Spaljeno pet kilometara dokumenata Udbe

Često se u javnosti govori i nervozno iščekuje otvaranje arhiva BIA koji zasad iz proceduralnih (barem zvanično!) razloga nisu dostupni. Očekivanja (preterana i dosta nerealna) da će “nebo pasti na zemlju” mogla bi, čini se, biti izneverena. Razlog bi se mogao tražiti i u svetlu novih saznanja o reviziji i spaljivanju dokumenata u više navrata: od 1966, tokom sedamdesetih pa i u onom poslednjem – posle 5. oktobra 2000. O obimnoj reviziji arhive SDB posle pada Aleksandra Rankovića detaljno govori interni dokument SDB do kojeg smo došli u Arhivu Jugoslavije (AJ, SIV, 130, fas. br. 558 – 1969. SSUP SDB, str. pov. 01. br. 42., 5. februar 1969). Na osnovu njega, ali i drugih dokumenata, kao i saznanja u Hrvatskoj i Sloveniji, sa dosta preciznosti se mogu sagledati obim i struktura građe koju je posedovala Udba. Nakon Brionskog plenuma CK SKJ, u jeku borbe protiv tzv. “rankovićevštine” izvršena je velika reorganizacija Udbe – “lišavanja birokratskog nasleđa i ostataka starih staljinističkih metoda rada”. Posle 1963. donet je Zakon o samoupravljanju u Udbi kao i u svim unutrašnjim organima, da bi se prilagodili “samoupravnom i demokratskom socijalističkom društvenom uređenju”. Promenjeno je i ime službe od Uprave Državne bezbednosti (UDB) postala je Služba državne bezbednosti (SDB). Na Brionskom plenumu je utvrđeno da se Služba stavlja iznad partijskih i državnih organa, da čini ozbiljne zloupotrebe i da njeni rukovodioci prisluškuju Tita. Ranković je podneo ostavku u CK SKJ a Svetislav Stefanović isključen iz CK i razrešen dužnosti člana SIV-a. Po padu Rankovića, u periodu 1966-70. petnaestak radnika i funkcionera Službe su pritvoreni. Bez posla je u saveznoj policiji ostalo 714 operativaca i rukovodilaca. Međutim, ubrzo je iz političkih razloga J. B. Tito objavio opštu aboliciju. Kasnije, u vreme politički osetljivog obračuna sa “maspokom” i “liberalima” i Pisma predsednika Predsedništva SKJ i Izvršnog biroa (oktobar 1972) ipak je suđeno dvojici rankovićevaca. (Uhapšeni su 2. marta 1973. Vojkan Lukić, bivši savezni ministar policije, tadašnji beogradski advokat i Boško Vidaković, funkcioner SDB i bivši savezni sekretar za inostrane poslove u penziji i – osuđeni na simbolične kazne.) Otpušteno je više stotina rankovićevaca, naročito u SDB Srbije (navodi se, da je smenjeno pola srpske Udbe), a u reformisanu službu primljeni su novi kadrovi. Broj stalno zaposlenih varirao je od 500 do 1.000 osoba početkom sedamdesetih. Dobrivoje Radosavljević je odlučio da je oko 1.500 ljudi iz Udbe višak u Srbiji, a oko 700 u organima Federacije. Na inicijativu Edvarda Kardelja formirana je Državna komisija za ispitivanje zloupotreba u Udbi. Predsednik je bio Raša Lazarević, urednik “Borbe”, a članovi Pero Ivačić, glavni i odgovorni urednik Tanjuga, Milan Jovanović, novinar Saveznog sekretarijata za informisanje, Pavle Stojanov, saradnik SSUP, Obren Ružić i Đorđe Miljanić. Komisiji je pridodat Milan Mišković, ministar federalne policije, koji je otvorio arhive Udbe. Leki Rankoviću su tada pripisivane afere sa oduzimanjem oružja na Kosovu i Metohiji, akcija “Morava” (šverc i trgovina cigaretama), Goli otok i afera uvoza 195 električnih lokomotiva. Osim oduzimanja oružja od Albanaca, pominjani su Prizrenski proces, pa prisluškivanje ministra šuma Mehmeta Yodže zbog sumnje da je agent “Sigurimija” i Ismeta Šaćirija, potpredsednika SSRN Srbije, okrivljenog za silovanje maloletnice, kao i problem iseljavanja turskog stanovništva na Bosfor. Čistka rankovićevaca