Prokrustova postelja

maljci obreli u Srbiji, mogli bi da dožive potpuni šok, bez nade da se oporave kada bi, čitajući naše novine i dubokoumne tirade heroja i heroina ovdašnje instant demokratije, saznali da ovde postoje neka neuračunljiva bića - antievropejci, koji mrze same sebe, koji  su protiv sopstvenog  boljeg života i snažnog ekonomskog razvoja svoje zemlje. Ali bi takođe razumeli i da se naslov ne odnosi na tu kužnu i tužnu skupinu, jer se dobro zna gde su oni, i da se oni u našem političkom životu i ne tretiraju kao građani već kao političko-sociološka kuga, rak  i sida, sve u istom pakovanju. To su neki koji su toliko „dokurčili” i nikako da „otkurče” već ostale - jadne Evropejce - guraju u „rat sa celim svetom”,  šire antizapadni duh i vazda prave neke druge pizdarije koje ovdašnje klonove liberalnog tržišnog sveta toliko nerviraju da im više nisu slatke ni spomeničarske sinekure zadobijene na krilima pobedonosne revolucije - ono bezbrižno uživanje u svim blagodetima ovoga sveta koje su obećavali mnogima a ostvarili samo za sebe i vrhovne članove svojih (političkih) sekti.  Evropski štimung, tu pogubnu antisrpsku konstantu pouzdaniju od nepromenljivosti brzine svetlosti, odavno je definisao  Dizraeli - Englez orijentalnog duha - i manje-više ta njegova politika (taj antirusko-hrišćansko turkofilski otrov bez protivotrova)  vođena mržnjom i strahom od Rusa i težnjom da se oni obuzdaju ili slome, označila je za sva vremena iracionalne koordinate krvave putanje naše tragedije i nema veze ni sa „kurčenjem” ni sa „otkurčenjem”, već sa somnambulno-slavoljubivim Dizraelijevim simulakrumom u kome mu se mi pričinjavamo kao neki mali Rusi, ili veliki, svejedno, i da kao takvi, shodno tome,  moramo da platimo ogromnu cenu, bilo zato što stvarno misle da smo veći Rusi od Rusa ili zato što pravim Rusima ne mogu ništa ali mogu da pokušaju da vudu magijom, kojom u srpsko srce zabijaju mistične igle,  naciljaju i kazne omrznute Ruse i ubiju ih na daljinu mrcvarenjem srpskog laboratorijskog miša. I zato nas nikada neće dokusuriti jer ne bi imali preko koga da šalju poruke Kremlju, ali nas neće primiti ni u EU ni u NATO,  jer nas smatraju za ruskog Trojanskog konja u evropskom središtu, u koga nikad neće imati poverenja, pa čak i da izvršimo kolektivno samoubistvo i potopimo se u ono more (kako je to 1914. predlagala engleska štampa)  ne bi nam (po)verovali, mislili bi da smo ribe, činilo bi im se da se opet nešto „kurčimo” i da ih izazivamo. A samo je trebalo tako „malo”, da pobedi politika jednog od retko razumnih engleskih državnika - Goldstona i istorija Evrope i sveta bila bi tako drugačija.  Ali da se manemo istorije, teorije zavera i naklapanja ko koga voli a koga ne, da zanemarimo taj daleki nepresušni antisrpski izvor srpskih antizapadnih osećanja,  i da se samo ovlaš podsetimo antisrpske histerije sa kraja 20. veka pa da ne možemo a da se ne upitamo kako iko razuman može danas sebi ovde da postavi pitanje otkud kod nas taj antievropski štimung koji drugi (naši susedi) nemaju?!  Za mene je odgovor lak jer, hvala bogu, ne patim od amnezije (ili mi se to ipak samo pričinjava)  i još uvek dobro pamtim, no volim da podsetim zaboravne, ali i one koji se prave zaboravnim, pa i one koji to vreme nisu ni proveli sa nama već po stranim ambasadama, raznim seminarima i trenažnim centrima obuke tipa kako da uživaju kada dođu na vlast, da je austrijski diplomata,  predsedavajući SB UN sakrio dokument koji je potvrdio da se vojska SRJ povukla iz Bosne, i da  su nam tada uvedene sankcije, upravo zbog navodnog nepovlačenja snaga iz Bosne, a sankcije su samo lažno i naivno ime za formiranje najvećeg koncentracionog logora na svetu - koncentracionog logora Srbija. Preko noći smo iz 20. vraćeni u srednji vek. Nije bilo goriva, hrane, lekova, operacija... Nije istraženo, a zašto nije, sasvim je jasno, koliko je ljudi posredno i neposredno umoreno u tom mračnom periodu evropske istorije, koliko je obolelo,  koliko je poludelo i u kakvom smo stanju mi koji mislimo da nam nije ništa.  Zapadni anđeo-otpadnik je 1999. pomahnitalo leteo nad nama ili prostije rečeno, bestijalno su na nas bacali bombe i rakete do vrha napunjene zapadnim duhom i liberalnim demokratskim vrednostima, zasipani smo strahom, očajem i uranijumom, potrveni smo kao ljudska bića a životinje nismo mogli da budemo jer su i one iz ovog pakla pobegle pošto su jedino građani Srbije bili u stanju da na nogama dočekaju završetak tog surovog opita. Mada istraživanja još traju jer su donirana sredstva da se prouči dejstvo osiromašenog uranijuma na potpuno sirotinjski i nezaštićeni svet. Razbijanjem Srbije su konačno svima ispričali i objasnili zašto su nas bombardovali, rekli su istinu čak i onima koji i dalje u nju ne veruju.  Zaista  je prosto neverovatno otkud u Srbiji takav otpor prema Evropi koja nas evo već skoro dve decenije toliko pritiska svojim dobrom da jedva dišemo od radosti?! Dragan Vidaković, Prilike