Guglovanje Joce Ubice

Jeste li čuli za Jocu Ubicu? Nije iz crne hronike, nego je iz Šeste beogradske gimnazije. Joca Ubica je profesor matematike. Roditelji đaka iz IV2 pripretili su ministru prosvete, direktorki Šeste, prosvetnoj inspekciji i svima redom gde treba, da će svoju decu lepo da ispišu iz škole, jer čovek s takvim nadimkom, kažu, ne može da predaje njihovoj deci. Ne sumnjaju oni, piše u njihovom pismu, u znanje Joce Ubice, nego, čovek je “strog i zahtevan”, a njihova deca su na društveno-jezičkom smeru i on im uopšte ne treba. Posebno ne na završnoj godini, da im presedne matura. Eto, čak je osamnaestoro letos oborio na popravni, iz samo dva odeljenja, pišu roditelji ministru i svim medijima. Deca zaplašena otkako su čula da im je Joca Ubica novi profesor matematike. Drhću. A vrh je, što kažu klinci, obrazloženje: “Profesor sa takvim nadimkom, decu koja su odlučila da ipak idu u školu, uprkos činjenici da se više isplati pevati u nekoj srpskoj kafani, ili nastupati u Grand paradi (?!), decu koja žele da studiraju, potcenjuje, šalje u ćošak, upozorava odmah na početku godine, ukidajući i ubijajući svaku nadu rečenicom: Ako budeš imao sve petice, i ja ću ti dati dvojku!” (kurziv, skraćenja i jezičke ispravke, redakcijski). NIN je, međutim, baš hteo da piše o globalnoj modi neznanja, savremenom smislu i besmislu školovanja, uticaju Interneta i Gugla na obrazovanje i čitalačke navike onog dela čovečanstva koje još uvek ponešto i pročita, kad je ovo roditeljsko pismo o profesoru Jovanu Kneževiću zvanom Joca Ubica stiglo na adresu redakcije. I u koverti i e-mail-om. Usput, da se profesor zove Jovan Knežević, saznali smo na Guglu, jer ga roditelji u pismu spominju samo po nadimku. A može se izguglovati i podatak da je profesor Knežević pre nekoliko godina bio suspendovan zbog “prestrogog ocenjivanja”, ali je dobio spor i vratio se u Šestu. Znaju li roditelji zašto danas šalju decu u školu? I zašto su njihova deca ipak odlučila da uče gimnaziju umesto da pevaju po kafanama, kad se ovo drugo ionako “više isplati”? A ni gimnazije nisu obavezne. I kakve to ima veze sa gugl-znanjem i dajdžestiranom lektirom preko Interneta? Ubiti metaforu: U bredberijevskoj viziji našeg pomahnitalog sveta, na koju nas je legendarni pisac naučne fantastike, Rej Bredberi, upozorio pre više od pola veka u svom romanu Farenhajt 451, ne uči se ništa sem pritiskanja tastera, prebacivanja prekidača, zavrtanja šrafova. Živi se u trenutku. Bitno je radno mesto. Zadovoljstva i gigantski ekrani svuda su oko nas. Škola je skraćena, filozofija, istorija, jezici – izbačeni. Qudi, zato, jurcaju unaokolo s upaljenim šibicama u rukama i spaljuju knjige i kuće u kojima se kriju knjige, gase knjige, požrtvovano, kao što su u prošlosti – gasili požare. Rej Bredberi na kraju Farenhajta 451 piše: “Pre oko pet godina su urednici druge školske antologije u jedinstveno izdanje sabrali oko 400 pripovedaka. Kako uopšte može da se nabije 400 Tvenovih, Irvingovih, Poovih, Mopasanovih i Birsovih pripovedaka u jednu knjigu? Ništa lakše. Oderi, skloni kosti, izvadi srž, raseci, istopi, prečisti i uništi. Svaki bitan pridev, svaki dirljiv glagol, svaka metafora teža od komarca – napolje! Svako poređenje od koga bi se moronu trznula usna – nestalo! Svaka digresija koja objašnjava makar i delić filozofije prvorazrednog pisca – izgubljena! Svaka priča, sasušena, izgladnela, iškrabana, ispijena i obeskrvljena do belila, ličila je na sve ostale. Tven isti kao Po, koji je isti kao Šekspir, koji je isti kao Dostojevski, koji je isti kao – u finalu – Edgar Gest. Svaka reč duža od tri sloga je iskomadana. Svaka metafora koja je zahtevala duže od letimične pažnje je ubijena.” U nedavnom istraživanju “Šta čitaju naši srednjoškolci?” od 