naročito je bila temeljna u Srbiji, pre svega na Kosovu. Mnogi kadrovi su iseljeni iz Prištine (mahom srpski) i smanjen je broj zaposlenih za 50 odsto. Glavni inspiratori čistki u Udbi na Kosmetu su Fadilj Hodža i Jovan Veselinov. U jeku borbe dosijei su predstavljali jake argumente. Tako je Veli Deva 1966. optužio Udbu i Rankovića da je u Pokrajini bilo 120.000 dosijea, a od toga samo na liniji Udbe više od 50.000. Navodno je od 1960. uspostavljeno više od 9.000 dosijea za politička lica, od sela, preko članova PK, CK Srbije i CK Jugoslavije, pa do pokrajinskih i saveznih poslanika. Ipak, prema navodima Rajka Vidačića, šefa kosmetske Udbe, u vreme Rankovića 1965. postojala je kartoteka za 22.038 lica – u dosijeima je bilo 15.501 Albanac, 4.447 Srba, 1.398 Crnogoraca i 692 ostala. Suština reformi koje su usledile u Službi mogla bi se opisati kao početak decentralizacije, nikako i demokratizacije. Odmah se pristupilo i detaljnoj reviziji dokumentacije SDB i njenom svođenju na zakonom određeni delokrug. Inače, u arhivama SDB su se za dvadeset godina, posle rata, nakupili ogromni fondovi, dosijei i materijali raznih vrsta i značaja: pre svega materijali dobijeni na osnovu zakonom ovlašćenog delovanja službe – policijski i državni aparat bivše Jugoslavije; strane obaveštajne službe pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata; kvislinške vojne i druge organizacije za vreme rata; Gestapo; neprijateljska emigracija; grupe i pojedinci na liniji IB; neprijateljski orijentisan deo klera itd. Nagomilali su se i materijali koji se izlazili iz delokruga rada Službe: tzv. antisocijalističke pojave; analize o stanju u pojedinim društvenim sredinama i javnom mnjenju; podaci o kandidatima za neke izborne funkcije; dosijei građana koji su tražili pasoš (SDB Beograda je tako imala čak oko 100.000 dosijea obrazovanih po ovom osnovu); naši građani koji su po bilo kom osnovu, pa i službeno, kontaktirali sa strancima, dosijei građana za koje su po bilo kom osnovu traženi podaci u cilju zapošljavanja, lica koja nisu izvršila obavezu u periodu obaveznog otkupa itd. Ovome treba dodati i brojne dokumente i materijale koje je Služba dobijala od srodnih institucija (npr. u SDB RSUP Hrvatske bilo je čak oko 120.000 dosijea primljenih od službe bezbednosti JNA!). Svi materijali koji su se odnosili na pojedina lica, pa i upravni predmeti, bili su, jednostavno, nazvani dosijeima. Na dan 1. jula 1966. u arhivama SDB se, pored ostalih materijala, nalazilo čak 2.754 923 (tzv. dosije za pojedina lica za oko 12 odsto ukupnog broja stanovnika). Neke republike su i pre Četvrtog plenuma CK SKJ preduzimale mere za reviziju dokumentacije. Tako je u SDB RSUP Hrvatske 1. jula 1966. uništio 231.640 dosijea. Iste godine je SDB RSUP u Bosni i Hercegovini odlučeno da se u RSUP povuku svi materijali SDB koji su imali vrednost istorijske građe ili nisu operativno korišćeni. Pored ličnih dosijea, u arhivama SDB nalazili su se: dosijei objekata, stranih misija, institucija i organizacija koje je operativno obrađivala SDB; problemska dosijea; istorijska i trofejna građa, itd. Ukupan obim građe, uključujući i lična dosijea u SDB, iznosio je – na dan 1. jula 1966, ne računajući SDB Hrvatske za koju nemamo podataka – 9.620 dužinskih metara! (Za pretpostaviti je da bi sa nedostajućom građom iz Hrvatske obim prešao i 12.000 metara). U SSUP su formirane komisije da organizuju radne grupe sastavljene od aktivnih i penzionisanih radnika SDB koje bi obavile uništavanje. Do kraja 1966. izvršena je gruba klasifikacija