Dalje od kanona

U avgustovskoj tišini mirovanja, tokom koga ni Sveti sinod do pred kraj meseca ne zaseda, 12. avgusta SPC je objavila na prvi pogled rutinsku vest. Predsedavajući Svetoga sinoda, ujedno zamenik obolelog patrijarha, mitropolit crnogorsko-primorski, uz navođenje i titule koja nekima smeta, iako je istorijski opravdana – arhiepiskop cetinjski, služio je liturgiju u patrijaršijskoj kapeli i rukopoložio u čin đakona jednog teologa, kao što to u poslednje vreme vrlo često čini. Preko internet sajta crkve objavljen je deo njegove propovedi, na temu koja je pomalo utihnula, a dosad je o njoj diskusija vođena prilično strasno i netolerantno. Arhiepiskop se osvrnuo na neka, ne sva, sporenja, bar tri, o kojima se sučeljavaju mišljenja episkopa, sveštenstva, a pogotovo nekih vernika SPC. Većina verujućih i ne zna o čemu je reč, ili misli da to i nije pitanje za njih. “Valjda vladike znaju šta rade”, kažu, više konstatujući, nego pitajući. “Problema” ima čitav niz, najčešće se pominje (ne)dozvoljivost glasnog čitanja oltarske molitve, kada će se zavesa carskih dveri navlačiti, skraćivanje liturgije, učestalost pričešćivanja i priprema za nju (nužnost ispovesti). Sremsko sveštenstvo je 17. aprila na svom sabranju, pre Sabora kome se obratilo, ustanovilo čak 27 izmena liturgije u nekim eparhijama. Sve to, po njima “sablažnjava verna čeda Hristova a one mlake i slabe u veri vuče u pogibelj večnu”. Zabrinjavaju ih “pojedini episkopi” i traže da se zaštiti narod i sveštenstvo. Arhiepiskop Amfilohije se pokazao hrabrim, u položaju u kome se nalazi, jasno je rekao šta misli, mada se to i do sada manje više znalo. On jeste za liturgijsko prilagođavanje, obnovu. Zalaže se da “preovlada suština nad formom u liturgijskom životu”. Konstatuje, mada upitno, da zatvorene dveri i čitanje molitava tajno, odvaja vernike od suštine razumevanja liturgije. Pita, takođe, ko ima pravo da uskrati pričest redovnim vernicima koji žive “u duhu pokajanja i hrišćanskim životom”. Da i potrebne korekcije mogu biti uzrok dubokim podelama, pokazuje staroobrednički raskol u Rusiji pre tri veka, do danas nezaceljen. Deo klira tada nije želeo da prihvati liturgijske i molitvene ispravke onoga što je nastalo pogrešnim prevodima bogoslužbenih knjiga sa grčkog. Na Zapadu, koncilsku izmenu mise nisu prihvatili svi, deo klera okupljen oko biskupa Lefevra, stvorio je (mini) raskol koji traje do danas. U pravoslavlju se o liturgijskim prilagođavanjima u stručnim, teološkim krugovima govori i piše posebno poslednjih stotinak godina, kako u jelinskom, tako i u slovenskom svetu. Boljševički prevrat za dugo vreme prekinuo je plodotvornu diskusiju u ruskoj crkvi. Pregled svih ideja i nužnosti u ovoj oblasti sabrao je protojerej Nikolaj Balašov u knjizi “Na putu ka liturgijskom preporodu”, objavljenoj i kod nas (“Beseda” 2007). Poslednjih decenija svoje poglede iznose najugledniji teolozi pravoslavnih bogoslovskih škola sveta (Majendorf, Šmeman). Ukratko, zaključuje se da je današnja praksa udaljena od “drevnog liturgijskog predanja” što ima brojne posledice, koje u sekularizovanoj sadašnjici dolaze do izražaja. Jedna pravoslavna konferencija u Bukureštu 1991. u “aktuelne izazove”, za preispitivanje, ubraja i postove, jezik bogosluženja i crkvenu muziku. I kod nas, crkveni horovi pevaju (odgovaraju) umesto naroda. Među srpske