407 anketiranih gimnazijalaca prvog razreda (iz pet srpskih gimnazija) svega troje đaka pročitalo je svih sedam knjiga sa spiska školske lektire. Zanimljivo je i to što je istraživanje pokazalo da su najčitaniji pisci izvan školske lektire Paulo Koeljo, Den Braun i Agata Kristi. “Većinu knjiga koje moraju da pročitaju, bilo kao lektiru, (ako su učenici) ili kao proširenu literaturu (ako su studenti) mladi ljudi skoro po pravilu smatraju smaranjem”, reći će profesor dr Jelena Vlajković, klinički psiholog. Samo četiri odsto mladih u Srbiji deo slobodnog vremena provede u čitanju, a jedna trećina njih uopšte nema čitalačke navike. Rečnik đaka je sve lošiji, jer uglavnom knjige i ne čitaju, kad već imaju dajdžestirane verzije lektire, što na Internetu, što na DVD-u. Dr Zoran Radovanović, epidemiolog, višedecenijski profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, reći će za NIN kako je u svojoj 13. godini iščitao nekoliko Tolstojevih dela, dok njegov trinaestogodišnji unuk čita samo “pod moranje” ionako skraćenu lektiru: “U Hrvatskoj sam pre dva meseca kupio knjigu Od Odiseja do Uliksa, u kojoj se nalaze prikazi najpoznatijih dela svetske literature na dve, tri strane. Malo o autoru, grubi siže i zaključak šta je pisac hteo da kaže. Mnogi profesori književnosti bi rekli da je nemoralno dati đaku da čita ove prikaze, jer ih treba ubediti da čitaju svetske klasike. Ja se još dvoumim da li unuku da dam knjigu Od Odiseja do Uliksa. Jer, možda je bolje makar mu i to ponuditi nego ga ostaviti potpuno slepim, da ne zna da je Flober recimo uopšte postojao.” Godine 2001. oko 52 procenta starijih američkih srednjoškolaca kao američke saveznike u Drugom svetskom ratu prepoznalo je Nemačku, Japan ili Italiju, a ne Sovjetski Savez. A 72 odsto Amerikanaca koji su završili srednju školu ima “oskudno” znanje pisanog engleskog jezika. Ovo prošlogodišnje istraživanje je pokazalo da je sve veći broj Amerikanaca koji godišnje ne pročita nijednu knjigu. Ovakvih i sličnih statistika koje tu i tamo izazovu šok u domaćoj ili svetskoj javnosti ima na pretek. Pojavi se poneko istraživanje: Jesmo li najgluplja generacija u istoriji čovečanstva? I na tome se završi. Ko nam reprogramira mozak? Entoni Kliford Grejling, britanski filozof, profesor na Oksfordu i Birkbek koledžu Londonskog univerziteta, u svojoj knjizi Smisao stvari piše da pojedini doktori prepisuju knjige umesto lekova svojim pacijentima koji pate od depresije, stresa i anksioznosti, te ih upućuju na biblioterapeute koji im ponude odgovarajući spisak knjiga za njihovo stanje. Grejling pita: “Dokle smo mi to došli kad je ljudima potreban recept lekara da bi ih naveo na čitanje? Kad smo to zaboravili da je čitanje jedno od najvećih bogatstava u životu? Hoće li lekari početi da prepisuju večeru za gladne ili san za umorne kao sledeći korak u medikalizaciji društva, ili kao odgovor na tromost i nesposobnost ljudi da samostalno misle i deluju?” Otkud ta “tromost i nesposobnost” nove generacije ljudi da “samostalno misle i deluju”? Da li je “glavni krivac” instant znanje koje dobijamo preko Interneta? Nedavno je u američkom časopisu “Atlantik”, pisac Nikolas Kar napisao tekst “Da li nas Gugl zaglupljuje?” Kar piše kako u poslednjih nekoliko godina ima neprijatan osećaj da mu neko ili nešto reprogramira mozak, čini mu se da mu više nije lako da se udubi u neki dugačak tekst, da s pažnjom pročita neku knjigu, da se posveti “dubokom čitanju” koje mu je sada sve više mučenje, a ne uživanje koje je ranije imao. Misli mu lutaju, opada koncentracija posle nekoliko pročitanih strana. Kao da mu se promenio način razmišljanja. Kar misli da zna šta mu je. Više od deset godina proveo je na mreži. Čak i kada ne radi, čita blogove, mejlove, pregleda