postojećih materijala i izdvojena za uništavanje većina materijala koja je bila predmet osude na Brionskom plenumu (čitaj dokumentacija koja govori o zloupotrebama Udbe i njenom vanzakonskom delovanju od 1944). Prilikom revizije materijal je podeljen u tri osnovne grupe: materijal koji ostaje u posedu SDB, materijal za predaju Službi javne bezbednosti, vojnim službama ili naučnim i drugim institucijama i, konačno, materijal za uništenje. O obimu tog posla dovoljno govori podatak da je vatri predato do kraja 1968, od ukupno 2.754.923 dosijea, čak 2.141.155! Službi javne bezbednosti, Službi bezbednosti JNA, naučnim institutima i arhivima (u sklopu akcije oslobađanja od građe koja nije operativnog karaktera, veći deo arhive Gestapoa i Specijalne policije iz ratnog perioda ustupljen arhivu Beograda) ustupljeno je 153.598 dokumenata. U dokumentaciji SDB je zadržano tek 460.170 dokumenata. I od tog broja koji je zadržan veći deo, takođe, pripada istorijsko-arhivskom fondu. U SDB Srbije od 188.450 zadržanih dosijea takvih je – čak 126.700 (oko 68 odsto). Uništena su sva lična dosijea koja nisu sadržala podatke o neprijateljskoj delatnosti. Ipak, da je dosta toga sačuvano govore skoro publikovana dokumenta OZNA-e za Hrvatsku i Sloveniju. Pojedini političari, radnici i funkcioneri SDB su iz različitih razloga (sasvim ličnih, političkih ili shvatajući istorijski značaj građe) zadržali pojedine arhive u privatnom posedu. (Kardeljeva zaostavština, Dragan Vitomirović...) Bivši radnik i funkcioner SDB, kasnije novinar, Dragan Vitomirović iz Zaječara (pročuo se objavljivanjem priče o hladnjačama sa Albancima u Dunavu posle 2000) zadržao je deo istorijske građe namenjene uništavanju, koja se uglavnom odnosi na četnički pokret i posleratnu komunističku represiju i streljanja bez suda. Devedesetih je to objavljivao kao feljton u časopisima Revija 92 i Timočka krimi-revija. Dakle, od ukupnog obima arhivske građe u SDB koji je 1. jula 1966. iznosio 9.620 dužnih metara, prilikom revizije je uništeno 5.452 metra. Drugim službama i institucijama predato je 1.115 metra. Zadržano 3.053 metra. Prema orijentacionim procenama 1969. nakon završetka celokupnog posla ostalo bi svega 30-40 odsto obima građe. Procentualno najviše uništenih ili predatih dosijea je u saveznoj SDB, čija je arhiva gotovo u potpunosti likvidirana, tj. umanjena za više od 95 odsto. Od 364.000 ostalo je svega 17.000 dosijea; u SDB Hrvatske arhiva je smanjena za 87 odsto, Slovenije za 86 odsto, Makedonije 85 odsto; nešto “skromnije” je bilo u SDB Srbije – oko 82 odsto (od toga na Kosovu za svega 52 odsto), BiH još manje – 77 odsto; dok su najmanje goreli dosijei SDB Crne Gore – negde oko 73 odsto arhivskog fonda. Najveći napor je trebalo uložiti u detaljno pregledanje, stranicu po stranicu, i odstraniti sve što je van delokruga SDB. Najveći deo posla je obavljen kroz tzv. Ugovor o delu sa penzionisanim radnicima. Razmatran je i projekat mikrofilmovanja građe koji je bio već otpočet i RSUP Hrvatske. Zanimljiva je analiza broja dosija u odnosu na radno aktivno stanovništvo pre i posle revizije 1966. Sa zaključcima se mora biti oprezan, jer kao što smo naglasili, većina dokumentacije je imala karakter istorijske građe. Hrvatski istoričar dr Zdenko Radelić na osnovu pisanja hrvatske štampe šezdesetih dolazi do nešto drugačijih podataka o broju dosijea po republikama. Poreklo govori više o tom vremenu nego o broju dosijea. Oni su štimovani (verovatno od političkih faktora) u kampanji protiv Rankovića, pa je dramatično povećan broj