva na međunarodno pravo i izjašnjavanje naroda Južne Osetije i Abhazije, kaže se da je to bio jedini mogući put za spasavanje njihovih života. Medvedev izražava žaljenje što su NATO, pa i UN ignorisali rusko “uporno predlaganje gruzijskoj strani da se sa Južnom Osetijom i Abhazijom zaključi sporazum o neprimenjivanju sile” i da je “u noći 8. avgusta 2008. godine Sakašvili izabrao genocid za rešenje svojih političkih zadataka i time svojeručno izbrisao sve nade na mirno postojanje Osetina, Abhaza i Gruzina u jednoj državi”. Predsednik je zatražio od Ministarstva spoljnih poslova da pripremi sporazume o prijateljstvu sa Suhumijem i Chinvalijem. U skladu sa tim sporazumima, ruska vojska će moći da ostane na teritoriji novih država bez obzira na to kako će reagovati međunarodna zajednica. Za Rusiju je to veoma važno, pogotovu ako se ima u vidu da će Gruzija, kad-tad, a kako stvari sada stoje, možda i vrlo brzo, postati članica NATO. Rusija je u to uložila veoma mnogo – bez prave pripreme, dovela je sebe u situaciju da bar za neko vreme bude usamljena na međunarodnoj sceni. Setimo se samo koliko je dugo Amerika pripremala priznavanje Kosova, koliko joj je vremena trebalo da sakupi “kritičnu masu” zemalja koje će podržati njenu odluku. Rusija ne samo da to nije uradila, nego može biti sasvim sigurna da će broj onih koji će slediti njenu odluku biti daleko manji. Na pitanje koliko će zemalja priznati Južnu Osetiju i Abhaziju, Sergej Lavrov je odgovorio: “Neću da vračam. Ali siguran sam da kad bi se svi članovi međunarodne zajednice rukovodili činjenicama koje smo danas najpodrobnije izložili i koje smo mnogo puta izlagali u prošlosti, mnoge zemlje bi priznale dve države. Nažalost, u svetu nastavljaju da deluju pravila koja nagone mnoge zemlje koje nisu sasvim samostalne u svojim spoljnopolitičkim odlukama, da se ne rukovode samo činjenicama nego i svojim konjunkturnim shvatanjima, vezanim pre svega za kolosalni pritisak od najjačih zemalja sveta na zapadnoj polulopti.” Neposredno posle odluke, Moskvu su zvanično podržali samo Viktor Janukovič, predsednik ukrajinske Partije regiona, kao i zvanični predstavnik Hamasa Ajman Tah. EU i NATO su odmah odbacili ruski poziv da pođu njenim putem, i najavili novo zahlađenje odnosa. Jasno je da su članovi Saveta bezbednosti Rusije sa kojima se Medvedev sastao pre nego što je objavio svoju odluku, kao i premijer Vladimir Putin, sa kojim je razgovarao “o nekim aspektima spoljne politike”, razmatrali sve moguće negativne posledice takvog koraka – neizbežan talas kritike i nezadovoljstva, pretnje sankcijama od strane Zapada i Sjedinjenih Država, latentno nezadovoljstvo onih zemalja koje imaju teritorijalne probleme kao što je na primer Kina... ali odluka je doneta. Svih posleratnih dana Rusija je upozoravala svoje zapadne partnere da pretnje koje joj upućuju nemaju nikakvog smisla – ne postoji danas mehanizam kojim se Rusija može izolovati ili kazniti. Tim pre što će od poremećenih odnosa veće štete imati Zapad nego Rusija. To je Medvedev u svom intervjuu Si-En-Enu otvoreno objasnio. Zapad se, međutim, ponaša po šablonu – Rusija je prekršila njihova pravila, i sada sledi kazna. Zagrmeo je DŽordž Buš bez obzira na dugogodišnje prijateljstvo sa svojim drugom Vladimirom (Putinom), a njegova čelična lejdi, Kondoliza Rajs, razletela se po svetu, što da teši poraženog Sakašvilija, što da traži kaznu za neposlušnu Rusiju. I