Nemar države

  Ako bi neko nezvan iz 19. veka, kroz tunel vremena, upao u naše škole, teško bi prihvatio da se ni za dlaku nisu promenile. Kreda i pocepani sunđer, ubistvena monotonija praznih priča, beskrajna faktografija, gomilanje nevažnih činjenica, jedno ogoljeno iživljavanje bez ikakve granice ili kontrole. „Zahtevan, izuzetno stručan, strog i  savetstan” profesor srednje škole može da obori onoliko učenika koliko mu padne na pamet ili mu naloži njegova umišljenost, goli interesi ili „neviđena” stručnost. Ej, neviđeni stručnjak za matematiku, u društveno-jezičkom smeru, u završnom razredu obara 18 đaka. Pa gde to ima? Ima u Beogradu, ali ima i u svakoj prašnjavoj srpskoj varošici. Da smo država kakva bi trebalo da budemo, da nam je Evropa stvarni a ne izmišljeni cilj, „izuzetna stručnost i neviđena savest” se ne bi mogle meriti na tako amoralan način,  jer ta deca nisu pokupljena sa grana u prašumi, već su se tri godine školovala u istoj školi, da bi ih  na kraju predstavili kao mentalno retardirane osobe.   Pa i da je tako, da ti devetnaestogodišnjaci zbilja nemaju nikakvu predstavu iz matematike (uludo bačen novac), postavlja se pitanje zašto ova država plaća profesore srednjih škola? Da glume neviđene stručnjake i bespogovorne sudije ili ih plaća da prosečno inteligentnu decu - kakvi su sigurno đaci gimnazija - nauče određenom gradivu. Ako tako veliki stručnjak, decu koja nisu đaci specijalne škole, nije u stanju da nauči ni toliko malo da dobiju dvojku, zašto njega država uopšte plaća?  Dragan Vidaković, Prilike