Balast zemlje koje nema

Odavno je snimio više uloga nego što ima godina života. A 15. oktobra napuniće 48. Stao je pred kamere sa 11 godina i traje do danas. Bio je čudo od deteta iz Like, izabrano da igra glavnu ulogu u filmu Vuk samotnjak, a prošlog meseca je proglašen najboljim glumcem 14. filmskog festivala u Sarajevu, ravnopravno sa Leonom Lučevim. NJih dvojica su protagonisti filma Gorana Rušinovića Buick Riviera koji je pobedio i osvojio nagradu kritičara FIPRESCI. Reč je o hrvatskom ostvarenju, snimanom u Americi sa bosanskohercegovačkim kopruducentom, rađenom po istoimenoj knjizi Buick Riviera Miljenka Jergovića, koju je objavio beogradski izdavač Rende. Sagovornik NIN-a kaže da namerno nije hteo da čita roman, jer iz iskustva zna da je filmski scenario drugačiji od literature po kojoj se radi, ali je čitao druga dela Miljenka Jergovića i voli ga kao hrabrog i karakternog čoveka i dobrog pisca. Okosnicu knjige i filma čini priča o susretu dvojice junaka sa ovih prostora u Americi. Jedan je Hasan, koji je iz Sarajeva izbegao osamdesetih godina, a drugi je Vuko, iz Doboja, pobegao tokom poslednjeg rata. - Igram Hasana, emigranta, koji je otišao iz Sarajeva i od tada se nije vraćao u njega. On dva puta u filmu kaže da je Bosanac, da nije religiozan i da nije musliman. Hasan ima jedan automobil marke buick za koji je dirljivo vezan, kao što je vezan za zemlju iz koje je otišao i koje više nema. NJegov otac, vidimo to na fotografiji, nosi uniformu zastavnika JNA. On je miran, staložen, introvertan tip, oženjen Amerikankom, ništa ne radi i luta pustarama Severne Dakote fotografišući predele. Jedne noći krene da pokupi ženu sa posla, zaspi za volanom, sleti sa puta i čeka da se pojavi neki automobil da ga stopira. Zaustavlja se čovek sa džipom i brzo shvate da govore istim jezikom. Temperamentni Vuko počinje odmah da govori o svojim problemima i dolazi do lagane tenzije između njih... Šta vam je kao glumcu bio izazov u tom odnosu dvojice zemljaka? - To što u toj priči nema poređenja između njih dvojice u smisli ko je dobar a ko loš, ko je bolji a ko gori. Obojica ne mogu da se oslobode balasta koji nose iz zemlje iz koje su, svako iz svog razloga, otišli. Ovaj film se bavi ljudima, dvojicom emigranata u belom svetu, a ne Srbinom iz Bosne niti bosanskim muslimanom. I na kraju filma ne dobijate utisak da je jedan od njih dvojice bolji od drugog. Ova priča je životna realnost i zato mi je film drag i značajan, jer dosta mi je već tih crno-belih opredeljivanja. Kad neko prvi film, Vuk samotnjak Obrada Gluščevića, snimi sa 11 godina, da li taj čovek danas razmišlja šta mu je film oduzeo, uskratio kao detetu? - Moja karijera jeste neobična, specifična. Nije bilo lako snimati kao dete. Stalno je bio prisutan stres koji se odnosio na školovanje. Puno sam snimao, a morao sam da nadoknadim ono što sam propuštao u školi. Nije bilo baš prijatno posle snimanja ići na vanredne časove. Najteži period mi je bio kada sam radio televizijsku seriju Salaš u Malom ritu jer je to trajalo godinu dana. Nedostajala su mi neka uobičajena dečija druženja kao što su bile ekskurzije, mogu da razmišljam i o tome šta sam propuštao odsustvovanjem od kuće, od roditelja. Moja karijera je išla gotovo stihijski, iz filma u film, dok jednog dana nisam shvatio da ne znam šta bih drugo radio. Koliko ste godina imali kada ste snimili film Gvozdeni krst kod slavnog Sema Pekinpoa? - Nepunih 16. Da li vam je tada to nešto značilo, da li ste uopšte znali ko je on? - Znao sam za njegove filmove Psi od slame, Bili Kid, Divlja horda. Voleo sam Boba Dilana i bilo mi je važno što je on napisao muziku za Bilija Kida. Bila