ma koliko rezultat takve akcije bio mršav – spremnih da stvarno prekinu odnose sa Rusijom nema, ili ih je, ako se računaju Poljska i baltičke zemlje, kao i Gruzija, veoma malo. Odluka Medvedeva dobro je potresla svet i najverovatnije definitivno izmenila odnos snaga u njemu. Posle Južne Osetije i Abhazije više ne važi pravilo, da citiramo jedno od Putinovih upozorenja koje očigledno nije ozbiljno shvaćeno, “što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu”, ili da “drug vuk može da ujeda i da nikoga ne pita”. Iz ponašanja Amerike nakon Sakašvilijeve avanture postalo je jasno da za situaciju na Kavkazu nije najvažnija želja Gruzije da uđe u NATO, nego upravo želja Amerike da dođe na Kavkaz. A to je ono što je Rusija rešila da ne dopusti i na šta je bezbroj puta upozoravala. Rečeno je to i Sakašviliju, a još je jasnije objašnjeno ukrajinskom predsedniku Juščenku: “Strašno je i pomisliti šta bi se desilo ako Rusija usmeri svoje rakete prema Ukrajini”, rekao je svojevremeno Putin. Naravno da bi oni to dobro razumeli da nije bilo drugog zainteresovanog – Amerike – koja im je obećavala svaku moguću pomoć, najverovatnije i vojnu, kako bi ostvarili njene planove. Da nije tako, zar bi se Sakašvili drznuo da napadne Južnu Osetiju iako je znao da će to biti protumačeno kao napad na Rusiju? To što Zapad danas želi da ga predstavi kao čoveka s problematičnom psihom, koji ne razume baš najbolje šta mu se govori, samo je pokušaj da se izbegne sopstvena krivica. Mnogo je realnije da je prosto iskorišćeno njegovo slepo poverenje u Ameriku koja je samo htela da vidi dokle je Rusija u stanju da ide. I videla je. Rusija je dovedena u situaciju da vuče iznuđene poteze – da nije reagovala, Osetini bi, najverovatnije, nestali sa geografske karte Gruzije, kao što su nestali Srbi iz Kninske krajine, a moguće je, ako se ima u vidu da su ruski generali pokazali planove napada i na drugu nepriznatu republiku, da bi se isto desilo i sa Abhazijom. Operacija “Čisto polje” očistila bi put Gruziji u NATO, i alijansi na Kavkaz. Sve to dovelo je do najvećeg, posle raspada SSSR-a, zahlađenja između Rusije i Zapada. Moskva je, ne čekajući da je izbacuju iz raznih svetskih institucija, sama zamrzla saradnju sa NATO na pola godine, upozorivši da je “za saradnju, pre svega, zainteresovana alijansa, a ne Rusija”. Na pretnju da je neće primiti u Svetsku trgovinsku organizaciju – Rusija je odlučila da anulira sve dosadašnje ustupke koje je godinama činila kako bi dobila ulaznicu za STO. Gruzija je zapretila da će prekinuti diplomatske odnose sa Moskvom, ali to još nije uradila. Zanimljivo je da je ovog puta Rusija uspela i medijski da preduhitri Gruziju. Lekcija o značaju medija u svetskoj politici naučena je u petodnevnom ratu – ako je tada Sakašvili u medijima imao prednost, ovog puta je poveo Medvedev. Čim je objavio odluku o priznavanju dve nove države, dao je intervju televizijama koje pokrivaju ceo svet – BBC, CNN, TF-1, Rossia Todadž, Al DŽazira. Strpljivo i tačku po tačku, objasnio im je stavove Rusije. Ni ministar Sergej Lavrov nije sedeo skrštenih ruku – u drugoj sali on je organizovao konferenciju za novinare na kojoj, prvi put, ministrovo vreme nije bilo ograničeno – odgovarao je sve dok je bilo pitanja, a kad je završio i seo da popije kafu, počeli su da zvone telefoni. Lavrov je još čitav sat odgovarao stranim novinarima koji nisu mogli da dođu u Soči. Ceo svet