Laka lova političke korektnosti

Ima skoro mesec dana kako je u Beogradu počeo da se snima “Srpski film”. Niskobudžetni. Srđan Spasojević je reditelj debitant, ali i producent debitant. U stvari, uložio je sopstvene pare u film koji država neće podržati. Glavne uloge u ovom erotskom horor-trileru igraju: Sergej Trifunović, Srđan - Žika Todorović i Katarina Žutić. To je priča o bivšem porno-glumcu Milošu (Todorović) koji odlučuje da snimi još jedan porno-film kod “ludog i politički moćnog” producenta Vukmira (Trifunović) i tako finansijski osigura svoju porodicu do kraja života, ne znajući da Vukmir želi da snimi snaf (snuff – porno-film s ubijanjem na kraju, prim. n)... Scenarista ovog horor-trilera Aleksandar Radivojević (30), u razgovoru za NIN, reći će da je srpski film danas, u stvari, duhovni snaf, jer duhovno ubija kulturne, filmske i sve druge vrednosti. “Zato je Srpski film koji snimamo – baš o snafu, u stvari, to je metafora današnjeg srpskog filma, srpske kulture i pre svega, srpske države. Živimo u vremenu prećutne kulturne diktature. I demokratskog, u stvari, fašističkog diktata političke korektnosti. Očito, nije u interesu države da radi ozbiljne kritičke projekte. Proizvode se mali, anemični, tugaljivi filmići. Na sceni su duhovni klošari koji vape za finansijskom milostinjom snaf-države. To je i takozvana srpska produkcija danas, a srpska kinematografija se svela na incident”, prepoznatljiv je po svojoj surovoj kritici srpskog filma mladi Radivojević, koscenarista “Čarlstona za Ognjenku”. Iako se, ruku na srce, dobar film u Srbiji sve ređe desi, a neumorni aplauzi udvoričke premijerske publike potrefe svaku šesnaestu premijeru, čini se da produkcija domaćih filmova nikad nije bila plodnija. Koliko ih ima i koje to filmove prave? Za čiji novac i s kim u koprodukciji? Kome polažu račune za potrošen novac? Kakav je odnos države prema domaćoj produkciji? Da li se baš svi filmovi koji dobiju pomoć od države ikad i snime? I zašto je neisplaćivanje honorara postalo opšte mesto srpske produkcije? Na sajtu Filmskog centra Srbije, u adresaru, ima nešto manje od dve stotine producentskih kuća. Razume se da se sve one ne bave proizvodnjom celovečernjih igranih filmova. Oko petnaest do dvadeset ih je aktivno u filmskoj produkciji, pojašnjava za NIN reditelj i producent Srdan Golubović, vlasnik producentske kuće “Baš Čelik”. Otprilike desetak se bavi video-produkcijom, odnosno reklamama i još toliko televizijskom produkcijom. Golubović veruje da je veliki broj producentskih kuća izraz potrebe ljudi da se bave filmom: “Od osamdesetih kad je nastao Art film Aleksandra Stojanovića, u Srbiji postoji institucija nezavisnih produkcija. Avala film i Centar film su prošlost.” Za Srdana Golubovića osnivanje producentske kuće bilo je “obezbeđivanje kreativne slobode”. On kaže da mu je prva ideja bila da radi s ljudima s kojima želi, i da kroz tu producentsku kuću kreira način na koji bi trebalo ovde da se bavi filmom. Kako bilo, jedan je od retkih producenata u Srbiji koga filmadžije hvale da isplaćuje sve honorare na vreme. Među producentima danas, što filmskim, što televizijskim, puno je glumaca, ali i reditelja, dramaturga: Qubiša Samardžić, Dragan i Goran Bjelogrlić, Lazar Ristovski, Darko Bajić, Nebojša Glogovac i Goran Šušljik, Qiljana Blagojević i Siniša Kovačević, Maja i Emir Kusturica, Nikola Kojo, Srdan Golubović, Dejan Zečević, Radoš Bajić&porodica, Ivana Mihić, Goran Paskaljević, Nebojša Pajkić, Slobodan Šijan, Želimir Žilnik, Svetozar Cvetković, Zoran Cvijanović i Milko Josifov... Producent je i Olivera Balašević, supruga Đorđa Balaševića. Što bi rekao Svetozar Cvetković, glumac, upravnik Ateljea 212 i vlasnik producentske kuće “Testament films”, ništa jednostavnije nego u Srbiji danas registrovati firmu, pa tako i filmsku. U anketi koju je NIN sproveo za potrebe ovog teksta, razlog za pokretanje vlastite produkcije, ideja je o nekom filmu za koji treba pronaći novac da se snimi. Slično je i povodom TV serija. Lazar Ristovski je, recimo, posle više od 4.000 pozorišnih predstava