je to velika glumačka ekipa, snimanje je bilo grandioznije od onih koja su do tada bila u Jugoslaviji, igrali su D`ejms Mejsn, D`imi Koburn, Maksimilijan Šel, Senta Berger... Šta vam je ostalo kao dragoceno iskustvo iz rada sa Pekinpoom? - Ostalo mi je upečatljivo saznanje koliko je bio veliki autoritet i koliko su ga se svi bojali. Meni je bio veoma naklonjen i bilo mu je sve dobro što sam uradio. Mnogi su spremni da kažu kako se dete glumac pred kamerama zapravo igra? - To ljudi pogrešno misle. Igranje i slikanje pred kamerama ne postoji. Od prvog kadra, to odgovorno tvrdim, ja sam pred kamerama radio. Uvežbano, smišljeno, sa svim tehničkim elementima, učeći sve što je bitno. Ne bih mogao da napravim razliku između svog snimanja tada i sada. Možda su deca manje opterećena time da treba da uspeju, pa su zbog toga rasterećenija i opuštenija, ali da se igraju pred kamerama – ne. Sećate li se prvog trenutka kada ste bili veoma zadovoljni onim što ste uradili kao glumac? - Samo ponekad sam zadovoljan onim što uradim. Stalno mislim da je moglo bolje. Jednom sam Kusturici na snimanju filma rekao: Emire, ovo nije dobro, nisam zadovoljan kako sam uradio. A on mi je odgovorio: Slušaj, stari, to samo ti vidiš! Svaki glumac, ako je pošten prema sebi, reći će vam da sam najbolje zna kada je dobar, a kada nije. Uopšte ne moram da gledam na monitoru da mi se ponovi kadar, ako znam da je dobar. Nažalost, znam i kada ne valja, znam iz unutrašnjeg osećaja i kada je falš. Zajednička poznanica mi je pričala da je bila sa vama na ulici u NJujorku kada vam je prišao neki prolaznik i čestitao vam na ulozi. Kakav je to osećaj? - Bilo je to povodom filma Andergraund koji se tada prikazivao u Americi. To mi se desilo tri puta. Jednom je to bio mladi turski reditelj, jednom Amerikanac, pisac, i treći put devojka, Amerikanka, zaljubljenik u film. Kada je u Linkoln centru prikazana integralna verzija ovog filma, jedna devojka mi je tražila kartu, rekavši mi da je do tada 12 puta gledala film i da hoće još jednom. I dao sam joj svoju kartu. Tek tada je shvatila da sam to ja, i njeno oduševljenje je bilo zaista dirljivo. Koji ste vi film gledali više puta i zbog čega? - Retko gledam filmove više puta, ali D`eki Braun Kventina Tarantina gledao sam tri-četiri puta. Ne baš sa namerom, ali natrčim na njega na televiziji i odgledam ga. Ima jedan film koji sam gledao na filmskom festivalu u Qubljani, gde je pobedio, a ja sam bio u žiriju. To je danski film Dark horse, mladog islandskog reditelja Dagura Karija, i gledao sam ga tri puta. Toliko mi se dopao. Da li ste nešto krali od velikih glumaca? - Ne znam kako to može da se uradi. Onog momenta kada sam pred kamerom, ja se borim sam sa sobom, i daleko sam od toga da pomišljam kako je to neko drugi uradio. Moram da nađem svoj proces i način pravljenja uloge. Svaki glumac ima svoj kod kako da dođe do emocije i to je teško opisati. Umesto akademije, odnosno glume koju niste oficijelno završili, učili ste od najvećih reditelja. Kako biste opisali njihovu ulogu u vašem životu? - U mojoj karijeru posebno mesto ima Branko Bauer. Sa njim sam snimao godinu dana, svakog dana, seriju Salaš u Malom ritu, i to je bio ozbiljan rad. Zato što sam bio veoma mlad, što sam toliko vremena proveo sa njim, što me je svakodnevno učio i pomagao mi, Bauer je postavio najveći temelj u mojoj potonjoj karijeri, učinio da rano shvatim kako se u poslu moraš ponašati kao profesionalac. Ta serija se već decenijama svaki čas reprizira na ponekoj televiziji. Kako reagujete kada je vidite na ekranu? - Ponekad uhvatim neki kadar, ali ne gledam. Prošle godine sam bio u Puli i svratio kod svog