Nenadmašivost brojeva

Jednostavno, s oktroisanim sugestijama, čak ni Mihizovim, nije išlo. Ima naših pisaca, među precima a bogme i savremenicima, koje, nevidljivim plebiscitom, takoreći od pamtiveka zovemo imenom: Branko, Laza, Đura, Isidora, Veljko, Desanka, Rastko, Vasko... I ima ih koje, po pravilu takoreći, zovemo Rakić, Uskoković, Matavulj, Matić... (Mihiz je uzaludno, ipak gubitnički lobirao da se ustoliči Miloš kao Crnjanski.) Svakako da i u tom obliku apsolutne recepcije isto ima i razloga, i nijansi, i naknadne pameti. U svakom slučaju, troje naših lirskih ispisnika, Desanka Maksimović (1898-1993), Rastko Petrović (1898-1949) i Dušan Matić (1898-1980), koji, eto, baš ove godine imaju po 110 godina ukupnog, totalnog života, pokazuju naš, možda svojevoljni pristup, već pri samom imenovanju. Tako se inicijacija troje tako raznovrsnih prominenata pesničke ekspresije proteklih decenija, a bogme i stoleća, javlja u našem ne samo zagonetnom nego i gluvom lavirintu tavnog baš vilajeta ipak kao zov. Ovaj, moglo bi se reći, neprimeren i olako zaboravljen (ipak) datum, sjajno dozvoljava nejubilarne, nepatetične reči, pogled s obe strane reke, zabranjujući svakako unjkavost naših pogrebnih slova. U pitanju su liričari koji su i dan današnji veoma navođeni. Jednostavno: oni su preživeli. I to ne po zakonitostima ili ćudima pomodnog okruženja, uslovima i inače teško odredljivog našeg književnog ambijenta, već po čudno ezoteričnoj rasveti prevaziđenog reda i dremljivog spokoja. Upravo je Desanka, sa trunjem poznatih floskula o tradicionalnom izrazu iza sebe, ponajviše još svedočanstvo o podvigu preskočene senke, neporecivosti sve uznositije vertikale. Veliki apologet naših sentimentalnih ljubavi i našeg sporog hlorofila, pesnik rodoljubiv i rapsodičan, u najboljim trenucima danas zrači svojim misaonim tembrom. A Rastko, veliki gubitnik u životu, ostvario je u bogato razotkrivenim tajnama smokvinog lista, definitivno dobitničku kombinaciju. Tabu je posle njega odista nestao. I napokon Matić, autor u čijim stihovima je naš jezik počeo da misli (J. Hristić), u nijansama i kolažima koji su zamamno uticali na našu ukupnu umetnost, ali i na naše tabloide, vesti, elektroniku. NJegova rošava lepota jeste i naša istina. I premda je daleko više mario neistorijsko u prkosnom odnosu s istorijskim vremenom, a put lale krijumčarene do Holandije bogomdanom maršrutom, ipak je logika brojeva, u očajnim našim, po njemu često brodolomničkim vremenima, bila nalik na oslonac. Nikako ne jedino opsesija ili nadrealistički trik. U pismu koje je meni upućeno, datiranom 6. martom 1974, kasnije uvršteno u njegovu knjigu Prošlost dugo traje (1977), Matić piše ovako: “Što se tiče godine 1898. ti si utvrdio da je ona godina rođenja Rastkova, Desankina i moja. Pa čak da su se Rastko i Desanka rodili istog dana. A ja, tek, poslednjih dana leta, dok su oni još majski. Pa oni su čak i pesnički, u odnosu na mene, rano voće i prve majske ruže. Ja jesenji, čuješ, moja prva knjiga koja nije nikad napisana, i naravno, nikad objavljena Definitivna jesen, ostala samo u jednoj fusnoti, pomenuta kao da zrači, i nenapisana. Ponekad sam pomislio, posle tvojih otkrića, da Rastko s kojim sam drugovao od Nice, pa u Parizu, u Beogradu, već manje, gde Rastko druželjubiv, zaljubljiv, i sveobuhvatan, bio je već slavan, pre mene stigao; ali sećajući se tih dana i tih godina, mislio sam da su kalendari rođenja, ili naši životi nešto pobrkali: po rođenju, eto, Desanka i Rastko, a ja sam, jesenji; u životu, izgleda, Desanka sama, na početku, a Rastko i ja prijatelji, pa onda, Rastko, sam, negde u svetu, a Desanka i ja, bliži jedno drugom u životu. Onda mi je sinula misao: Rastko je rođen u sedmom mesecu. Prema tome, njegovo uobičajeno rođenje, građansko i pravoslavno, pada u stari avgust (tek u XX veku, polovina avgusta, polovina – po novom – septembar) Rastko se približava meni u životu, ali on koji je pisao: Sunce, jedino tebi sam žudeo biti ravan u toj znamenitoj, simboličnoj godini, predodređenoj da uspostavi jednu novu 'galaksiju', jer deljiva sa trinaest (13) i ceo broj zbir brojeva (1898:13=146; 