Ja kao umetnik i zabavljač

Reditelj Takeši Kitano (61), predstavnik takozvanog autorskog filma, nametnuo se svojim mnogostrukim autorstvom (glumac, scenarista, radio i tv voditelj, reditelj, slikar, kompozitor) japanskoj javnosti odavno jer je višestruko prisutan: on ima svoje radio šou-programe, vodi nekoliko emisija na japanskoj televiziji, a bavi se filmom i slikarstvom. Svetska javnost ga je upamtila kada je 1997. za film Hana-bi dobio Zlatnog lava u Veneciji. Između ostalih, pamte se i filmovi Brat, Lutke i Zatoiči koji je bio u konkurenciji Venecije 2003. Kitano je dobio visoku italijansku nagradu za kulturu Galilej. U svom skorašnjem filmskom opusu, sačinio je trilogiju posvećenu poslovima i umetnostima koji su u središtu njegovog životnog interesovanja. Film Takešis, prvi deo trilogije, bavio se junakom koji je raspet između TV i filmskog stvaralaštva, ne znajući kome od ova dva medija da se privoli. “To je film o psihološkom konfliktu između mene kao ličnosti i mene kao zabavljača”, voli da kaže sam Kitano. Junak ovog filma je glumac, što je Takeši, takođe, u svom realnom životu. Drugi deo trilogije, U slavu filmskog reditelja, koji nije naišao na posebno dopadanje na jednom od proteklih festivala u Veneciji, kolažna je priča od niza epizoda, zgoda i nezgoda iz života jednog filmskog autora, a dotiče se i filmskih obožavatelja. “Pokušao sam da prodrem u umetnika koji je u naponu stvaranja u vlastitom kreativnom konfliktu”, reči su kojima Kitano određuje ovaj svoj film. Pokušao je da prikaže radost i tegobe filmskog stvaranja. Wegov film Ahil i kornjača sa ovogodišnje 65. Mostre je najuspešniji deo Kitanove trilogije. Nažalost, ostao je bez ikakvog priznanja. Vaš ovogodišnji film govori o slikaru koji nikako da pronađe sebe, svoj umetnički izraz. Ništa mu nije važno do njegova umetnost, porodica mu se raspada, žena ga napušta, ćerka se prostituiše, a on i dalje slika sve dok ne digne ruku na sebe... - Mnogo toga su umetnici spremni da žrtvuju za svoju umetnost. Mislim da se drugačije i ne može izistinski stvarati. Stvaralaštvo i jeste muka i jad, traženje je deo stvaralačkog procesa i kad se desi veliko delo ono jeste najveća radost. No, i kad se ne desi, neki umetnici celog života samo tragaju, i taj proces im donosi neviđeno ispunjenje i satisfakciju koja ljudima sa strane možda i ne može biti poznata, pa ni razumljiva. To je kao težnja ka sreći koja se nikada i ne dodirne. Poneko tvrdi da je najveća sreća u traganju za srećom! U filmu “Ahil i kornjača” čiji je naslov aluzija na poznatu basnu o zecu i kornjači u kojoj spora kornjača nađe put do cilja a zec (Ahil) strada žureći ka cilju, pratite jednog mladog umetnika, rođenog slikara, od njegovog dečaštva do zrelih godina. Vidimo i brojne vaše slike. Da li su one u vašem posedu? - Ne. Ja sve svoje slike poklanjam i to samo prijateljima, pa sam za potrebe ovog filma morao da ih uzmem od prijatelja, ali ću ih, naravno, njima i vratiti. Jedino sam morao da doslikam slike koje mali dečak – budući slikar u filmu stvara, jer svoje slike iz ranog dečaštva nisam sačuvao. Nisam ih smatrao vrednim, ni ja niti bilo ko oko mene. Nikada niste prodavali slike? - Ne. Samo sam jednom napravio lutriju na kojoj su glavni zgodici bili moje slike. Jedan dobitnik nije hteo da uzme dobijenu sliku, jer mu se nije dopala. Pitao je da li može da je zameni za neki drugi zgoditak. “Takešis” je bio film o čoveku koji je TV i