i četrdeset filmova u kojima je odigrao uglavnom glavne uloge, kako kaže, hteo da ispriča svoju priču - “Belo odelo”. I osnovao “Zilion”. Kao producent je napravio devet filmova, mada kaže da je “glumac i samo glumac a da se produkcijom bavi iz nužde”. A Svetozar Cvetković je počeo da se bavi produkcijom zbog filma “Buđenje iz mrtvih” reditelja Miloša Radivojevića: “Ideja je da ova firma da šansu ljudima koji su mnogo toga uradili u životu, ali koje je ratno vreme i ono posle toga, izmestilo iz mogućnosti da imaju svoje producente. Danas, mladi reditelj koji izađe sa fakulteta mora sam sebe da gura, da bude sam sebi producent. Zašto bi ljudi koji imaju 60 godina i 20 filmova iza sebe, sami sebe gurali? Nema potrebe. Šta oni da rade s pravilima koje postavi evropski fond Evroimaž? Jer, to je takva jedna papirologija, koja zahteva jednog čoveka da se bavi njome tri meseca, bilo je više od 700 strana kucanog teksta koje smo popunili (za film “Turneja” Gorana Markovića u koprodukciji s banjalučkim “Balkan filmom” Tihomira Stanića, prim. Z. L.), prolazili smo tri kruga pakla da bismo do kraja došli. A to je samo jedan fond. Kako možemo da računamo da će Srđan Karanović, Goran Marković, Miša Radivojević da se time bave? Osećam veliko poštovanje prema toj generaciji naših izvrsnih reditelja i hoću da radim njihove filmove.” Glumca Tihomira - Tiku Stanića film nikad nije privlačio, češće je, kaže, odbijao nego prihvatao filmske uloge. Posvetio se pozorištu. Ipak, u razgovoru za NIN reći će da su glumci oduvek, ako ne nominalno a ono suštinski, kao značajan točak, učestvovali u produkciji. Odlazeći, recimo, u radne organizacije koje bi, potom, učestvovale u finansiranju nekog filma. Za kratko vreme Stanić je postao jedan od perspektivnijih srpskih producenata. Producentsku kuću “Balkan film” u Banjoj Luci odlučio je da osnuje da bi snimio film o Jasenovcu, tako je počelo: “Plan mi je da film o Jasenovcu snimim 2011, na sedamdesetogodišnjicu od osnivanja tog logora. I to ću uraditi. U međuvremenu mi je Goran Marković predložio da uradimo njegov film ‘Turneja’ i da igram jednu od glavnih uloga. Prvo sam mislio da ne mogu biti i producent i glumac, ali onda smo pozvali Cveleta u koprodukciju, prihvatio sam da igram. Znao sam da će Cvele najveći deo producentskog tereta preuzeti na sebe.” Stanić nimalo ne krije koliko je ponosan na “Turneju” i nagrade koje je film dobio u Montrealu i tvrdi da je budućnost filma očigledno u koprodukcijama, regionalnom povezivanju i finansiranju iz različitih domaćih i međunarodnih fondova: “Turneja je urađena u koprodukciji Balkan filma iz Banje Luke, Testament filmsa iz Beograda, Fos filma iz Zagreba, koji je na konkursu Ministarstva Republike Hrvatske dobio nevelika ali značajna sredstva. Film su podržali i Filmski centar Srbije (Ministarstvo za kulturu Republike Srbije) i Vlada Republike Srpske. Tu su i RTS, pa Radio-televizija Republike Srpske, Federalna televizija BiH, pa producentska kuća ‘Atalanta’ iz Qubljane. Svi su prepoznali interes, televizije su dobile seriju i pravo na emitovanje, producenti iz Hrvatske i Slovenije pravo na distribuciju i prikazivanje...” O Evropskom fondu za kinematografiju Evroimažu koji je takođe podržao “Turneju”, kaže da je “administrativno zahtevan” jer se uz scenario traži detaljan plan snimanja, detaljan budžet, detaljan plan finansiranja, detaljni izveštaji o utrošenom novcu, jer je to vrsta “beskamatne pozajmice”: “U našem su slučaju učestvovali sa 15 odsto budžeta i taj procenat im se vraća kroz prihode od distribucije. Čovek se uplaši od te njihove administracije, ali brzo se sve savlada. Ako brzo učite, plakat vašeg filma lako će se pojaviti na naslovnoj strani njihovog sajta.” Još jedan od zgodnih načina da se u međunarodnoj koprodukciji završi neki filmski projekat je i Sinelink (trodnevni sastanci sa potencijalnim koproducentima iz celog sveta) na Filmskom festivalu u Sarajevu: “Za film ‘Granice, kiše’ Vlastimira Sudara i Nikole Mijovića dobili smo nagradu za najperspektivniji projekat i nadam se da ćemo u