1898=26:13=2), i na tlu Srbije, koja u to vreme, na bazi “samouprave” broju 1312 (101) opština, kako bi Rastko, koji je žudeo da bude ravan suncu, mogao da dopusti da se pre njega rodi jedan pesnik, i požurio je pre vremena, jer je znao da ponekad treba izići ispred vremena. Bilo bi zanimljivo utvrditi sat rođenja Desanke i Rastka, za ovu moju priču. Ali bez obzira na sve, svi satovi sveta, iako raznoliki, kucaju u isti čas, i u drugi čas, a klatno Rastka, eto, ide od Desanke do mene. Sve ostalo ostavljam tebi. Jer, sve što ovde pišem došlo je tek zatim. Mojih sedamnaest godina bile su protekle u nekim drugim parametrima, svojim, i u ovom svetu.” Ono što, međutim, nije ostavio kao zadaću nama najbližima, bilo je njegovo besomučno istraživanje kauzalnosti brojeva u našem već tako haotičnom svetu. Zatravljenost brojevima, inače tako karakteristična za beogradsku, drugu centralu nadrealizma, u Matićevom slučaju prevazilazila je, s vremena na vreme, svoju senku: ona je tumačila Matića, ali i sve nas. Uostalom, bilo je 13 nadrealista, oni su, u almanahu Nemoguće, u anketi Čeljust dijalektike, odgovarali na 31 pitanje. Lako je uočiti da su 13 (septembar) i 31 (avgust) datumi baš Matićevog rođenja, po gregorijanskom i julijanskom kalendaru. Ta slepa zavisnost brojevima ispisala je, u znaku maskote 13, i naslov njegovog romana: Kocka je bačena. Matić je stolovao usred slavne beogradske i vlastite pričaonice u ulici Vojvode Dobrnjca 26 (26:13=2), i nije slučajno baš ovde meni govorio i pisao u slavu i radost naše dvoglave samoće. 1915. godine, kao tragičan datum bežanije i Matićeve i naše golgote preko Albanije, takođe u ovom zbiru ima zagonetku, a poluostrvo Srbije, iz te iste godine, baš zato što su mu granice prevashodno rečne, vodene, baš na tim obalskim stražama i demarkacijama ima 899 kilometara. Nemojte se ni truditi da pogađate: zbir je 26, deljivost sa brojem 2 daje obaveznih 13. Itd. Matićev izuzetan uticaj u srpskoj modernoj književnosti i kulturi, svakako je svoje ishodište imao u njegovoj umetnosti razgovora kojim, po pravilu, postajemo drugi. Pored Milana Konjovića, inače isto ispisnika Desanke, Rastka i Matića, autor Bagdale je svakako najviše i najčešće intervjuisan naš stvaralac druge polovine dvadesetog veka. No i tu znamenitu floskulu nadrealista o pisanju u saradnji, Matić je, nimalo ne poštujući neprikosnovenu strukturu autorskog rukopisa, širom otvarao vratnice glasovima koji dolaze. Tako je, već s njim, termin vertikalne generacije i u našoj mrtvaji duha postao primetan, a Arsa Jovanović i ja nismo jedini, tad mladi njegovi sagovornici i učenici, koji su, u matićevskom slogu, pogodivši katkad – govorim neskromno – i onaj čuveni treptaj, naznaku tajanstvene tačke, pisali “njegove” intervjue. On je, i tada, beskrajno uživao, tako često u panici da ne ostane sam. Nije marginalan i njegov naslov knjige I tako, kad ostanem sam. Veliki pasijans se odigravao na onom vidikovcu koji, bar jednim okom, proviruje na prostrti ćilim Botaničke bašte. Inače, Rastko je, uz neizostavnog Tina Ujevića, bio velika adoracija nadrealista, njihova ikona, njihov privatni genije. Miloš Crnjanski je zabeležio kako je Rastka i Matića, usred pariskog siromaštva 1919, zaticao kako nešto oskudno kuvaju na šemineu. To su godine kada je Rastko, Nadeždin brat (ne zaboravite: trinaesto dete u Petrovićevoj porodici) – nacrtao u šest varijanti Matićev isposnički lik. Jedan od njih mi je poklonio Matić: ima izvestan dodir sa portretom Delakroa, predmet pažnje je bio Šopen. Svakako, do kraja, Rastka i Matića je zasvagda ujedinila upravo ta albanska, za njih još dečačka golgota. I, tako neopozivo, očaravajuće mladićstvo duha, narodnog genija, juga. Trebalo bi nanovo uporediti eseje i proze Rastkove posvećene našem jugu i njegovim slovenskim legendama, i Matićeve putopise i pesme o Dečanima, Manasiji, majci Jugovića koja, nagnuta nad geografskom kartom Srbije posle Kosova zatvara šakom oči ljubi Damjanovoj da ne bi gledala – i nanovo ukazati na važnu korelaciju njihovih prozodija. (Nije sporno tvrđenje da su najčistiji glasovi Milana Dedinca, ranog Oskara Daviča i poznog Matića – uostalom, Matić je uvek sugerisao kasnu, konačnu jesen, po kojoj se i zove jedna od njegovih posthumnih knjiga – nailazili onda kada su doticali našu njivu.) Naveliko se nekad prepričavala istinita zgoda iz inače veoma srdačnih odnosa Desanke i Matića, koja je njemu, bez zazora, zbog velike recepcije, bila i ruska pesnikinja. Naime, u vreme suđenja Draži Mihailoviću, kada se piskutavi glas tužioca Minića orio u našim blatnjavim sokacima, iz napuklih i od zlobe nabreklih zvučnika, i kada su nas razredno izveli na ulice, u kolektivnom zanosu histeričnih aplauza na svaku optužbu rečenog Miloša, Desanka i Matić, ona malena, hitra, veliki šetač, on, visok, uspravan kao motku da je progutao, prolaze u opštoj onoj gunguli drila odanosti režimu. I tada je, ne baš tiho, Desanka izgovorila, daleko, dakle, pre lirske diskusije sa Dušanovim zakonikom. Zvane Tražim pomilovanje, i ne baš tiho: Bože, daj mu snage da izdrži, Kome? – upitao je, kao nemarno, Matić. Pa Draži. Dijalog je autentičan, kako bi se danas u slengu kazalo: overen. Jednako su mi ga izgovorili, datirali, tako čisto se osmehujući, i Desanka i Matić. On, kako se čini, ponajviše dodiruje zajedničku ravan osetljivosti, slobodu. “Mislim da se sloboda ne poklanja. Čovek ima toliko slobode koliko je sam osvoji... Najzad, sloboda nije nešto rastegljivo, nešto što se na jednoj strani cepa i na drugoj krpi.” Tako je, isto, govorio Matić, na jednoj tribini u Vrbasu. Svakako je najapartnija pretpostavka paralele Rastka i Desanke, totalnih ispisnika, kako je rečeno. Wihov zajednički interes je svakako ponajpre u učešću i slušanju onoga što ljudi govore, kada Azija putuje a Desankina treća klasa putničkog voza jednako nalik na Nojevu barku. Miris zemlje i žagor prirode, sve sa pokošenim livadama i korčulanskim predelima, svakako su u prepletu čistog panteizma. Priča ni slučajno nije završena. Prošli vek, koji beleži dugovečnost mnogobrojnih naših stvaralaca, nije bio pravedan prema Rastku. Umro je, apatrid, preko bare, 49. Matić ne bi ni sad mirovao: 4 i 9 u zbiru daju 13. A stvarno, pretpostavljene godine života su u sjajnoj inverziji – 94 godine. Matić bi mu, zacelo, velikom drugu i uznesenom dečaku naše lirike, presudio 94 godine. Takoreći godinu dana manje nego Desanki. Koja nas je napustila 1993, kada i ispisnik Milan Konjović, upamćen i po tome što se, i on, dičio da je živeo tri veka. Ko zna, možda nam u pomami tolikih ograničenja, ali i granica, ponajviše još pomaže Desankin izvedeni, neprikosnoveni infantilizam, Rastkova fascinacija telesnom inteligencijom, napokon i Matićeva igriva, inverzijama pakleno odana kabala. Ima nas, sve više, koji, kao ono nekad po Isidori, sad čitamo po Matiću. Nauk je bio žestoko privlačan: ogledala su odavno polupana. Ostaju nam tek fragmenti onog Klajstovog krčaga. Romantičarski duh je neprispodobiv. I večan. Ali brojeći po Matiću, namah sam utvrdio da i moja knjiga sa 13 razgovora sa autorom Anine balske haljine ima isto 13 slova (ili glasova?): Sve ruže Srbije. I da je nastala kao opozitum stihova Valeri Larboa o brdskim samoćama Srbije i o Bugarskoj punoj ruža. Naime, bar za ova tri znamenita naša ispisnika ruža je, sve do klanice Prvog svetskog rata, bila nedodirljivi san, rilkeovski zanos, epitaf koji se ničemu ne ugiba. Romantizam nema obala. Čudesa se nalaze neposredno pored nas. Ako to koga zanima, moja kuća u Ćirpanovoj ulici ima broj 49. Sabiranje cifara i nije nužno. U toj ulici, pod imenom Nemet, Bem, kestenova, živeo je Danilo Kiš. I preživeo novosadsku raciju 1942. Sve na tragu Desanke, Rastka i Matića, sa zaboravom kao našom jedinom postojbinom, još nismo preživeli užas razdvojenosti. I tragične one usamljenosti čija je jedina metafizika u čamotinji hotelske sobe, tog najpribližnijeg oblika samoće. Nema više. Čak ni vremena za nostalgični memento. Brojevi nas nadilaze. I nisam posve siguran da je Žarko Vasiljević bio na pravom putu kada je tvrdio kako brojevi žive sa čovekom kao psi i verni su mu. Brojevi nam se, zapravo, nadrealistički neočekivano rugaju. Svejedno da li biraju vek rimskih iskopina ili kilograme ostarelog Marlona Branda. Ko je rekao Troja?