je od prvih ljudi Rusije mogao da čuje o motivima za priznavanje dve nove države, o pitanjima vezanim za američku protivraketnu odbranu (“Rakete se nalaze pored naše granice i predstavljaju za nas pretnju. To će stvoriti dodatnu napetost, mi ćemo morati nekako da reagujemo – da reagujemo, naravno, na vojnički način”), ali i da se Rusija ne boji nikakvih sankcija: “Sve što od nas zavisi, mi ćemo uraditi. U ovoj situaciji, lopta je na strani Evropljana – ako oni žele da se situacija pogorša, uspeće. Ali ako žele očuvanje strateških odnosa – po mom mišljenju to je apsolutno u interesima Rusije i Evrope, onda će sve biti normalno” (Medvedev). Ruski analitičari smatraju da je, odlučivši da na ovaj način reši problem Južne Osetije i Abhazije, Rusija pokazala najveći stepen samostalnosti u međunarodnim odnosima. Veću samostalnost nego SAD kad su inicirale operaciju na Kosovu 1999. ili u Iraku 2003. godine – bez dozvole Saveta bezbednosti, ali uz podršku velikog broja saveznika. Amerika očigledno nije očekivala da će Rusija ići toliko daleko, pa je, kako javljaju neki mediji pozivajući se na sopstvene izvore u diplomatiji, činjenicu priznavanja dve nove države doživela kao pravi šok. Neki ga čak upoređuju sa rušenjem kula bliznakinja u NJujorku. Iako je spisak mogućih “kazni od strane Zapada” poznat, o tome je NIN već pisao, on se svodi više na praznu retoriku nego na ozbiljne pretnje. Svima je jasno da se međunarodni odnosi grade na interesima, a interes Evrope je dobra saradnja sa Rusijom. I kad-tad, a najkasnije kad u Americi dođe do smene vlasti i kad prestane potreba za korišćenjem pretnji Rusiji u predizborne svrhe, ti odnosi će morati da se srede. Rusija zato demonstrira hladnokrvnost i gotovo ravnodušnost: “Nas ništa ne plaši, pa ni perspektiva hladnog rata, ali mi ga, naravno, ne želimo, i u toj situaciji sve zavisi od stavova naših partnera,” rekao je Medvedev u jednom od svojih brojnih intervjua. “Ako oni žele da sačuvaju dobre odnose sa Rusijom, shvatiće razlog naše odluke, i situacija će biti normalna. Ako izaberu konfrontaciju – šta da se radi, preživećemo i to.” Upozoren da je situacija ipak veoma napeta – u Crnom moru se danas nalazi deset brodova severnoatlantske alijanse a prema njoj su krenuli i brodovi ruske, Crnomorske flote, Medvedev je objasnio: “Što se napetosti tiče, Zapad može, one države koje smatraju da napetost raste, one mogu da smanje tu napetost. Treba prosto priznati realnost, ne treba reagovati histerično. Treba delovati pragmatično. Treba misliti na budućnost. Meni se čini da je u interesima Zapada da gradi prijateljske odnose sa Ruskom Federacijom.” Kraj “američke ere” Posredi je zapravo budućnost međunarodne zajednice – nova pravila koja će je regulisati i koja će odrediti novi svetski poredak Nije li rat u Gruziji postmoderan? Imamo priču o junačkoj demokratskoj državici koja se brani od imperijalističkih ambicija postsovjetske Rusije; priču o američkom pokušaju da opkoli Rusiju vojnim bazama; priču o borbi za kontrolu nad izvorima nafte itd. Međutim, umesto da se izgubimo u lavirintu kontradiktornih priča, usredsredimo se na ono što nedostaje. Poznavati neko društvo ne znači samo znati njegova eksplicitna pravila – moramo znati i kako se pravila primenjuju: kad ih upotrebiti, a kad ne; kad ih prekršiti; kad se ne dopušta biranje iako je izbor ponuđen; kad smo obavezni postupiti na određeni način, ali se moramo