Trebinju sledećeg avgusta snimiti taj film”, kaže Stanić. Porodične producentske manufakture nisu retkost ni u Srbiji. Filmadžije i njihova deca osnivaju svoje producentske kuće i lakše se probijaju kroz tranziciona filmska vremena. U slučaju TV serije “Selo gori a baba se češlja”, porodična manufaktura se pokazala kao vrlo isplativa formula, što glumac, scenarista, režiser i producent Radoš Bajić i njegova porodica – ne kriju. Radoš Bajić se, kako je za NIN potvrdila njegova kćer Jelena Bajić-Jočić, izvršni producent TV serije “Selo gori a baba se češlja”, devedesetih čak potpuno povukao iz javnog života i svoje profesije. Da bi se, 2005, dok je pisao scenario za film i seriju “Selo gori...”, priključio sinu, kćeri i zetu koji su pokrenuli privatnu produkciju Contrast Studios, radeći spotove bez budžeta i gratis namenske filmove. “Contrast Studios je kao većinski koproducent i izvršni producent uz velika odricanja i sopstvena ulaganja uspeo da realizuje prve četiri epizode serije. S obzirom na veliku popularnost koju je serija doživela, naš koproducent RTS je u drugi serijal ušao kao većinski koproducent”, kaže Jelena Bajić-Jočić. Kad je reč o toliko puta spominjanom odnosu države prema kulturi, umetnosti i kinematografiji posebno, svi sagovornici NIN-a saglasni su u tome da je budžet za filmsku proizvodnju mali. Ovogodišnji budžet je milion i 650.000 evra za proizvodnju celovečernjih igranih filmova. To je osnovni problem srpske kinematografije, uveren je Srdan Golubović. Kada dodamo tome novac koji ide za manjinske koprodukcije, novac za postprodukciju, novac koji će otići za proizvodnju kratkometražnih, animiranih, i dokumentarnih filmova, celokupan državni budžet za kinematografiju nije veći od dva miliona i dvesta ili trista hiljada evra. A jedan prosečan film košta oko milion evra. Pri tom konkurs Filmskog centra Srbije podrazumeva da projekat ima i producentsku kuću iza sebe, pa nije ni čudo što mladi reditelji odmah osnivaju i svoje producentske kuće, a posle i ne snimaju filmove nego reklame. U budžetu za kulturu, s druge strane, podseća Svetozar Cvetković, deo za kinematografiju je prilično veliki, jer što bi rekao Lazar Ristovski, ne može film da se snimi za dve banke. Tako, za naše prilike dosta novca odlazi na film, iskren je Cvetković, “a pitanje je šta se vraća u smislu kvaliteta, uspeha i novca, na kraju krajeva”. Novac se već godinama ne vraća, zbog sve manjeg broja gledalaca u bioskopima, i nema odakle. A i kvalitet i uspeh su na klimavim nogama. Mladi scenarista i filmski kritičar Aleksandar Radivojević kaže da su gradski i republički konkursi za film – farsa, jer “članovi komisije iz grada daju novac ovima iz republičke komisije i obrnuto”. Radivojević tvrdi da ovde postoje samo dva motiva za snimanje filmova: “Jedan je motiv da se opljačkaju evropski fondovi, kao što je Evroimaž. To je moguće samo ako snimate po diktatu evropskih fondova. Evroimaž daje novac samo za jednu vrstu filmova. To su tugaljive priče zlatnog srca sa dna socijalne lestvice, devojčica sa šibicama priče, patetika na prvu loptu kao osnovno načelo. To su filmovi kojima prosite novac od stranaca u skupim odelima. Wih treba ganuti nekom tugaljivom pričom. Ako ih ganete, ako im pokažete da ima ljudi koji žive mnogo gore od njih u današnjem civilizovanom svetu, dobijete novac. Može da prođe i prodavanje nacionalne nesreće, ali samo dozirano i površno. Ako hoćete ozbiljno da se bavite nacionalnom nesrećom u filmu, to evropski fondovi ne dozvoljavaju. Drugi motiv je pravljenje filmova za publiku. Zadovoljavaju se najniži mogući kriterijumi, onoga što oni misle da narod voli. To su mješoviti brakovi u filmskoj verziji, polu-TV produkti, pa se onda naši glumci s TV ekrana krevelje, to su te kabaretske šou-varijante, jeftini skeč filmovi s retardiranim replikama...” Problem današnje kinematografije, dodaje Radivojević, jeste taj što ništa iole drugačije od te vladajuće klike i toga što se zvanično naziva domaćim filmom, ne može da se snimi niti da bude sponzorisano od strane države. ‘Čarlston za