Uljuđivanje divljaka

Klod Levi-Stros (Claude Lévi-Strauss), osnivač strukturalne antropologije, verovatno ne bi mogao zamisliti lepši poklon za stoti rođendan od onog od francuskog izdavača Galimara: objavljivanje reprezentativnog izbora iz dela na tankom papiru u luksuznoj biblioteci Plejade (Pléiade), u renomiranom i u svetu najcenjenijem izdanju poznatog izdavača, koje je namenjeno samo za izuzetno velike francuske pisce i intelektualce. Zvanična Francuska na taj način ukazuje čast – punih šest meseci pre rođendana 28. novembra – naučniku i intelektualcu najvišeg ranga. I to onom koji nije samo izvanredno doprineo etnološkim i antropološkim istraživanjima, svojoj stručnoj oblasti, nego i Levi-Strosu koji je mnogo uticao na savremenu filozofiju svojom „strukturalnom metodom“. Reč je, bez svake sumnje, o naknadnom ovenčavanju naučne karijere koja je 1960, s pozivom Levi-Strosu da zauzme mesto predavača „Socijalne antropologije“ na pariskom Kolež de Fransu, dosegla prvi vrhunac. To je bio i početak slavnog pohoda njegovih antropološko-etnoloških studija i pre svega studija o mitologiji tzv. primitivnih naroda, koje su imale takav odjek da od tada antropologija nije više što je bila. Levi-Stros je rođen 1908. u Briselu kao sin francuskog slikara Remona Levi-Strosa i Eme, ćerke elzaškog rabina, rođene Levi. Godine 1925. polaže prijemni za École normale Supérieure, školu namenjenu francuskoj eliti. Godinu dana kasnije započinje studije prava na Sorboni. Iste godine, kao osamnaestogodišnjak, aktivni je član Socijalističke studentske grupe. Zanima se za Marksa, Spinozu i pacifistički orijentisanog filozofa Alena. Nekoliko godina kasnije daje ostavku na sve funkcije u Socijalističkoj partiji i 1934. se povlači zauvek iz politike. Iste godine mu je ponuđeno mesto gostujućeg profesora na Univerzitetu Sao Paulo. Godinu dana po dolasku u Brazil, 1935. kreće na prvu ekspediciju da istražuje obrede, mitove i životne navike Kaduveo Indijanaca u saveznoj državi Gojas u središtu Brazila. To je bio, međutim, samo „uvod“ u drugu ekspediciju u novembru 1937, u do tada potpuno nepoznatu oblast Mato Groso, čiji je cilj bio da istraži život i običaje plemena Bororo. Maloj istraživačkoj grupi je pošlo za rukom da avanturističkim putevima preko Kuiaba – raju „garimpeirosa“, brazilskih tragača za zlatom i dijamantima, dospe u centar ove zabačene regije. Levi-Stros ovde zapravo započinje rad kao antropolog i etnolog. Uspeva da uspostavi prijateljski odnos sa Bororoima, koji žive u skromnim kolibama, podeljeni u više porodičnih klanova, i koji se u suštini izdržavaju od prodaje keramičkih objekata. Levi-Stros otkupljuje od njih keramiku, fotografiše, istražuje jezik, gestove i bračna pravila. Na kraju ekspedicije je imao materijal za knjigu „Osnovne strukture srodstva“ (1949), kao i za knjigu „Tužni tropi“ koja će se pojaviti 1955. Veliki odjek koje su obe knjige – koje su 1958. dopunjene i u međuvremenu postale standardno delo „Strukturalna antropologija“ – nadaleko izazvale, imao je razlog u tome što je Levi-Strosov pristup odstupio od metoda tradicionalne etnologije i antropologije. On je radikalno raskrstio sa klišeima i dogmama koje su vladale nad ovim istraživačkim granama i koje su skutonoše kolonijalne vladavine. Na mesto etnocentričkih klišea o „divljim“, „užasnim“ i „nerazvijenim“, postavio je objektivan opis strukture porodičnih odnosa, obreda i mitova ovih naroda i plemena. Nasuprot prethodnicima koji su bili zaraženi ideologijom kolonijalizma, bilo mu je važnije da upoređuje obrede, običaje i navike, da pronađe strukturalne sličnosti i razlike i da tako odredi invarijante koje regulišu društveni život pod prirodno određenim uslovima. Kao odlučujući protivnik funkcionalizma i pozitivizma, osnovao je vlastitu „strukturalnu antropologiju“ i definisao antropologiju, naslanjajući se na „semiološku lingvistiku“ Ferdinanda de Sosira, kao sistem „znakova i gestike, iz kojeg se izvode obredi, bračna pravila, porodični sistemi, običaji i određene forme ekonomske razmene“. Umesto da se iscrpljuje u mehaničkom klasifikovanju, gradi most između zapadne civilizacije i arhaičnijih društava. Ako je, s jedne strane, upravo ovaj aspekt Levi-Strosovog dela bio privlačan i za filozofe – treba pomisliti samo na uticaj koji je izvršio na Žaka Lakana, Mišela Fukoa ili Luja Altisera – on je, s druge strane, bio meta oštre kritike. I to baš kritike onih koji su, poput marksističkog filozofa Anrija Lefevra, oštro napadali antropološki strukturalizam zbog „antidijalektike“, njegovog „antihumanizma“ i „neprijateljstva prema subjektu“. Na vrhuncu majske pobune iz 1968, francuski sociolog Žan Duvinjo je na Sorboni, koju su studenti zaposeli, pobedonosno objavio kako maj ‘68 predstavlja „kraj i smrt strukturalizma“. U poslednjem poglavlju četvrtog toma „Mitologika“, Levi-Stros je odgovorio na različite zamerke i podvukao da ga iznenađuje „kritika strukturalizma izvesnih filozofa, njihov prigovor da je strukturalizam ukinuo ljude i uništio njihove najsvetije vrednosti“. „Ovo za mene ima isti efekat“, istakao je, „kao kad bi neko želeo da stavi pod sumnju kinetičku teoriju gasa, jer objašnjavanje fenomena da se zagrejani vazduh diže uvis i da se rasprostire, remeti porodični život i kućni moral, pošto bi tako njegova demistifikovana toplota izgubila simboličko i afektivno dejstvo“. „Mističkom isparenju“ filozofske refleksije koja polazi isključivo od subjekta, sada energično i apodiktički suprotstavlja strogo empirijski usmerenu metodiku prirodnih nauka. „U toku 1.500 godina, od vremena Plutarha, filozofi nisu ništa drugo o mitovima govorili do opšta mesta“, glasila je njegova osuda. Ovo je, naravno, za posledicu moglo samo imati to da je sada Levi-Stros optužen i da je od sebe načinio apologetu antifilozofije, koja ignoriše socioekonomski orijentisanu marksističku analizu i želi da zameni dijalektiku subjekta-objekta „supstancijalnim identitetom“. Uprkos svemu, ne može se osporiti da je Levi-Strosu bolje pošlo za rukom od bilo koga drugog da ispita, pomoću strukturalističkih istraživanja mitologije naroda plemenskih zajednica, razvoj tih društava i da ih opiše. Preko mita se, napisao je jednom, „priroda kulturalizuje, dok s druge strane mit naturalizuje kulturu, jer se eksplicitno poziva na prirodu da bi objasnio načine funkcionisanja društva ili da bi ih zakrio“. I upravo stoga mit služi kao posrednik nečeg što bismo mogli nazvati „pozitivni moral“. Tageszeitung Preveo i priredio Dejan Aničić