dosijea po stanovniku, pre svega u Hrvatskoj (na 67 odsto) i na Kosovu 36 odsto, dok je broj dosijea relativno umanjen u Srbiji. Time se davao neki doprinos stvaranju slike u javnosti o Aleksandru Rankoviću kao srpskom nacionalisti. Prema Rajku Vidačiću, funkcioneru Udbe, sa Kosova u tajnoj policiji je 1965. postojala kartoteka od 22.038 politički interesantnih lica za Službu: 15.501 Albanac, 4.447 Srba i 1.398 Crnogoraca. A u Udbi na Kosovu je 60-ih bilo zaposleno 58,3 odsto Srba, 28,3 odsto Crnogoraca i 13,3 odsto Albanaca. Reformom i reorganizacijom 1966. bez posla je ostalo oko 2.500 operativaca. Procenat zaposlenih Albanaca skočio je sa 13 na 45 odsto. Prema istom izvoru u SDB Srbije u drugoj polovini 80-ih postojalo je 50.000 dosijea, od toga 22.000 u kategoriji aktivnih. A “ofanzivno” se radilo samo prema 3.000 do 4.000 lica. Zastarela dosijea su ili spaljivana ili slana u Istorijski arhiv Srbije o čemu je odlučivao Savet za zaštitu ustavnog poretka Srbije (Aleksandar Mitrović, Dušan Mihajlović, Slobodan Unković i Dragan Mitrović). Nešto veći udeo dosijea pre 1966. u Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji (od 34 do 42 odsto) u odnosu na broj aktivnog stanovništva, nego u Srbiji (16-20 odsto) ne bi morao da se tumači politički: ovde se radi o istorijski nasleđenim dosijeima, zatim pasoškim, o ilegalnim emigrantima i slično. Dakle, svaka ozbiljna i utemeljena politička analiza broja dosijea, ako želi biti objektivna (za razliku od gore navedenih i objavljenih podataka u štampi u jeku kampanje protiv Rankovića), mora sačekati potpuno otvaranje arhiva. A ovakvi podaci i dokumenti, do kojih smo došli, mogu dobro poslužiti za početne analize i pretpostavke. U štampi i publicistici se nailazi na navode i o kasnijim spaljivanjima dosijea SDB. Navodno je, osamdesetih, Savet sa zaštitu ustavnog poretka Republike Srbije odlučivao o uništavanju dosijea. Dok je Radmilo Bogdanović bio ministar policije, navodno su donesene odluke o spaljivanju dosijea srpskih disidenata i tzv. “nacionalista” (profesora Qube Tadića, Zagorke Golubović, dr Mihaila Markovića i drugih intelektualaca). Najsvežije je uništavanje dosijea posle 5. oktobra 2000. SDB je od oktobra do decembra 2000. godine, samo u sedištu DB u Beogradu, uništila 11.490 dokumenata od 35.753 strane, kaže se u pisanoj informaciji Centra DB u Beogradu. Za dokument, koji potvrđuje da je DB sistematski uništila deo dokumentacije od 1998. do 2000, bivši zamenik šefa DB Zoran Mijatović je rekao da pretpostavlja da je “ta informacija pripremana za tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića i premijera Zorana Đinđića”. Mijatović je objasnio da je zbog toga konsultovan Okružni sud, kako bi se utvrdilo da li ima elemenata krivičnog dela. Dodao je da su uništeni predmeti “mikrofilmovani” i da se, ipak, mogu rekonstruisati. Prema pisanju “Novina vranjskih”, po naređenju Radeta Markovića, prema Popisniku broj 6, u CRDB-a Vranje uništeno je 4.249 materijala na 7.973 stranice. Bivši ministar Dušan Mihajlović je potvrdio da je iz policijskih arhiva prethodne i nove Jugoslavije nestao deo tajne dokumentacije, tačnije famoznih dosijea o pojedinim ličnostima koje su na razne načine obeležile našu noviju istoriju. Ministar Mihajlović nije osporio da deo te dokumentacije čine i dosijei pojedinih lidera DOS. Neka pitanja, međutim, ostala su bez odgovora: u čijim rukama se nalaze kompjuterski diskovi sa podacima koje su godinama brižljivo prikupljali operativci. (Autor je saradnik u Institutu za savremenu istoriju)