Glupi Avgust

Auuuh! Drma me postzlatiborski sindrom! Pluća traže onaj vazduh, noge bi na Čigotu, a duša hoće onu tišinu. Pun sam snage, a vezan ko vreća, bačena u ligeštul među tabloide... I šta je, bre, ovo, Srbi moji! U Bulevaru kralja Aleksandra nađena glava nekog nesrećnika iz Malog Zvornika. Kažu da su mu živom i svezanom odsekli mačetom glavu, kao u nekom Andrićevom romanu, a telo mu našli u žbunju Karađorđevog parka, i to posle deset dana!? I sve to u Beogradu, avgusta 2008. godine, kada nam je u metropoli zavladala, konačno, demokratija; mislim, evropske vrednosti, Đilas i sve što uz to ide. Lako je reći da su glavoseče iz Beograda repovi minulog bosanskog rata. Ali, bojim se da je neka, ne srpska, već tuđa ruka, posle hapšenja Karadžića i beogradski glavosek režirala. Jer, počeli, bre, stranci mnogo u Bgd da dolaze i hvale vesele, a jeftine beogradske splavove i devojčice, pa se neko uplašio da Bgd ne postane turistička Meka, privlačnija od Los Anđelesa. Jungu se smeška brk na ove meditacije iz Gročanske, puni lulu duvanom iz Makedonije, pa će, evropejski, da me žacne: “Pravi si Srbin! Vidiš zaveru i tamo gde je nema! Da li je međunarodna zavera i što su Šapić i Šefik, jedan drugom, kosti polomili na Olimpijadi u Kini? I da li je zavera sa Zapada što su se kaluđeri u manastirskoj porti Visokih Dečana potabali!?” Kažem Jungu da je i to neka judeomasonska zavera, neka belosvetska dalavera, i, ko zna šta Srbiju još čeka do kraja avgusta, septembra. Jungu se smeška brk, sluša me pažljivo i, prvi put, vidim, nema razumevanja za moje srpsko ludilo. Da li to i moj guru iz Švice počinje sa evropske distance da gleda na tzv. srpsko pitanje? Jung oseća na sebi moj pogled ispitivački, pa povlači dim iz srebrne patarenske lule, i, zatim, veli: “A zašto sve te zavere ne objasniš Nepobedivim Suncem, to jest – GLUPIM AVGUSTOM!?” Ah, avgust, Glupi Avgust! U avgustu bi i Aleksandar Veliki poludeo i u najžešće bojeve polazio, jurio bi mahnit, kao grlom u jagode, i, nikada se neće znati koliki je udeo Glupog Avgusta u Aleksandrovim pobedama, a koliko su bile zasluga njegovih generala i falangista... U taj čas, tiruli, tiruli! Zove Naum iz Skoplja: “Vidim da si pisao o plemenu Hunza u severnom Pakistanu, koji tvrde da su potomci Aleksandra Velikog. Je l' znaš da su sve do 1974. godine bili pagani, poklonici Aleksandrovog Nepobedivog Sunca! Tek pre trideset godina primili su islam! Nadajmo se da našu staru pagansku veru neće zaboraviti...” Ah, moja daleka pakistanska rodbino! Vekovima si se Nepobedivog Sunca držala, a onda si, evo, i ti poklekla... Nego, još jedna se golema nesreća ovog Glupog Avgusta nad Srbijom nadnela! Ostadosmo, brale, bez meda! Čak na sedamdeset odsto teritorije Srbije pčelari nisu izvrcali ni gram meda! Oko 1.100 pčelara Srbije proizvelo samo 1,2 tone meda! Pčele, sada, jedva preživljavaju, jedva se prehranjuju, tako da ni dogodine meda neće biti. Sve ovo potvrđeno sa najvišeg pčelarskog mesta, u Udruženju srpskih pčelara. Tu se, načisto, uspaničim, jer bez meda ne mogu da živim. Svakog jutra, posle ribljeg ulja, uzmem tri kašike meda, a onda sledi limunada. Trošim, bajo, godišnje po šest kilograma meda, a Srbin, u proseku, tek, šeststo grama, pa sad ti vidi, bato, koliko je Srba u meni spakovano! Đipim iz ligeštula, pa zapalim u varoš, kod mog pčelara Milijana, inače, gazde “Maksimilijana”, tamo na uglu Majke Jevrosime i Vlajkovićeve... Sedimo u “Maksimilijanu”, pijemo Milijanovu rakiju mučenicu od sedamnaest godina, mezimo kozji sir iz ulja i valjevske duvan-čvarke, a