filmska ikona u stalnoj noćnoj mori da se održi na tom vrhu? - To je noćna mora kroz koju prolaze svi ljudi iz sveta zabave, a i film i televizija su u suštini zabava. Junak ovog filma ne zna čemu da se privoli: televiziji ili filmu. Interakcija između nedodirljive ikone i publike bez koje se ne može postati ikonom, između komercijalnog i onoga što je pravo interesovanje umetnika, ustupci koji se moraju učiniti kad pripadate svetu zabave – sve to muči mog junaka, frustrira ga i zatvara u krug u kome se ne oseća dobro. Taj aspekt stvaralaštva dovodi junaka vašeg ovogodišnjeg filma, slikara, dotle da pokuša samoubistvo, samospaljuje se? - Da. Tim činom on zaključuje svoju frustraciju i samoispitivanje svojih stvaralačkih mogućnosti. Ipak, preživi i sav u zavojima vidi samo još na jedno oko, oko koje će ga odvesti do voljene žene koja ga posle svega opet prihvata. Zar je moralo da dođe do samoubistva? - Umetnost je kao droga. Postanete jednostavno art džanki, uništite svoj život, život svih oko vas. Inače, verovatno znate da je samoubistvo utkano u japansku tradiciju. Godišnje u Japanu ima oko 30 000 samoubistava. Taj broj žrtava je veći od broja poginulih u saobraćajnim nesrećama u toku godine. No, kao što takođe znate, u umetnosti je bilo onih stvaralaca koji su kroz samoubistvo glorifikovali svoju umetnost, postali besmrtni kroz čin nasilne tragične smrti. Takva smrt može biti čarolija kojom se zaokružuje karijera, skreće pažnja javnosti ili osvaja ta javnost za večna vremena. Kako dolazite do inspiracije u slikanju i na filmu? - Kad je reč o filmu to nije bang, to nije vulkanska erupcija, već proces koji počinje pisanjem, film se polako pomalja kroz strukturu priče koja se razvija, to je trajno dešavanje u svakom smislu. Kod slikanja je drugačije. U slikarstvu je to iskra, blesak a onda se stvari polako dovode u ravnotežu. Rađanje kompozicije je mnogo spontanije, intuitivnije nego kad se radi o filmu. Ipak, po filmovima sam prepoznatljiviji nego po svojim slikama. To je možda i zato što sam slike poklanjao samo prijateljima, a filmove je ipak videla šira publika pre svega u svetu. Možda je i prisustvo art dilera u filmu Ahil i kornjača moja potreba da pokažem šta mislim o onima koji procenjuju umetnička dela, tačnije slikarska umetnička dela. Poneko se pita zašto slikar u mom filmu trči po mišljenje kod dilera slika. Ali, bez tržišta vi ne postojite. Svako menjanje izraza i stilova koje slikar prolazi u mom filmu, omogućilo mi je da se poigram i sa celom savremenom umetnošću; od impresionizma do pop-arta. Videli ste da u mom filmu ima i kopija, kako Vorhola tako i impresionista (sve sam to ja naslikao), u jednom trenutku u vazi stoji suncokret kao asocijacija na Van Goga... Jedna jedina slika koju moj umetnik u filmu proda je slika kanske marine sa starim Kanom u pozadini. To je ono što se vidi sa terase Gran Palea, festivalskog centra u Kanu, malo sam se poigrao sa komercijalnim momentom koji kanski festival sve više ima. Ali, u Japanu je to ekstremno – ili ste uspešni ili niste. Ja sam počeo kao glumac i trebalo mi je pet godina da uđem u mejn strim. Pre nego što se to dogodilo, moj potpuno odmetnut i zapanjujuće otkačen način bio je proglašen opasnim i teško su mi poveravali uloge. Bilo je perioda kad me niko nije zarezivao. Ali kad postanete kralj, više se ne obazirete na reditelja (dilera slika), vi diktirate, vi ste šef parade... Tako vam je to u Japanu.