Glava za 800 evra

Čitam u NIN-u kako je tekla mađarska ratna odšteta za Srbe stradalnike, posebno srpske dobrovoljce iz Prvog svetskog rata, šta se sve zbivalo u toku Drugog svetskog rata, koja su sve zverstva činjena od strane Hortijevih perjara, šta mađarska vlada čini da izvrši nadoknadu za žrtve, a šta naša, srpska vlada, ne čini da bi svojom pravnom pomoći pomogla da se bar donekle ublaži ovaj užasni period. Tako posle svega ostajem bez teksta, ipak me muči činjenica da je moj rođeni brat Đorđe Mandić iz Novog Žednika, sin srpskog dobrovoljca, najbolji gimnazijalac subotičke gimnazije, koji je imao nepunih 16 godina, ubijen na ulici kao pas. Pošao je da sa drugovima igra fudbal. Bila je nedelja 13. april, podne, 1941. Ne znam u koju su kategoriju ratnih zločina mađarske vlasti stavili ovu smrt?! Ja znam da sam posle šest godina čekanja, maltretiranja svih vrsta, dopuna i ispravki raznih dokumenata, pa sve do pitanja da li sam bila učesnik Mađarske revolucije (?), dobila iznos koji toliko boli i ponižava, vređa i obeshrabruje, da se na kraju jedino pitam šta mi je to trebalo. Vraćanje na taj period i 4 godine izgnanstva i života po logorima, patnje i umiranja daleko od razrušene kuće u Novom Žedniku, nikada se i ničim ne može isplatiti. A ja sam za glavu mog maloletnog brata dobila 800 evra! Smejali su nam se onda 1941. godine kada su nas odvozili, majke, decu starce u kamionima kroz Suboticu, a domaći Mađari nas ispraćala kamenicama. O toj četvorogodišnjoj patnji i umiranju diljem Vojvodine i Mađarske (Šarvar) još se malo zna, jer se malo priča, a sve više zaboravlja. Ni to nam nikad, ni bilo čim, neće moći isplatiti, ali neka nas bar danas ostave na miru i ne pominju neka njihova izgubljena prava, dok istovremeno uvode neka nova pravila i organizuju se kako njima odgovara. Ne treba se iznenaditi ako vam je sada upisano u dokumenta neko drugo mesto rođenja od onoga do sada ili ako vam na ulici ne odgovore na srpskom. Tako je danas na severu Bačke. Po onoj narodnoj, vuk dlaku menja... Anđelka Mandić, Beograd