teologe ova razmatranja stižu sa nevelikim zakašnjenjem. Pojedini episkopi izvršili su određene liturgijske izmene koje se praktikuju na bogosluženjima u njihovim eparhijama, tako da se pojavila razlika između dijeceza.. Time se pozabavio i Sveti arhijerejski sabor, osnovavši 2006. komisiju za proučavanje liturgijskih pitanja. Na njenom čelu je mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan Pavlović. Ona se do sada nije oglašavala. Na žalbu pojedinih episkopa da se različito služi, Sabor je u dva maha zatražio da se, dok Komisija ne dovrši rad, “drži vekovnog poretka” naše crkve. Preko crkvene štampe je vođena polemika. Episkop Atanasije Jeftić, koji se posebno angažovao u ovoj diskusiji, insistirao je na tome da se ne radi o promenama ili reformama liturgije, već o “obnovi liturgijskog života” i da ne treba prejudicirati zaključke komisije. “Vekovni poredak”, na kome i Sabor insistira, ne znači “jedva par vekova”, već mnogo više. Olake kritike obnove on označava “nepromišljenima i neodgovornim”, “bacanje prašine u oči neukima”, ne štedeći njihove autore. Druge poglede ima episkop kanadski Georgije Đokić. Po njemu, “izbačen je svaki red iz crkve” i to preti “krahom”. Novotorije stvaraju nered, gorčinu i nesporazume, narod pred savremenim reformistima “neće popustiti”. Raznoobrazje, upozorava ovaj episkop, koji je i član Komisije, nije “ništa drugo nego nova šizma”, raskol kome je osnova u samovolji, samoljublju i prelesti. Episkop banjalučki Jefrem Milutinović tvrdi da su se nove ideje “uvukle” i u bogoslovske škole, ne bez plana, potrebna je čak “selekcija u nastavnom kadru”. Kolovođe, predavači, su malo ili nimalo teolozi, neofiti (skoro kršteni), fatalni za sadašnjost i budućnost crkve. Po njemu stanje u crkvi je “mučno”. Među oštrim kritičarima pominje se i episkop banatski Nikanor Bogunović i raško-prizrenski Artemije Radosavljević. Ko se, osim pomenutih, protivi da se o liturgijskoj situaciji uopšte povede diskusija? Svakako, brojni drugi episkopi koji se otvoreno ne izjašnjavaju, po nekima je to polovina episkopata. Takođe, sveštenici u njihovim eparhijama, deo sveštenstva u dijecezama gde su već uvedene “obnove”, veći deo monaštva, neki sveštenici van aktivne službe. Iz raznih razloga zainteresovani pojedinci i verničke grupe oglašavaju se preko saopštenja i internet sajtova, gotovo isključivo iznoseći stav da crkva izdaje svetoga Savu i tradiciju, da ide u pravcu pokatoličenja i unijatstva. Među poslednjima najglasnije je “udruženje građana”, registrovano pod imenom “Zakonopravilo”. Jedna od metoda ubeđivanja je i prekidanje liturgije i izazivanje skandala. Tako je bilo nedavno u okolini Čačka. Za “pokretača” toga što nazivaju pometnjom, deobom i razdorom, navode pre svega penzionisanog episkopa Atanasija Jeftića. Kod njegovih nemilosrdnih kritičara ima podosta pokušaja svođenja nekih starih računa iz prethodnih konflikata sa njim. Uz njega, u prvi red stavljaju i episkope žičkog, šumadijskog, braničevskog okruga i druge. Pojedine episkope, pak, nisu sigurni gde da svrstaju, prelaze i preko brojnih dosadašnjih zamerki i optužbi koje su sami iznosili protiv njih, jer se sada nisu (javno) opredelili. “Antireformisti” smatraju da (za sada) na strani obnovljenaca ima dvadesetak episkopa. Ne ustežu se od toga da ih javno žigošu, objave fotografije i biografije, valjda