Daleko je Australija, Laos je bliži

Stanoviti Željko Vasiljević, u ovom trenutku državni sekretar za nešto, došao je onomad na originalnu ideju. Naime, videvši (u praksi?) kako naša sela propadaju i izumiru, a mladi momci beže u gradove, on je izmislio formulu za rešenje tog oblika bele kuge. Prosto: Vasiljević je naumio da iz Azije – Laosa, Kambodže ili Vijetnama – uveze 100.000 neudatih žena kako bi ovdašnjim bačelorima rađale decu (što im je, inače, običaj). Da se razumemo – njegov projekat je sasvim legitiman. Jer, po Ustavu, svako ima pravo da se kreće i da bude kreten. No, nije ovde priči kraj. Ona poseduje i ekonomsku dimenziju: sve uvezene ženske bile bi podvrgnute probnom radu, kako bi se videlo da li znaju da rade na njivi od zore do sutona, beru kukuruz i tako to, to jest da se ustanovi da li su se prilagodile ovdašnjem (seoskom?) životu, da li prihvataju našu tradiciju i naše običaje. Ekspertizu će vršiti određena ekipa eksperata, pa ukoliko neka devojka ne udovolji propisanim kriterijima, onda se zna – marš kući! Nema trte-mrte! Vasiljević je inače provincijski poduzetnik. Valjda gaji kokoške, šta li?! Razume se po sebi da je javnost bila ogorčena saznavši za Željkovu inicijativu. Vojvođanski ombudsman Petar Teofilović rekao je da se time podstiče međunarodna trgovina ljudima i dovođenje žena u ropski položaj, što je grubo kršenje ljudskih prava. Ministar rada i socijalne politike Rasim Qajić, čiji je Željko privremeni državni sekretar, takođe je oštro reagovao, izjavivši da je Vasiljevićev eksces naneo nenadoknadivu štetu resoru na čijem je čelu, ali je, odgovarajući na pitanje hoće li ga smeniti, rekao da su mu u tom smislu ruke vezane, jer ga on nije ni izabrao, već da je Željko na svoj sadašnji (privremeni?) položaj došao kao član sekcije veterana sa liste izborne koalicije SPS-JS. Wih dvojica se još zapravo nisu ni videla. Vasiljević i dalje stoluje u prostorijama sekcije veterana, negde u Ruzveltovoj ulici, blizu Novog groblja, odakle lansira javnosti svoje somnambulije. Koliko vidim, nije nešto posebno uzbuđen odijumom te javnosti. Čak je, začudo, prešao u kontranapad, pa kaže da je ovakvih m(j)ešovitih brakova bilo u prošlosti tušta i tma. Ali se nikad nije radilo o tako velikim brojevima kao društvenom projektu, već o pojedinačnim slučajevima, odnosno drugom licu množine: čovek i žena različitih rasa sretnu se negde u svetu, zavole se i srećno žive do kraja svojih života. Katkada se, avaj, dogodi suprotno. Željko je inače religiozan čovek: kaže da bi problem bele kuge rešio i tako što bi potencijalne neveste mogao da uveze iz Rusije, Rumunije ili Bugarske, ali ne želi da kvari supstancu tih pravoslavnih zemalja. Budistkinje su mu nekako milije. Inače, prezire crnce. Pretpostavljam da je Ž.V. kao provincijski poduzetnik, koji je avanzovao do državnog sekretara za nešto i ništa, bar (polu)obrazovana osoba, stručnjak opšte prakse, nešto poput Dinkića. Ali, svako ima propusta u obrazovanju. Tako da Željko V. poseduje samo maglovitu predstavu gde se, recimo, nalazi Australija, a o njenoj istoriji već i da ne govorimo. Teško je to štivo, možda nerazumljivo onima koji bar nekoliko meseci nisu tamo boravili. Prvi pisani trag o postojanju petog kontinenta datira iz 1606. godine, kada je jedan holandski brod dospeo do Kejp Jorka. Osamdeset godina kasnije jedan engleski gusar takođe otkriva Australiju. Gotovo je prošao još jedan čitav vek kada je legendarni DŽejms Kuk, 28. aprila 1770. godine uplovio u Botani Bej, proglasivši tu teritoriju Novim Južnim Velsom. Osamnaest godina kasnije stanoviti Artur Filip, koji će kasnije postati guverner, doplovio je u utvrđenje Port DŽekson sa 736 vojnika. Nije mu s početka išlo lako: dugo je razmišljao kako da reši seksualne probleme svoje posade. Sodomija je uzimala maha, mada je Filip one koje uhvati u nečasnim radovima slao na Novi Zeland, tada pun ljudoždera. Za divno čudo, niko se nije vratio. Prvi radikalniji pokušaj Artur realizuje tako što dovodi 200 domorodačkih žena, pokupljenih po polinežanskim ostrvima. Eksperiment je pretrpeo potpuni fijasko jer su sve one ubrzo umrle usled preteških uslova života u novoj koloniji. Tada je, saznavši za probleme koji vladaju prebukiranim zatvorima u domovini, pismom zatražio od lorda Sidneja, ministra kolonija, čije će ime kasnije poneti Port DŽekson, da mu, ukoliko je ikako moguće, pošalje 200 zatvorenica, po mogućstvu onih koje ne pate od polnih bolesti: “Wihova uloga je jasna: biće žene ili konkubine mojih vojnika. Žene nam trebaju kao što su nam potrebni seme za setvu, stoka i cigle.” Zašto cigle? Lord Sidnej je, kako bi se rešio makar jedne glavobolje, izašao u susret njegovoj molbi: na brod Lejdi DŽulijen potrpao je odabrane prostitutke i nešto secikesa sa londonskih ulica, pa ih je poslao u Australiju. Samo pet žena je umrlo tokom desetomesečnog putovanja, što je za ono doba bilo prosto neverovatno. Elem, da skratim, Australiji su temelj udarile kurve. To je zgodno naravoučenije za ovdašnjeg državnog sekretara, po zanimanju inače uspešnog preduzetnika. Neka svoj epohalni juriš na belu kugu reši uvozom kurvi iz, recimo, Moldavije. Mali problem je u tome što Srbija već ima kurvi za izvoz. Doduše, reč je uglavnom o muškarcima. A sa takvom strukturom posla nema.