praviti da radimo po svom slobodnom izboru... Setite se paradoksa ponude koja se mora odbiti: običaj je da se takva ponuda odbija i svako ko je prihvati prostački je pogrešio. Kad me bogati ujak pozove u restoran, obojica znamo da će on platiti račun, ali ja ipak moram malo insistirati da podelimo trošak – a zamislite kako bih se iznenadio da ujak kaže: “OK, onda plati!” Na ovom nivou se vidi i problem u haotičnim postsovjetskim godinama Jeljcinove vladavine u Rusiji: iako su zakonska pravila bila poznata (i uglavnom ista kao SSSR-u), raspala se složena mreža nepisanih pravila koja se prećutno znaju i koja su podupirala celu društvenu strukturu. Recimo, da ste u Sovjetskom Savezu trebali bolji tretman u bolnici ili novi stan, da ste se hteli požaliti na vlast, da ste pozvani na sud, želeli upisati dete u najbolju školu, da ste predradnik kome državno preduzeće nije isporučilo sirovine na vreme itd., itd. – svi su znali što se mora preduzeti, kome se obratiti, koga podmititi, šta se može a šta ne sme. Posle sovjetske vlasti, obične ljude je frustriralo što su nepisana pravila postala nejasna; niko nije znao šta raditi, kako reagovati, kako se postaviti prema zakonima, što se sme ignorisati, ko je potkupljiv itd. (Jedna od funkcija organizovanog kriminala je i uspostavljanje zamenjenog legaliteta: ako si imao mali biznis i klijent ti je dugovao novac, obratio bi se svom zaštitniku, mafijašu, koji je rešavao problem, jer državni pravni sistem nije bio učinkovit.) Stabilizacija pod Putinom uglavnom se svodi na ponovnu uspostavu jasnih nepisanih pravila: ljudi opet znaju kako se ponašati u složenoj mreži društvenih interakcija. U međunarodnoj politici još nismo stigli do toga. Devedesetih godina je tihi pakt regulisao odnos velikih zapadnih sila i Rusije: Zapad je tretirao Rusiju kao veliku silu pod uslovom da se Rusija u praksi ne ponaša kao velika sila... Problem je: šta ako osoba kojoj se ponudi ono što se mora odbiti ponudu prihvati? Što ako se Rusija počne ponašati kao velika sila? Situacija je zaista katastrofalna, preti razaranjem kompletnog tkiva odnosa – i upravo se to dogodilo u Gruziji: Rusiji je dosadilo da je samo tretiraju kao supersilu i ponela se kao supersila. Kako je do toga došlo? “Američki vek” se završio, zakoračili smo u razdoblje postojanja više centara globalnog kapitalizma: Sjedinjene Države, Evropa, Kina, možda Južna Amerika, a svako predstavlja kapitalizam s specifičnim obeležjem: SAD neoliberalni kapitalizam; Evropa ono preostalo od socijalne države; Kina autoritarni kapitalizam “istočnjačkih vrednosti”; Južna Amerika populistički kapitalizam... Pošto je propao američki pokušaj da se nametne kao jedina supersila (univerzalni policajac), pojavila se potreba za pravilima interakcije lokalnih središta u slučaju sukoba. Zato je današnje vreme opasnije nego što izgleda. U vreme hladnog rata pravila međunarodnog ponašanja su jasna, a garantovalo ih je ono što se prikladno može prevesti kao “ludilo” supersila, MAD-ness, što je kratica za Mutualldž Assured Destruction – sigurno međusobno uništenje. Kad je Sovjetski Savez prekršio ta nepisana pravila invazijom na Avganistan, skupo je platio – rat u Avganistanu je početak kraja SSSR-a. Stare i nove supersile se uzajamno iskušavaju, trude se da nametnu svoju verziju globalnih pravila, eksperimentišu preko posrednika, što su, naravno, male nacije i državice. Karl Poper je jednom pohvalio