Kako je ugušeno proleće

Češka i Slovačka obeležile su 21. avgusta 40. godišnjicu vojne intervencije Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj kojom je nasilno ugušeno tzv. Praško proleće – pokušaj reformisanja i stvaranja socijalizma s ljudskim likom u ovoj ekonomski i kulturno najrazvijenijoj zemlji nekadašnjeg sovjetskog bloka. Nova i sveža viđenja događaja ponudila su dva Vaclava – dva češka predsednika, bivši Vaclav Havel (1989-2003) i sadašnji Vaclav Klaus (od 2003), dva nekomunistička insajdera, oba angažovana u zbivanjima uoči i tokom intervencije. Upad vojske Varšavskog pakta zatekao je Vaclava Havela u Liberecu na severu Češke. Kao i obično Havel, tada mladi, 31-godišnji, dramski pisac koji je mnogo obećava, sa društvom provodio je leto u svojoj seoskoj kući u Krkonošama, najvećoj češkoj planini, nedaleko od Libereca. Svaki dan su tamo slušali radio i gledali televiziju “što je do tada bilo nezamislivo jer se u sredstvima informisanja nije imalo šta čuti i pratiti”. “U Liberecu se dogodio masakr”, seća se Havel. “Tenkovi su ušli na trg prepun ljudi i nekoga pregazili. Video sam kako se iz tenka pucalo na ljude okolo. U njemu su bili prestrašeni momci koji nisu znali gde su, zašto su tamo, nisu shvatali šta se događa. Zbog te konfrontacije, koja je bila gora nego u drugim mestima, u Liberecu nije ostala stalna posada koja bi zauzela kasarne i ovladala gradom. Tenkovi su samo prolazili”. To je omogućilo da se u Liberecu rascveta otpor u raznim vidovima. “U opštini smo s gradonačelnikom osnovali nekakav tim. Ja sam pisao svakodnevne komentare za regionalni radio, čak smo osnovali i TV-stanicu na kojoj smo istupali. Razume se da je u Liberecu bila prisutna prookupaciona komunistička partija, pa smo se mi u radiju morali skrivati i iz hotela odlaziti tajno, okruženi drugim autima kao nekom vrstom osiguranja. Ali, bilo je zanimljivo da je u tome sudelovala mlada generacija hipika”. Havel te događaje smešta u širi kontekst 60-ih i “pobune protiv okoštalih mehanizama sveta, stvrdnute politike Hladnog rata, protiv birokratije, pobune koja je imala svoju poetiku”. Havel, inače, nikad nije prihvatio tezu da za Praško proleće i pokušaj da socijalizam dobije ljudski lik zemlja treba da zahvali reformskim komunistima. “Neću da umanjujem njihove zasluge ali bih istakao da to što su radili, činili su pod pritiskom celog društva. Kritičkih glasova bilo je toliko da su predstavnici vlasti, posebno mlađi, koji su dublje videli, morali da reflektuju tu situaciju. Kuda će to dovesti nisu shvatali ni nosioci promena unutar stranke – Dubček, Smrkovski i drugi. Ali, tako to biva u komunizmu – čim neko malo otvori neka vratanca, društvo odmah tamo stavi nogu”. Na početku je Aleksandar Dubček, gensek KP ČSSR, za javnost bio samo jedan u nizu funkcionera i razliku između njega i tvrdog komuniste Vasila Bilaka (sekretar CK KP ČSSR) malo je ko uočavao. Ali, pod pritiskom društva i oslobođenih medija reformski komunisti su morali shvatati ozbiljno zahteve javnosti. “Na svoje iznenađenje neki komunisti su utvrdili da mogu biti popularni i da ih masa može rado dočekivati i bez organizacije komunističkih ćelija s pionirima i zastavicama. To ih je fasciniralo jer dotad nisu znali ni za kakvu autentičnu podršku”. Havel za sebe navodi da je zastupao stav da čovek ne bi trebalo da patetično viče i skandira parole kao “smrt okupatorima” ili “hoćemo sud sa Bilakom i izdajnicima zemlje”: “Zagledani u sebe, kakvi smo jadnici, žrtve istorije i kako smo to propatili za celi svet, to služi više kao izvlačenje. Kao argument protiv nenapadnog ali konkretnog i istrajnog otpora”. Onda je došlo sasvim drugačije vreme. Počele su čistke, došlo je vreme prihvatanja ili neprihvatanja okupacije, cepali su se na one koji kolaboriraju i one koji se suprotstavljaju, i one koji čekaju i iz daleka posmatraju kako će sve ispasti. “Sa gledišta dramatskog i psihološkog, bilo je zanimljivo kako se ljudi menjaju. Godine 1969. bili su zatvoreni prvi ljudi i mi smo napisali jednu peticiju pisaca sa njihovo puštanje. Bio sam jedan od sakupljača potpisa i znam kako su ljudi počeli da se diferenciraju. Neki su fintirali, povlačili se, drugi su komplikovano objašnjavali da taj način samo provocira i ne vodi cilju. Bilo je i takvih koji su potpisali, svesni da će na duga leta biti zabranjeni pisci ili disidenti...”. Za Vaclava Klausa Praško proleće pre 40 godina bilo je nada – smelo se putovati u inostranstvo, novine su pisale slobodnije, svet se otvarao. “Razume se da smo imali i sumnje da li to može ići dalje i šta će iz toga ispasti. Ali, ako neko danas ta nastojanja bagatelizuje kao beznačajan pokušaj koji bi bio stoprocentno osuđen na neuspeh s tim se ne mogu složiti”, izjavio je on na nacionalnom radiju. Na Klausovu generaciju je invazija 21. avgusta imala teške posledice. “Narasla su nam krilca, a onda je došao pad…”, rezimirao je metaforično. Više od četvrtine njegovih školskih drugova, kao i njegova jedina rođena sestra, emigrirali su u godinama tzv. normalizacije. On je kao buržoasko-liberalni ekonomist isteran iz Instituta Akademije nauka u kome je radio. Bio je, inače, neskriveno liberalistički i prokapitalistički orijentisan pa je sa te tačke gledišta kritizirao bojažljive pokušaje ekonomske reforme Dubčekovog rukovodstva. Osnovao je KMEN – Klub mladih ekonomista, koji je iznosio ozbiljne rezerve prema reformskom projektu vicepremijera Ota Šika jer je bio previše centralistički i malo radikalan. Kasnije je dobio posao u jednoj banci, pa onda u Prognostičkom institutu u kome je bila sklonjena elita opozicionih ekonomista. U poređenju s reformskim komunistima imao mnogo manje nevolja s neostaljinistima koji su tenkovima vraćeni na vlast. Smatran je, naime, za nekakvog benignog osobenjaka, a niko nije verovao da te njegove radikalno-liberalne teorije mogu imati perspektivu u komunističkoj Čehoslovačkoj. A i poznato je da su se komunisti, kako su sami govorili, najviše plašili mangupa u svojim redovima.