Fudbal u Jerevanu

Može li šef Turske da dođe u Jerevan, a da ne poseti Jermeniju? Može. Ukoliko je u Jerevanu “zbog fudbalske utakmice”! Okruglina ove Sarkisjanove diplomatske lopte, omogućila je minule subote da se šef Jermenije i predsednik Đul sretnu i razgovaraju, a da formalnosti maltene vekovnog političkog neprijateljstva dva suseda ne budu prekršene ni za nenapisanu jotu. Pobogu – Đul je bio “samo jedan od navijača” na stadionu Hrazdan, bodreći Turke koji su Jermene izbacili iz kvalifikacija u Kupu sveta (2010). Događaj je (moderno je da se kaže) – istorijski. Jedva da u Evropi može biti nekog ko već nije čuo za genocidni zločin otomanskih Turaka nad Jermenima (hrišćanima), između 1915. i 1918. Iz masovnih ubistava i deportacija razvila se i preostala mržnja. Iz mržnje, političko neprijateljstvo, i ne samo tursko-jermenski već i tursko-evropski pa (za kratko) i tursko-američki problem. Srce krize je u odbijanju Ankare da prizna genocid, makar i u dalekoj prošlosti. Francuska, čije je prijateljstvo s Jermenijom poslovično, ne želi da Turska bez jednog takvog unutrašnjeg suočavanja kroči u EU. Prijateljstvo Turske i SAD se nedavno takođe našlo u hladnoj senci, povodom inicijative da se osuda genocida izglasa u američkom Kongresu. Suvišno je prema tome opisivati kakvi bi, ako je spoljni okvir taj koji jeste, mogli biti odnosi Jermenije s vekovnim neprijateljem. Wen zahtev je da Turska počne prva, time što će konačno izustiti istinu koju je teško reći. Možda time (predlaže Jerevan) što bi pristala da dve strane zajednički formiraju komisiju “za istorijske činjenice”. Poslednji minus u ovakvom bilansu padova u odnosima pridodat je ratnim otimanjem Nagorno-Karabaha (1988-1994) – pretežno jermenske enklave unutar turski govorećeg Azerbejdžana. Turska je stala na stranu oštećenog, Rusija je pripomogla Jermenima. Turska je zatvorila tursko-jermensku granicu... Ipak – jedna santa otpala je sa ledenog grebena proletos, posle jermenskih kontroverznih predsedničkih izbora 19. februara. Aprila, predsednik Đul je, prvi među stranim državnicima, čestitao Sarkisijanu na pobedi, a premijer Turske Erdogan i šef diplomatije Babakan, odaslali su sopstvene dobre želje jermenskoj vladi – pominjući “određene korake”, kojima bi se eventualno poboljšali tursko-jermenski odnosi. Šta su takvi neobjašnjeni “koraci” mogli podrazumevati bilo je i ostalo stvar aktera, hermetički zatvorenih u odnosu na javnost. Hronološki, “udica” je zapravo bila jermenska, ima li se na umu jedan Sarkisijanov tekst u Volstrit džornalu (“Spremni smo na razgovor s Turskom”), prožet idejom o poželjnosti “nove faze u dijalogu (Jermenije) s vladom i narodom Turske”, u interesu boljih odnosa i otvaranja granice. U svakom slučaju, Jerevan je prihvatio dobačenu loptu Ankare i “visoko rangirani diplomati” dve strane stupili su u kontakt tajno, konferišući u Švajcarskoj. Dnevni red (“ne zna se šta”) savladan je očigledno uspešno, čim je Sarkisijana spopala fudbalska strast, praćena pozivom da Đul i on meč u Jerevanu odgledaju zajedno. Gest više učinjen je i viznim olakšicama za turske navijače, ali poseta glavnog među njima bila je naglašeno kratka – dolazak, večera dvojice šefova država, fudbal, povratak u Ankaru! Sve je prošlo diskretno i više nego dobro obezbeđeno. Posebni gosti gledali su meč iza zaklona od neprobojnog stakla. Jermenska opozicija Levona Ter-Petrosjana solidarisala se s vladom, i u prošli petak odložila demonstracije. “Mi treba da uspostavimo normalne dobrosusedske odnose s Turskom, bez preduslova”, citiran je Ter-Petrosjan. Šef opozicije tvrdi da je vlada pozajmila pasus iz njegove sopstvene politike prema Turskoj, ali ne buni se. Nacionalistička Revolucionarna federacija misli drugačije, međutim nije mogla uticati na događaj. Kao možda ni Đulovi i Erdoganovi protivnici u Ankari, samo što ni oni nisu pitani. Slučajno ili ne, Đulova poseta, ma kakva bila njena predistorija, sledi u vreme “raspada poretka” na Kavkazu, posle “blickriga” Sakašvilija na Južnu Osetiju i više nego teškog vojnog odgovora Rusije Gruziji. Za svega nekoliko dana Moskva je destabilizovala funkcionalni trougao izvoza energije iz Kaspijskog područja u Mediteran (uz ostalo, i iz Kazahstana) mimo Rusije. Naftovod Baku-Tbilisi-Čejhan, obreo se svojim “srednjim ventilom” pod rukom Rusa. Oni su samoinicijativno “osamostalili” Abhaziju i Južnu Osetiju i, do daljeg – u prilici su da kontrolišu ključnu infrastrukturu unutar Gruzije. Brza poseta Erdogana Kremlju, i razgovor premijera s predsednikom Medvedevom, ukazala je na zabrinutost Turske za dalju sudbinu tog prolaza. Ankara, znači, ima motiv za razmišljanje – nije li bilo bolje da je u sistem transporta na vreme bila na neki način uključena i Jermenija. Ali, sada je aktuelno još i nešto dodatno. Naime, niko sa sigurnošću ne predviđa koji je sledeći potez Rusije, posle njenog “gruzijskog” šahovskog otvaranja? Da Moskva neće možda priznati i “nezavisni” Nagorno-Karabah, utvrđujući stvar na štetu rođaka Turske, Azerbejdžana? Eto, dakle, sasvim dovoljno motiva za Ankaru da naspram krajnje pogoršanih odnosa Rusije i SAD, ona ispuni vakuum u polju inicijativa, afirmišući sebe kao regionalnog agenta Zapada. Ili, bar, kao dežurnog u trenutku potrebe za brzim saniranjem štete, s predlogom da se formira zajednica za Kavkaz – Rusije, Turske, Jermenije, Azerbejdžana i Gruzije. Cilj je, reklo bi se, angažovati Ruse, i kao prvorazredni ekonomski partner (38 milijardi $ USA razmene) i kooperativan sused, navesti ih da na Kavkazu ne odlučuju sami.