video-klipove, sluša muziku, ili samo skače s linka na link. Menja li Gugl način na koji mislimo, čitamo? Da li svi ti linkovi mogu da utiču na našu koncentraciju? Ili smo krivi mi, zato što ne možemo da se snađemo u mnoštvu informacija? Kar veruje da mu Internet sužava kapacitete koncentracije i razmišljanja. I da njegov mozak sada očekuje da može da prima informacije istom brzinom kojom ih Internet distribuira. Za razliku od Kara, srpski pisac Zoran Živković kaže da Internet i Gugl ni na koji način nisu promenili njegove čitalačke navike: “To su zgodna pomoćna sredstva koja mogu da postanu opasna jedino ako ih iz sredstava proizvedemo u svrhu samima sebi. Posredi je raskol između upotrebe i zloupotrebe, koji prati valjda sve velike izume u istoriji čovečanstva. Pravilno upotrebljen, izum je najčešće veoma koristan. Zloupotrebljen, postaje izrazito štetan. Uzmite, na primer, nož. Kakva su sve zla počinjena njegovom zloupotrebom, a opet civilizovan život ne bi se mogao zamisliti bez upotrebe noža. Treba li da ga se odreknemo zato što se može zloupotrebiti? Nipošto. Treba osujetiti zloupotrebu noža. Koliko je to ljudski moguće.” Živković kaže da i televizija decenijama već pobuđuje slične nedoumice. I da su ljudi skloni da je okrivljuju zato što joj posvećuju previše vremena. “Mnogi čak odbijaju da drže televizor u kući. Kao da ta nedužna naprava može bilo koga da natera da provodi sate pred njom. Uostalom, ako gledate prave programe, često druženje s televizijom uopšte nije rđavo. U osnovi se ne razlikuje od kvalitetnog čitanja. Najdragocenije dobro kojim raspolažete, svoje vreme, možete da traćite na trivijalnu prozu ili da ga mudro koristite uživajući u visokoj književnosti. Možete da se zaglupljujete gledajući Pink ili da se oplemenjujete uživajući u mnoštvu vrhunskih umetničkih kanala koje vam nudi nebo Evrope za samo stotinak evra koliko staje satelitska oprema. Izbor je samo na vama. Isto je i s Internetom. Postaćete njegov zavisnik jedino ako ne vladate sobom i ako ne umete da razlučite sredstvo od svrhe. Pametni ljudi nauče da koriste nož tako da se ne poseku. Onima manje pametnim ruke su pune ožiljaka, a neretko i ozleđuju druge”, zaključuje Živković za NIN. Ni profesor dr Zoran Radovanović nije primetio da je Internet na bilo koji način promenio njegov način razmišljanja ili način čitanja: “Kada sam kupio prvi kompjuter u Americi 1988. godine, on je imao 20 megabajta, a ja 48 godina. Bio sam još tada isuviše star da bih menjao navike. Pripadam generaciji koju je sramota ako ne pročita pet knjiga koje su ušle u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Imam svoje staračke navike i kasno je da me Internet menja. Tačno je, kad jezdim sajberspejsom, nestrpljiv sam, užurban i poraste mi pritisak. Sa Internetom je skopčan i jedan osećaj napetosti. Kad treba da pripremim neko predavanje, ili rad za publikovanje, ja sam u trci. Internet je za tu trku izvrsna alatka. Ali, kad se odmaram, onda natenane čitam knjigu, listam stranice uz tihu muziku. To su sasvim različite potrebe ljudi.” Nervozni surferi ili karijeristi: Studenti Univerziteta u Londonu nedavno su objavili studiju o navikama i ponašanju ljudi koji veliki deo svog vremena provode na mreži i gugluju informacije. Petogodišnje istraživanje ponašanja posetilaca dva popularna britanska sajta (sajt Britanske biblioteke i sajt Edukativnog konzorcijuma Velike Britanije) pokazalo je da posetioci brzo prelaze s linka na link, da se retko vraćaju na već posećene linkove, da su “nervozni” i “nestrpljivi” čitaoci – surferi. Za novi način čitanja karakteristična je površnost. Nema, dakle, značajnijeg udubljivanja u ono što se čita. Jer, kako kažu psiholozi, ljude više ne određuje ono šta čitaju već kako čitaju. Tradicionalno