prijatelja i kolege Igora Gala. On ima mali projektor i deci iz komšiluka organizuje neke projekcije u dvorištu svoje kuće. I kada sam došao, pustio je deci film Vuk samotnjak. Tako me je naterao da odgledam ceo film. Bilo je zanimljivo, simpatično, rekao bih zabavno. Svoju porodicu, svog sina iz prvog braka Vida (24), svoju suprugu Vesnu Golubović, akademsku slikarku, čuvali ste od očiju javnosti? - I dalje imam nameru. Moj sin je nekoliko puta, nakratko, bivao na mojim snimanjima. Ove godine je došao u Pulu i bio na projekciji filma Buick Riviera. Sada je on odrastao čovek i bilo mi je drago kako je sa zanimanjem to odgledao, dopao mu se film, dopala mu se moja uloga. Čini mi se da je bio malo uzbuđen i da mu je milo što je film tako dobro prošao. Davno ste govorili kako ste kao dete voleli matematiku. Vaš sin je za svoje zanimanje odabrao nešto slično? - On nije u umetničkim vodama. Bavi se statistikom, matematikom, ekonomijom... Što vi zdušno podržavate? - Ja podržavam sve što je njegov izbor. Uvek sam verovao da čovek treba da radi nešto što će ga ispunjavati, u čemu uživa, a mom sinu prija to čime se bavi. Možete li danas, posle toliko godina, da kažete kako uživate u onome što radite? - Samo snimanje i danas za mene predstavlja dozu stresa. Uvek sam osećao veliku odgovornost zbog svog posla, jer sam stalno imao na umu da to ide u javnost. Naravno, od te javnosti bih dobijao neko priznanje za to što bih uradio, i to bi bilo to uživanje o kojem govorite. Veoma mi je važno da na snimanju postoji dobra atmosfera u ekipi. Da se ljudi dobro slažu i da se razumeju. Posle svakog snimanja mi ostane neko lepo prijateljstvo, kao familija. Svaki film, nova familija. Postoje neprijatnosti u poslu, u vašoj kao i drugim profesijama, za koje niste bili zaslužni, ali niste mogli ni da ih izbegnete. Na primer, kada se raspadala Jugoslavija, vi ste bili glumac rođen u Hrvatskoj koji je živeo u Beogradu. Da li je to za vas bio veći emotivan, od objektivnog problema? - Ja jesam rodom iz Hrvatske, svoju karijeru sam najvećim delom napravio u kinematografiji koje više nema, živim u Beogradu i osećam se kao neko čija je zemlja zapravo bila Jugoslavija. Emotivno, najviše me je rastrojio način na koji se ta zemlja raspala. Ako je već trebalo da se naprave neke države, da ne ponavljam po ko zna koji put, moglo je to i bolje da se uradi. A mi smo bili svedoci jednog užasavajućeg načina sa čijim posledicama smo se suočavali. To je bilo traumatično ne samo za mene, već za milione ljudi. Teško mi je da govorim o tome, jer znam da ima mnogo ljudi koji su bukvalno stradali, mnogo je onih koji su ostali bez svojih najbližih, koji su videli stradanje ljudi, kojima su uništene porodice i kuće... Šta mi možemo posle svega toga? Da vadimo ugljevlje?! Možemo da nastavimo neku normalnu komunikaciju, to je najbolje. Budućnost ove regije, bar kada je reč o našem poslu, vidim u tome da zajednički radimo. Ima mnogo toga što nas vezuje. Od jezika do kulturnih korena i svega ostalog. Ima čak i velikog ekonomskog rezona da se neki proizvodi, uključivo i film, prave zajedno. O tome sam dosta pričao sa svojim prijateljima iz cele bivše Jugoslavije. Ja sebe ne vidim kao lokalnog glumca. Formiran sam kao jugoslovenski glumac, u filmu Buick Riviera igram u hrvatskom filmu, nagrađen sam na festivalu u Sarajevu... I druge moje kolege slično rade. Nebojša Glogovac igra u hrvatskom filmu, Miki Manojlović, i da ne nabrajam dalje. To samo može da nas obogati. Imam običaj da citiram sebe, pa ću to učiniti i ovom prilikom. Nekada je bilo teže biti klupski prvak Jugoslavije u košarci nego prvak Evrope. Nemam daljeg komentara.