Priča o nemačkom šeiku

Dok Amerikanci i njihovi izabrani predstavnici sve čine da izbegnu i naznaku kritike islama ili korišćenja reči kao što je „islamista“, francuska javnost čini se ne pati od takvih inhibicija, barem ne kad je u pitanju fikcija. To se može, primera radi, reći za roman „Nemačko selo“ („Le village de l’ Allemande“, Gallimard 2008) alžirskog književnika Bualema Sansala (Boualem Sansal), iskreno remek-delo koje smelo razotkriva privlačnosti između nacizma i islamizma. Roman je u martu dobio nagradu RTL-Lire za 2008, koju mu je dodelio žiri od 100 čitalaca koje su izabrale knjižare širom Francuske. Pitamo se kako bi američko čitalaštvo moglo prihvatiti takvu knjigu. Nemac iz naslova je bivši SS oficir koji je služio u brojnim logorima smrti tokom Drugog svetskog rata. Nakon rata je pobegao u Istanbul, a odatle u Kairo. Egipatska vlada ga je poslala u Alžir tokom rata za nezavisnost 50-ih godina. NJegov posao: da pomaže pobunu obučavajući borce Fronta nacionalnog oslobođenja. Tamo se naselio u udaljeno selo, gde je uskoro postao ugledni šeik. Sansal postepeno otkriva priču o Nemcu očima njegova dva sina. Kao polunemci odnosno polualžirci, roditelji su ih još kao dečake poslali da žive u Parizu. NJihova otkrića počinju kada se stariji brat, Rahel (spoj od „Rašid” i „Helmut“), vraća u rodno selo sredinom 90-ih nakon terorističkog ubistva roditelja. Indicije među šeikovim stvarima vode Rahela ka sve grozničavijom potragom za očevom prošlošću, koju rekonstruiše i na mestima kao što je Aušvic. Slomljen onim što je saznao o holokaustu, sin počini samoubistvo kako bi se iskupio za očeve grehe. Drugi sin, Malrih (od „Malek” i „Ulrih”), dete je banlieux-a, francuskih predgrađa, koja su postala nasilni muslimanski getoi. NJegov zdrav razum mu je pomogao da odbije pokušaje lokalnog islamističkog imama da ga regrutuje, ali je i dalje bio izgubljen, s malo izgleda za budućnost, među prijateljima sa sličnim tmurnim perspektivama. Malrih saznaje za oca čitajući dnevnik koji je Rahel ostavio za sobom. NJegova reakcija je bila želja da se bori – ne protiv nacista, koji su u svakom slučaju odavno mrtvi, nego protiv islamista koje je video kao, u suštini, podjednako zle. Malrih shvata da su islamisti nemerljivo odlučniji, jači i bolje organizovani nego on i njegova mala grupa prijatelja. Islamisti imaju i implicitnu pomoć francuskih vlasti koje su primarno zainteresovane za status quo. Jedino oružje kojim raspolažu je moć reči: Malrih je rešen da druge upozorava na opasnost, bez obzira na opasnosti na koje nailazi. NJegov poslednji razgovor sa imamom je ispunjen teškim pretnjama. Koren romana je u realnosti. Tokom putovanja u Alžir, Sansal je slučajno prošao kroz istinsko Nemačko selo. Tada je počeo da istražuje priču o glavnom junaku, saznajući usput da ona nije usamljena. Procenjuje se da se 2.000 nemačkih oficira naselilo u Egipat nakon rata. Među njima je bio i Johanes fon Lers, nekadašnji Gebelsov omiljeni propagator uništenja, koji je za vreme egipatskog predsednika Nasera bio odgovoran za antijevrejsku propagandu. Drugi bivši oficiri su organizovali policijske snage, ili su, poput Sansalovog junaka, služili kao vojni instruktori. Neobaveštenost o holokaustu dvojice sinova se takođe temelji na tužnoj istinskoj istoriji. Sansal u intervjuu za francuski Le Nouvel Observateur, naglašava da se holokaust nikad ne spominje u Alžiru: „Činjenica je da se nikad do sada na Alžirskoj televiziji nije prikazivao igrani ili dokumentarni film o tome, nikad nijedan zvaničnik ništa o tome nije izustio a koliko znam nijedan intelektualac nije pisao o holokaustu.” Mada su Rahel i Malrih odrasli u Francuskoj, ne u Alžiru, njihovo znanje o holokaustu je rudimentarno. I zaista, uz sve veći otpor muslimanske dece prema časovima iz istorije o holokaustu, nivo znanja u mnogim francuskim školama mogao bi uskoro da liči na ono koje imaju njihovi parnjaci u Alžiru. Isprepletenost mržnje koja je nekad vodila iskorenjivanju Jevreja i potencijala radikalnog islama je odlučujuća tema u knjizi. Prema Sansalu „granica između islamizma i nacizma je veoma tanka”. Ili kao što Malrih iznosi: „Kada vidim ono što islamisti čine ovde ili drugde, sebi kažem da će oni premašiti naciste ako dođu do vlasti.” U Malrihovim očima islamisti već preuzimaju muslimanske banlieux, upravljajući njima kao koncentracionim logorima. Stanovnici ne znaju kako da reaguju. „Uhvaćeni u mašineriju, nepomični od straha, fascinirani zlom, čekamo sa potajnom nadom da će nas poslušnost spasti.” Ako je Malrihova strategijska pozicija slaba, „Nemačko selo” tvrdi da su svi mladi Alžirci u beznadežnoj situaciji. To nije samo problem radikalnog islama. Islamske vlade u Alžiru i u drugim zemljama, kaže Sansal, imaju mnogo toga zajedničkog sa nacizmom, počev od policijskog stanja koje sprovode. U istom intervjuu Sansal iznosi da ga sama alžirska deca smatraju za „zatvor na otvorenom” ili „koncentracioni logor”. Alžirska omladina ima slogan: „Umri na drugom mestu pre nego da živiš ovde“. Po njegovom mišljenju islam je već pretrpeo snažne udarce, kako od islamista tako i od arapskog nacionalizma, udarce od kojih će biti jako teško oporaviti se. „Nemačko selo” povremeno pati od autorove silne želje da obznani poruku, mada je to delo umerenog tempa i pristupačno. Ono što Malrih čita i doživljava nije nužno dovoljno da ga ubedi da su islamizam i nacizam dve strane istog novčića; Sansal može biti da očekuje da njegovi čitaoci ispune praznine. Nije ni jasno zašto otac, hemijski inžinjer, čiji je posao tokom rata bio da rešava probleme sa puštanjem gasa u komorama punim ljudi, postaje vojni instruktor alžirskim pobunjenicima. Ali te manjkavosti su male u poređenju sa beskompromisnom iskrenošću i Sansalovom sposobnošću da poveže tačke na novi način, da probije psihološke barijere i da prenese svoju strast i ono što ga zaokuplja. Odbija da gleda na drugu stranu, bilo da opisuje prošlost ili sadašnjost. Dok su njegove teme obeshrabrujuće, njegove su lucidnost i vera u ljudsko dostojanstvo nadahnjujuće. NJegova misaona veličina i karakter, kao i poruka, možda objašnjavaju odjek među francuskom publikom. Možda Malrihove ambicije da se bori protiv radikalnog islama tako što će govoriti istinu o njemu, nakon svega i nisu tako neuverljive. City Journal (Leslie S. Lebl je bivši američki službenik od karijere u diplomatskoj službi, stariji član Atlantskog saveta SAD. Autorka monografije Advancing U.S. Interests with the European Union.) Preveo Dejan Aničić