Ognjenku’ jeste dobio novac od države, ali je “jedan od ekskluziviteta bio i taj što je jedan čovek dao više od četiri miliona svog novca za taj film. Batrić Nenezić. To je jedan od načina da se desi i neki film van koncepcije, jer ta je njihova koncepcija smrt za film”, kaže Radivojević. Bojan Maljević, filmski i televizijski producent već četiri decenije, u bivšoj Jugoslaviji i danas u Srbiji, vlasnik producentske kuće “Monte rojal pikčers”, kaže za NIN da je suština propasti srpske kinematografije laka lova: “Tako se zove srpska filmska produkcija danas. Jer, napraviti producentsku kuću i igrati se tuđim parama, to se ne može zvati producentom. Dakle, neko vam da novac, a vi nemate nikakvu obavezu, nemate obavezu da napravite kvalitet. Svaka kinta koja dođe na blagajnu je vaša. Ništa lepše, zar ne? Danas je pohlepa izrasla iznad zakona i države i ona vlada državom. U svakom segmentu. Danas će mladi kolega da kaže: ej, ja sam dobar s ministrom, i eto mene producenta. Dobijem pare, napravim bezvredno delo i nisam svestan da sam učesnik u jednom ogromnom lancu uništavanja srpske kinematografije. Naši iskusni reditelji koji su snimili dvadeset i više filmova, znaju gotovo sve o glumi. Pa zar im to daje za pravo da glume? Ako u Srbiji ima 300 reditelja, mogao bih da budem 299, s obzirom na godine, dosadašnje filmsko iskustvo. Pa je li to meni daje pravo da budem reditelj? Da, isključivo ako radim svojim parama. Mogu da radim šta hoću. Ali s tuđim parama, to nije moje pravo. Kada Farska ostrva raspišu tender za izgradnju bilo čega, recimo, mosta, traže referentne liste, bankarske garancije, intervjue. Toga kod nas na filmu nema. Samo ono što odluči politika. Krupni kapital kojim vlada politika.” Maljević naglašava da u svemu tome ima razumevanja za mlade ljude koji osnivaju producentske kuće u potrazi za poslom, da bi snimali neke istraživačke programe, dokumentarce o raznim temama za lokalne regionalne i nacionalne televizije: “Oni sebi prave prostor za život, rade ono što znaju, a ne vise na partijskim konvencijama.” I na kraju i možda najvažnije je i to što značajan broj onih velikih, fanfarama najavljivanih filmova, kao i onih manjih, često prate i neizbežne priče o proneverama novca, kupovini stanova, džipova i jahti, priče o neisplaćenim honorarima za manje važne glumce, montažere, scenografe, kompozitore, far majstore, statiste... Ima producenata koji izbegavaju da potpišu ugovore, a i ako ih potpišu, slaba vajda. “Velika stvar što će far majstor da tuži producenta u našem pravosuđu”, primećuje Maljević. “Uterivanje dugova u ovom poslu je opšte mesto. Samo treba znati – kako”, kaže Radivojević. Nažalost, retki su oni koji žele (smeju?) da javno govore o tome. Poput našeg svetski proslavljenog scenografa Miljena Kljakovića Kreke koji je napustio snimanje filma “Sveti Georgije ubiva aždahu”, iako je scenografiju izveo takoreći do kraja, zbog, kako je decembra 2007. rekao, “dugovanja, bežanja od obaveza i neisplaćenog honorara”, “amatersko-neprofesionalne produkcije”. Takođe, Kreka nije želeo da “scenografija Svetog Georgija posluži kao pokriće za troškove filma”, jer se u javnosti spekulisalo s trostruko većom cifrom od stvarne. Poslednjih nedelja je filmska čaršija ponovo uzela na zub Svetog Georgija. Na pitanje NIN-a (e-mail-om), kako komentariše čaršijske priče da su montažeri zaključali traku zbog neisplaćenih honorara, koproducent ovog filma Lazar Ristovski odgovara: “NIN nije čaršijski list da bi se bavio čaršijskim tračevima, a i vi ste to pogrešno razumeli. Naime, u našem filmskom žargonu ‘zaključali sliku’ znači da je sa montažom slike – gotovo. Dakle, montaža filma je završena, a tačno je da smo ostali dužni deo honorara ekipi, što se nadamo da ćemo ubrzo vratiti čim film krene u distribuciju. Neki su, kao što je to scenograf, na primer, dobili celokupan dogovoreni honorar, koji nije mali.” Filmski radnici i iskusni producenti za NIN su potvrdili, međutim, da je “zaključavanje” ili zaplena trake stari fazon uterivanja dugova među filmadžijama. Uterivanja, žargonski.