čitanje, a onda i obrazovanje jesu prošlost. Ključna reč “pažljivo” (u čitanju) o kojoj govori britanski filozof Grejling je izbačena: “Najbolje što se obrazovanjem može steći jesu navike da razmišljamo i sve preispitujemo. Obrazovanje jeste ono što civilizovano društvo čini mogućim. To znači da ima značaj mnogo veći nego što je to doprinos u ekonomskom napretku a političari, avaj, smatraju da jedino tome i služi.” Grejling upozorava da je humanističko obrazovanje ideal koji iščezava na savremenom Zapadu, “a najuočljivije u njegovim anglofonim delovima”. Odjek tog iščezavanja kod nas se, recimo, ogleda u potrebi roditelja da svoju decu zaštite od “zahtevnog” profesora tako što će ih ispisati iz škole. “Obrazovanje je daleko manje ambiciozno i isključivo prilagođeno određenim ciljevima upotrebljivosti – koji su inače veoma važni. To je šteta jer cilj humanističkog obrazovanja jeste da stvori ljude koji će nastaviti da uče i pošto se njihovo formalno obrazovanje završi, koji razmišljaju, dovode u pitanje i znaju gde da pronađu odgovore kada su im potrebni. Ovo je naročito važno u slučaju političkih i moralnih dilema u društvu koje će se uvek javljati i koje će uvek morati iznova da se rešavaju; zato članovi zajednice ne smeju da dozvole da budu nepromišljeni i neobrazovani ako hoće da održe civilizovano društvo.” (E. K. Grejling, Smisao stvari, str. 179) Dr Jelena Vlajković, profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, reći će da smo u pokušaju da razumemo gde su se izgubili oni mladi ljudi koji su pasionirano provodili dane “gutajući knjige” i pripremajući se za život kroz iskustva glavnih junaka tih knjiga, često skloni da krivce tražimo u obilju informacija do kojih mladi ljudi mogu brzo i bez napora da dođu. “Ovakvim imenovanjem jednog krivca samo pojednostavljujemo stvari. Tehnološku i informacijsku revoluciju treba posmatrati samo kao segment jednog novog vremena u kojem ti mladi žive. A u tom vremenu sporo odrastanje je luksuz. Danas se očekuje da mladi ljudi sa nepunih trideset godina zauzmu visoke i veoma odgovorne položaje, jer već sa pedeset ispadaju iz igre.” Psiholozi smatraju da danas postoje tri glavna stereotipa koji su karakteristični za savremeni svet: rasizam, seksizam i ejdžizam, podseća dr Vlajković i zaključuje: “Ejdžizam se, naravno, odnosi na stereotip u vezi sa godinama (age) i to, najverovatnije, stvara kod mladih osećanje žurbe, hitnosti. Ko ima vremena da čita Rat i mir ili da tokom studija proučava sve ono što mu profesori preporučuju? Potrebno je što pre završiti školovanje i krenuti u bespoštednu borbu za uspešnu karijeru, koja podrazumeva novac, luksuz, moć. Novo vreme uspostavlja i novi sistem vrednosti. One vrednosti koje su mladi upoznavali preko literature (plemenitost, požrtvovanost, odanost, doslednost) za većinu mladih ljudi ostaju nepoznate i skriveno u stranicama knjiga koje nikada nisu pročitali. Tu vrstu poruke nisu mogli da dobiju preko Interneta.” Kako bilo, pre nego što su peticijom zapretili ministru prosvete i direktorki Tamari Krečković da će ispisati svoju decu iz Šeste beogradske, bude li im profesor matematike na završnoj godini Jovan Knežević, roditelji su Jocu Ubicu mogli da izguglaju na Internetu. Čisto da vide s kim imaju posla. Na jednom forumu bivši đaci Šeste beogradske gimnazije zahvaljuju svojim profesorima “zato što su im pomogli da nešto nauče i da shvate da je za sve u životu potreban rad”: “Gordani Pudar (geografija), Olji Levi (srpski), Svetlani Baković (latinski), i naravno Jovanu Kneževiću, Joci Ubici (matematika).” Još pišu da je “Joca Ubica najbolji!” i citiraju ga: “Onaj ko je slušao predavanja iz geometrije bio je uspešniji u svakom predmetu koji je kasnije slušao!” O tome je ovde reč.