Pomaganje istine

Napisano i objavljeno kao drugi deo predviđene trilogije, Pismo u isti mah i u potpunosti, reklo bi se, pripada onoj posebnoj struji prosrpski opredeljene književnosti koja nastaje u Crnoj Gori. Nije pri tome teško zapaziti da roman Nevenke Antović, poput prošlogodišnjeg otkrića, Lutajućeg Bokelja Nikole Malovića, ovakvu kulturnu vokaciju u značajnoj meri uspostavlja tematizujući aktuelnu jezičku raspravu o nazivu i pripadnosti nekadašnjeg zajedničkog jezika. Ali dok već prva rečenica Malovićeve razuđene knjige – “Još uvek mislim na srpskom” – pokazuje u najmanju ruku ironijsku dvosmislenost, pospešujući svakovrsno pripovedno nijansiranje, odnosno ograđivanje od tendencioznosti i dnevne aktuelnosti, Pismo kao da bar jednim svojim slojem hrli upravo prema ovakvoj mogućnosti. Uvođenje medijski prepoznatljive storije o sudbini crnogorskih nastavnika koji su ne tako davno dobili otkaz zato što nisu pristali na promenu školskog naziva jezika predstavlja samo najočigledniji izraz takvog izbora. Mnogo značajnija je protežna debata koju u romanu “u nastavcima” vodi nekoliko lokalnih intelektualaca i intelektualki raznolikih pogleda na svet, ali gotovo nepodeljeno zajedničkog uverenja da je pitanje jezičkog opredeljenja odlučujuće za život zajednice. Podignuto do načela, isto poimanje pomalja se u uverenju biografski raspoznatljive autorke/pripovedačice, koja je u isti mah književnica i doktor fizike, da ne jezik i njegov naziv, već samo pismo kojim se on beleži predstavlja ono “najvažnije što smisliše ljudi... ono iz čega je sve drugo proisteklo”. Praćeno izjavom da se istina ne objavljuje sama već joj “treba pripomoći da što prije postane dostupna, jasna i vidljiva”, ovo skriptocentrično, odnosno logocentrično shvatanje uspostavlja središnju narativnu svest u svetu svemoćnih (post)modernih tehnologija i znanja kao unekoliko konzervativnu i nostalgično nastrojenu. Kao najprimerniji izraz te nastrojenosti, uz česte reminiscencije na antičku mitologiju i kulturu, pojavljuje se pak naročita priča u priči, u zanatskom smislu tradicionalno prikazana sudbina crnogorske žene, raspete između ljubavi i dužnosti i sklone da tragičnim odlukom za samoubistvo na paradoksalan način ne izneveri ni jedno od ovoga dvoga. Dostižući svoj izražajni vrhunac na samom završetku romana, u jednom pravom pismu i njegovim dalekosežnim posledicama, ova starinski lepo sročena povest upravo svojim oblikom i smislom, čini se, svedoči o unutrašnjem nagnuću i prvenstvu u knjizi Nevenke Antović. Svojevrsnu protivtežu donosi, s druge strane, opsesija autorke/naratorke mogućom primenom Hajzenbergove kvantne teorije neodređenosti u sferi humanističkog (samo)razumevanja. Naširoko obrazlagan u svojim filozofsko-naučnim vidovima i zatim slobodno primenjivan na psihologiju i logiku, ovaj verovatno najuticajniji misaoni koncept epohe pronašao je svoj odjek čak i u razmišljanju o nevoljama s jezikom (“To što su precizno određivali da se mijenja samo naziv nastavnog predmeta, značilo je da se neodređenost njihovih namjera povećava...” itd). U celini gledano, prilično široko i slobodno shvaćena, neodređenost se ukazuje kao neophodni i traženi kamen iskušenja čežnje za jasnošću i istinitošću koja prožima ovaj u osnovi intelektualno-konverzacioni i dobrim delom spekulativni roman. U izvornoj pretpostavci principa neodređenosti po kojoj već samo naše prisustvo i mišljenje utiče na “objektivni” poredak stvari, naratorka Pisma najpre, naime, pronalazi nepremostivu teškoću u traganju za čvrstom i neporecivom uporišnom tačkom, da bi potkraj romana, u nekoj vrsti katarzično iznenađujućeg zaokreta, ipak stigla do shvatanja da baš to neuhvatljivo i nesvodivo, koje sada naziva “tajanstveno iskonsko i očaravajuće suštinsko... u okviru intervala Neodređenosti predstavljaju tačno rješenje”. Tek nešto drugačije, ali samoukazujuće formulisano, ovo razumevanje se najposle okončava u gotovo zaboravljenom entuzijazmu po kojem “knjige mijenjaju život gotovo isto toliko koliko život mijenja knjige”. Zahvaljujući neprestanom pretapanju autobiografskog i fikcionalnog, prethodna tvrdnja mogla bi, naravno, da se pre svega odnosi na uticaj književnosti na život same autorke i njeno nedvosmisleno proklamovano “pomaganje” istine, a tek onda i na sve drugo o čemu Pismo pripoveda. Otuda su, za razliku od Malovićevog Lutajućeg Bokelja, koji se u mnogo čemu odlikovao ekstatičnošću i ekscentričnošću, (auto)refleksivnost i simptomatičnost obeležja koja možda najverodostojnije opisuju iskustvo čitanja romana Nevenke Antović.