tu je i pršuta, ako zatreba. I onda Milijan pčelarsku dušu otvara: “Evo, pčelarim već petnaest godina i nikad nisam ostao bez meda, kao ove godine! I tačno je da je sušna godina, ali pčelama sve više smeta i MOBILNA TELEFONIJA!?” Tu se lecnem, u Milijana se baš zagledam. Znam da on nije tamo neki duhovni iscelitelj, već je uzoran domaćin i roditelj. A i Jung je načulio uši, jer za ovo nije čuo ni u Švici. Onda Milijan počne gotovo šapatom da izlaže svoju teoriju: “Mobilna telefonija radi na sličnoj frekvenciji sa pčelama. Pa kada pčela uleti u gustu mrežu mobilne telefonije, ona izgubi kontakt sa košnicom; tačnije, sa maticom. Jer, matica je pčeli – CENTRALA!” I tu shvatim svu pčelinju dramu! Jadna pčela nađe se u čudu, kao avion u oluji, kao brod u buri, kao pesnik na vetrometini kad ga dozivaju stari zaboravljeni bogovi, ali i vampiri i zli duhovi. Elem, pčela, ako ne prima signale od matice iz košnice, ona je gotova, na smrt osuđena. Naravno, belosvetske kompanije mobilne telefonije Milijanovu teoriju demantuju, javno, po novinama. Ali, demantovali su oni da mobilni telefoni štete dečjem srednjem uvu, pa su se sada nešto ućutali... Čokanjče sa mučenicom celivam i duboko uzdišem: O, Gospode, gde mi to živimo kad tamanimo pčelice, božje životinjice! A tako će i sa nama ljudima, pa i Srbima. Mislićeš, mučeniče, da sa mobilnog razgovaraš sa majčicom, unučicom, sa rodom rođenim a ono, gle, ćaskaš, poveravaš se Velikom Bratu! I držaće te, tako, stalno na vezi neka Orvelova Centrala za koju ćeš biti samo obična budala! Budalica kao neka sluđena pčelica! Drmnem još jedno čokanjče, pa se setim da me je, pre dve nedelje, na Čigoti, ujela, bez povoda, jedna pčelica! Zaletela se na mene, iz čistog mira, i za desnu šaku, u korenu palca, žaoku je u mene sjurila! I, sad, tek u “Maksimilijanu” ukapiram da se, jadna, na moj mobilni, u desnom džepu, kao kamikaza ustremila, a palac joj, eto, bio kolateralna šteta... Smlaćen Milijanovom pričom uđem, na Terazijama, u “trolu” koja vozi ka Krstu. Kupujem kartu kod šofera, a neko mi leđa leđima trlja. A leđa poveća, mišićava, kao Šapićeva, kao Šefikova. Vraćam novčanik u ceger, trola cima, pa me malo zaljulja. A vlasnik onih leđa kroz zube procedi: “Stari, ajde se, malo, pomeri!” I, tog trena, proradi u meni Glupi Avgust pa se brecnem: A šta misliš, dečače, da uživam da se s tobom leđa u leđa trljam! Tu se vlasnik leđa okrene, pa me strogo gleda. Ali, vidi, valjda, i on južnjački, ludački sjaj u očima, vidi da sam Aleksandrov falangista, doduše, veteran, ali spreman, spreman da mu zubima otkine grkljan! Merimo se, merimo, pa se jedan od drugog uplašimo, i, do Crvenog krsta nekako se smirimo. A, u trenu, pod dejstvom Glupog Avgusta, mogli smo da se poubijamo! Smandrljam se niz Grčića Milenka, i samo što sam ušao u Gročansku, kad, tiruli, tiruli, pišti mi u cegeru morbidni. Burazer iz Vrčina mi javlja da mi je našao med sa Stare planine, iz Temske kod Pirota. I treba li da vam kažem da u tu vukojebinu još nije stigla mobilna telefonija! Strovalim se u beržeru, zaspim ko zaklan, ali sa glavom na ramenima. A u snu me moja Crna, materinski, kudi: “Ah, i ti si podlegao Glupom Avgustu! Kobajagi si intelektualac, a u “troli” se ponašaš kao kriminalac. Zbog jedne reči zaklao bi čoveka, a ovamo kukaš nad sudbinom pčela. Mada, ako Srbija ostane bez medovine, kako ćemo se, uopšte, sećati dedovine? Kao pleme Hunza utopićemo se u evropske vrednosti, zapamti, Zapad će da nas potamani. Ali, samo da prođe ovaj Glupi Avgust, možda Srbi od Evrope i dobiju neki popust...”