praksu da se pretpostavke podvrgavaju naučnom testiranju, s obrazloženjem da tako puštamo da pretpostavke umru umesto nas. U današnjem testiranju male nacije stradaju i pate umesto velikih – Gruzijci, kao i obično, plaćaju cenu testiranja. Iako su službeni rekviziti visoko moralni (ljudska prava i slobode itd.) priroda igre je jasna. U knjizi “The NJar Over Iralj” Vilijam Kristol i Lorens F. Kaplan pišu: “Misija počinje u Bagdadu, ali ne završava onde.... Stojimo na rubu nove istorijske ere... Ovo je odlučan trenutak... Radi se očito o nečem većem od Iraka. Radi se čak o nečem većem nego što je budućnost Srednjeg istoka i rata protiv terorizma. Radi se o tome kakvu ulogu Sjedinjene Države nameravaju igrati u XXI stoleću”. Moramo se složiti s ovim: posredi je zapravo budućnost međunarodne zajednice – nova pravila koja će je regulisati i koja će odrediti novi svetski poredak. Retroaktivno gledano, jasno je da je drugi irački rat znak američkog poraza, njihove nesposobnosti da glume globalnog policajca. SAD su akumulirale previše slučajeva “nepristojnog ponašanja” koje ih diskvalifikuju: izvršile su pritisak na druge države (kao što je Srbija) da predaju svoje osumnjičene ratne zločince Haškom sudu, dok su brutalno odbacili i pomisao da sud bude nadležan i za američke državljane itd. Pravdajući intervenciju u Gruziji, Rusija je vešto iskoristila protivrečja u američkom ponašanju: ako su SAD intervenisale na Kosovu i silom pomogle njegovu nezavisnost, koju podržava i tamošnja velika američka vojna baza, zašto Rusija ne bi postupila isto u Južnoj Osetiji koja je mnogo bliže ruskoj teritoriji nego što je Kosovo američkoj? Ako se celi svet zgražao što su NATO mirovne snage pobegle iz Srebrenice kad su Srbi zapretili bosanskom stanovništvu, zašto ne dopustiti Rusiji da učini tačno ono što Zapad nije učinio u Bosni, da interveniše i zaštiti i svoje mirovne snage i stanovništvo koje čuvaju? Kad su SAD i zapadne države osudile “preterani” odgovor Rusije na gruzijsku vojnu intervenciju, neminovno su podsetile na bombardovanje Iraka taktikom “šoka i strahopoštovanja” koje je bez sumnje bilo preterano. Ako se iz sukoba u Gruziji može izvući bilo kakva pouka, onda je ova: pošto su Sjedinjene Države podbacile u ulozi globalnog policajca, moramo priznati da ni nova mreža supersila nije u tome uspela. Ne samo da su nespremni držati pod kontrolom male “otpadničke nacije”, nego ih podstiču na agresivno ponašanje da bi posredno vodile njihove ratove. Baklja mira sada prelazi u sledeći, širi krug: vreme je da se male zemlje u celom svetu udruže, kontrolišu velike sile i povuku granice njihovim opscenim igrama. Kriza u Gruziji mogla bi se pristojno rešiti tako da se, recimo, Rusija i Gruzija slože kako Gruzija ima puni suverenitet nad teritorijom... pod uslovom da ga ne upotrebljava do kraja u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Čak bi se moglo tvrditi da de facto takav prećutni sporazum već postoji i da Rusija doživljava gruzijsku intervenciju u Južnoj Osetiji kao kršenje tog sporazuma. Pitanje je, naravno: je li Gruzija delovala samostalno ili... Ali, nema smisla baviti se zagonetkom zašto su Gruzijci odlučili uspostaviti suverenitet do kraja i reskirati vojnu intervenciju – ono što je zbilja važno jest da su nas posledice tog “preterivanja” dovele licem u lice s istinom situacije. Vreme je da supersile naučimo pristojnom ponašanju. Slavoj Žižek