Kosovska klopka za Obamu

Barak Obama (47) je uoči konvencije Demokratske stranke u Denveru u državi Kolorado konačno otvorio karte. Ukoliko on kroz nekoliko meseci postane predsednik SAD, zvanični Vašington neće menjati dosadašnju spoljnopolitičku strategiju. U svakom slučaju, neće prestati da se oslanja na snagu oružja i vojnu silu u međunarodnim odnosima kao instrument “humanitarnih” (“milosrdnih”, “anđeoskih”...) intervencija širom sveta, ignorišući pri tome Ujedinjene nacije i norme međunarodnog prava kad god se to američkom establišmentu prohte. Što je, inače, model ponašanja kojim se i dalje diče zvaničnici nekadašnje administracije demokrate Bila Klintona, mada su ga neokonzervativci u potonjoj republikanskoj garnituri DŽordža Buša znatno unapredili... Da se obećanom zaokretu u politici, napuštanju hladnoratovske retorike i prakse olinjalih vašingtonskih “insajdera” ne treba previše nadati postalo je jasno od trenutka kada je (protekle subote) obnarodovano da će Obamin kandidat za potpredsednika biti veteran među zagovornicima ratne opcije u Senatu (demokrata iz Delavera) i neuspešni predsednički kandidat DŽozef (“DŽo”) Bajden (65). Drugim rečima, obećane radikalne promene u politici Vašingtona, ukoliko Obama pobedi na izborima, očito su žrtvovane zarad stranačkih taktičkih razloga u predizbornoj kampanji. Kolumnista uticajnog “Volstrit džornala” DŽerald Sajb primećuje da izbor Bajdena za potpredsednika neće pomoći Obami da uveri birače u iskrenost zalaganja za promene, naročito mlade birače, do kojih je demokratskom kandidatu najviše stalo. Funkcija potpredsednika SAD ponuđena je čoveku koji je, zapravo, simbol svega čemu se Barak Obama tokom predizborne kampanje suprotstavljao. I što je najviše uticalo na njegovu popularnost, pre svega kod mlađih i obrazovanijih birača. Jer, Bajden je otvoreno zagovarao rat u Iraku (za razliku od Obame koji se tom ratu od početka energično protivio), a potom i etničko čišćenje i faktičko razbijanje višenacionalnog Iraka na nekoliko nacionalnih i verski “čistih” entiteta (Kurdi, suniti, šiiti...), po ugledu na Bosnu i Hercegovinu. Paradoks je, inače, u tome što se Bajden zalagao za neku vrstu “federalizacije” Iraka, a u isto vreme podržavao zahteve bosanskih muslimana za reviziju sporazuma iz Dejtona i ukidanje Republike Srpske. A, povrh toga tvrdio je da je ponosan na to što je, kaže, lično ubedio Bila Klintona da 1999. bombarduje Srbiju! Istina, kandidat za potpredsednika DŽo Bajden nerado pominje da je svojevremeno u Senatu zajedno sa senatorom Mekejnom iz Masačusetsa, današnjim republikanskim predsedničkim kandidatom, podneo i predlog rezolucije koja bi predsednika Klintona obavezivala da u Srbiju uputi kopnene trupe, i okupira tu zemlju. Ali, pomenuta dvostranačka (“Mekejn – Bajdenova”) rezolucija nije dobila neophodnu podršku u Senatu... U knjizi pod naslovom “Održana obećanja”, Bajden kaže da je bombardovanje Srbije i borba za nezavisno Kosovo “jedan od dva događaja na koje je najviše ponosan u svom životu”. Drugi je bilo njegovo zalaganje za zakon o zabrani nasilja nad ženama. Inače, naglašenu naklonost prema državotvornim ambicijama kosovskih Albanaca senator Bajden, katolik, objašnjava prostom činjenicom da su kosovski Albanci većinom muslimani, koji obožavaju Ameriku, a da to Americi može mnogo da koristi kao argument u muslimanskom svetu. Dakle, sasvim pragmatičnim razlozima!? U drugoj prilici (u prošlogodišnjem intervjuu bostonskom “Kriščen sajens monitoru”) Bajden kaže da ga je “katoličanstvo naučilo da je zloupotreba vlasti najveći greh u politici i da se upravo zbog toga tako zdušno angažovao u borbi protiv srpskog genocida