kao “stub srama”. Možda će im sledeći korak biti lomača. Liturgija takvih episkopa i sveštenika, njima je nepravovaljana, “neblagodatna”. Objavljuju knjige i publikacije, koje, verovatno “iz skromnosti”, ne žele ni da potpišu kao izdavači, samo navedu da im imena “zna Gospod”. Otvaraju internet sajtove (jedan se skoro iznenada ugasio), ili koriste neke postojeće. Drže predavanja po provinciji, a Beograda se obično klone. Govore da znaju kanone Crkve, nomokanon svetoga Save i bogoslužbeni ustav, odluke sabora, znaju i šta su episkopi u zakletvi obećali, ali i kako žive (i s kim), sa kojim “jereticima” (inovercima) kontaktiraju, koja kriva učenja slede. Pišu o “puču i pučistima u Crkvi”, nemoralu, gramzivosti, raskoši episkopa. No, izgleda da bi im sve oprostili da ne uvode “novotarije”. Episkopu Atanasiju Jeftiću su spevali i pesmu “E moj Taso” gde opisuju kako on “svetu veru kvari”. Tu je izrečena i konkretna pretnja, koja bi se mogla označiti kao ugrožavanje života: “Ti se igraš svetim Savom, ta se igra plaća glavom”. Mnogi koji čitaju njihove izjave, otvorena pisma, publikacije, kažu da im je podosta mučno. To im ne liči na polemiku niti diskusiju, već diskvalifikaciju, odstrel. Ono što je svim kritičarima zajedničko, nije samo antiobnovljenstvo, već i druga “anti”: antiekumenizam, antidemokratija, antiglobalizam, antievropeizam, antipapizam. Kod kritičara obnove, smatraju znalci, ima i drugih povoda njihove nespremnosti da razmotre neke nelogičnosti i neutemeljenosti sadašnje bogoslužbene prakse. Misle da su tu i ambicija da se odredi ko i kako će ubuduće voditi SPC a koga proglasiti “jeretikom” i omesti mu izglede. Priviđanje haosa i šizme, ne smatra se konstruktivnim doprinosom radu Komisije koja je obavezana da uzme u obzir i kako se u drugim pravoslavnim crkvama tretira ista tema. Pomesna crkva ne može da ignoriše celokupnost pravoslavlja, ili da selektivno postupa. Episkop zahumski Grigorije Durić, odbacujući verski ekstremizam i pseudozilotizam, u jednom intervjuu kaže da ništa ne sme da bude tabu tema. Nada se da će iz ovih “malih uzburkanja” proisteći dobro. No, dobro je dobro, ako se takvim prepozna. Liturgija je centar verskog života, sabiranja i sjedinjavanja. Teolozi govore da je ona decenijama u krizi i da u njoj nedovoljno učestvuje narod. Pojavila se “skleroza liturgijskih običaja”, bogosluženje je otišlo u oltar, udaljivši se od naroda. U pravoslavlju su se oduvek služile različite liturgije, a i u okviru vizantijske tradicije ih je nekoliko. Potpuna jednoobraznost u pravoslavlju nikada nije postojala, čak ni između pojedinih manastira. Sada kada je i arhiepiskop Amfilohije izneo svoj stav, o pitanju oko kog u crkvi nema jednoglasja, zalaganje obnovitelja dobija na težini. Na jesenjem vanrednom saboru, koji bi se po nagoveštajima mogao održati u oktobru, to bi mogla biti jedna od prioritetnih tema. Od Komisije se očekuje da se oglasi, kako bi se saznalo da li ona zaseda i koliko je odmakla u radu. Okrugli stolovi i bogoslovski simpozijumi bili bi dobrodošli da diskusija krene u konstruktivnom tonu i olakša rad Komisiji. Treba pozvati i strane teologe – patrologe, istoričare, liturgičare, kanoniste – jer se o ovome razmišlja i te kako i u Solunu, Atini, Sofiji, Moskvi, Parizu. Sve može potrajati i više godina, što je i preporučljivo, brzina nije, sem u sportu, vrlina.