u Bosni...” Inače, zbog svog “oštrog jezika” i energičnog zalaganja za ostvarivanje američkih interesa na svakoj tački u svetu, po bilo koju cenu, uključujući i upotrebu sile, Bajden uživa priličnu popularnost kod nižih slojeva belog stanovništva, koje sebe smatra “američkim patriotama”. A to znači onih slojeva među kojima Barak Obama, mirotvorac i intelektualac, nije do sada imao mnogo pristalica... Šta je ovakvim izborom kandidata za potpredsednika učinio Obama? I, zašto je tako postupio? Koliko će mu to novih glasova doneti, a koliko će dosadašnjih sledbenika tim svojim izborom razočarati, ostaje tek da se vidi. Kako bilo da bilo, za taj potez, povučen u svojevrsnoj iznudici, neposredno uoči demokratske konvencije u Denveru, postojali su, očito, neki spoljnopolitički, kao i domaći stranački razlozi. Našavši se u klopci zbog opasnog zaoštravanja u odnosima sa Rusijom, podstaknutog sukobima u Gruziji, koje je u kritičnom trenutku američke predizborne kampanje, čini se, svesno isprovocirao gruzijski predsednik Mihail Sakašvili, bliski prijatelj republikanskog kandidata DŽona Mekejna i nekadašnji klijent lobističke firme sadašnjeg Mekejnovog spoljnopolitičkog savetnika Randija Šojnemana, Barak Obama je povukao očajnički potez koji bi na kraju mogao skupo da ga košta. Bio je, čini se, suočen sa teškim izborom: da bezrezervno podrži američkog prijatelja Sakašvilija i politiku njegovog režima u Gruziji, i osudi Rusiju, što je prvi učinio republikanski predsednički kandidat Mekejn, i pre nego što se zvanični Vašington oglasio tim povodom, ili da zauzme drugačiju poziciju, čime bi – makar indirektno – dao za pravo onima koji ga inače kritikuju da nije dobar Amerikanac. Brojne spekulacije o mogućoj umešanosti Randija Šojnemana i ljudi iz Mekejnovog štaba u planiranje gruzijskog napada na Južnu Osetiju i ruske mirovne snage u toj oblasti, od kojih sada vrvi svetska štampa, samo potvrđuju dramatičnost situacije u kojoj se Obama iznenada obreo. Jer, nema sumnje da je kriza u odnosima sa Moskvom, podstaknuta događajima u Gruziji i instaliranjem američkih raketa u Poljskoj, i povratak hladnoratovske retorike na liniji Vašington – Moskva, mnogo više pogodovala ratobornom republikanskom kandidatu DŽonu Mekejnu, čiji je rejting tokom proteklih nekoliko sedmica naglo skočio, nego zagovorniku mirovne opcije Baraku Obami. Već nekoliko meseci, otkako je senatorka iz Wujorka Hilari Klinton, faktički, napustila predizbornu trku (iako se do samog početka ovonedeljne demokratske konvencije nije zvanično odrekla kandidature) spekulisalo se sa mogućnošću da Barak Obama njoj ponudi mesto potpredsednika. Tim pre što je gospođa Klinton, navodno, i priželjkivala takvu ponudu. Međutim, Obama očigledno nije bio previše sklon ovakvom potezu. Na taj način on bi uz potpredsednicu automatski dobio i njenog supruga, bivšeg predsednika Bila Klintona, koji sobom nosi suviše težak bagaž. Stoga je, valjda, razumljiva tvrdnja obaveštenih krugova da senatorka Hilari Klinton nije bila ni u užem izboru za funkciju potpredsednika. Ali, kako su Obami glasovi (sredovečnih ženskih) glasača Hilari Klinton bili preko potrebni, naročito otkako je Mekejn – osokoljen konfrontacijom sa Moskvom – nadoknadio raniji zaostatak u rejtingu, on je svakako računao da bi bilo korisno da za potpredsednika uzme nekog od znanih “klintonovaca” među demokratama. Po mogućnosti nekoga ko se još ponosi akcijama po kojima je administracija Bila Klintona ostala najviše zapamćena: borbi za stvar kosovskih Albanaca, bombardovanju Srbije, vaskrsavanju NATO-a uprkos zvaničnom okončanju Hladnog rata, i potpunom ignorisanju Ujedinjenih nacija i opšteprihvaćenih normi međunarodnog prava... Tako je Obamin izbor pao na DŽoa Bajdena, osobu koja po mnogo čemu asocira na politiku Vašingtona iz vremena kad su je profilisali likovi poput Madlen Olbrajt, Ričarda Holbruka, Veslija Klarka i sličnih. Ma koliko to sada paradoksalno zvučalo, komplimenti su odmah počeli da stižu iz tabora republikanskih protivnika. Kondoliza Rajs, šefica diplomatije u administraciji DŽordža Buša, novinarima je rekla da veoma ceni DŽoa Bajdena kao “istinskog patriotu”. Pohvalila ga je i kao “odličnog državnika” i istakla njegov doprinos (u funkciji predsednika senatskog komiteta za spoljnopolitičke odnose) politici sadašnje republikanske administracije. Koja, kao što je znano, vodi ratove u Iraku i u Avganistanu, preti mogućnošću da napadne Iran, razmešta rakete duž zapadnih granica Rusije i već zvecka oružjem u Gruziji... Iz štaba republikanskog kandidata Mekejna su takođe reagovali bez oklevanja. Najpre je sam Mekejn saopštio da je Bajden njegov prijatelj, koga veoma ceni i sa kojim se u mnogo čemu slaže. Lansiran je i TV spot u kome se podseća kako je senator Bajden svojevremeno bez mnogo simpatija govorio o Baraku Obami... Konačno, na mnogim TV stanicama počeo je da se vrti i predizborni spot u produkciji štaba republikanskog predsedničkog kandidata u kojem osoba po imenu Debra Bartošević, koja za sebe kaže da je čitavog života bila pristalica Demokratske stranke, da je bila i delegat na konvenciji bivšeg predsednika Klintona, kaže da će ovoga puta glasati za Mekejna. Uletanju u izbornu klopku, u koju je na kraju – iznuđenim izborom proverenog klintonovca i liberalnog patriote sklonog bombama, DŽoa Bajdena – bio gurnut Barak Obama, najviše je, bez sumnje, doprinela grandiozna lična i politička sujeta senatorke iz NJujorka Hilari Klinton. Stoga se i priča o “borbi za jedinstvo Demokratske stranke”, kao glavnoj temi protekle Demokratske konvencije u Denveru, zapravo, svodila na jednostavno pitanje: da li će senatorka Hilari Klinton dovoljno iskreno podržati Baraka Obamu i da li će njeni verni sledbenici zaista glasati za kandidata Demokratske stranke? Tim pre što se, po tvrdnji nekih komentatora, pojedine pristalice senatorke Klinton i dalje ponašaju poput zaostalih japanskih vojnika na udaljenim ostrvima u južnom Pacifiku, koji su se borili i bili spremni da poginu za svoga cara još dugo nakon što je rat bio okončan kapitulacijom Japana... Ulog, svakako, nije bio mali ako se zna da je za Hilari Klinton na prethodnim izborima za stranačku nominaciju glasalo 18 miliona registrovanih birača, demokrata. A, da će o ishodu narednih predsedničkih izbora verovatno opet odlučiti tek minimalna razlika u glasovima u korist jednog ili drugog kandidata. Poznavaoci američkih prilika će, uglavnom, ponavljati da će i nakon konvencije na kojoj je ozvaničena kandidatura demokratskog kandidata izborne šanse Baraka Obame najviše zavisiti od njegove umešnosti da birače uveri da bi on – uprkos nedovoljnom iskustvu – zaista bio u stanju da uspešno vodi zemlju. Drugi će reći da će izborne šanse Baraka Obame presudno zavisiti od njegove sposobnosti da uveri žene birače da će on jednako dobro razumeti njihove aspiracije kao što bi to činila prva žena na predsedničkoj funkciji. Treći će, opet, tvrditi da će njemu, crncu, veoma teško poći za rukom da se izbori sa predrasudama dobrog dela belog stanovništva Amerike. I to radničke Amerike, na čije glasove uvek računaju demokratski kandidati. A, ako to i uspe, susrešće se sa duboko ukorenjenim nepoverenjem drugih manjinskih grupa (Hispanosi, Azijati...), čiji pripadnici izražavaju vidljivo nepoverenje prema Afroamerikancima.... Trka se nastavlja.