Barikada od lala i čokolade

Sada već nema nikakve sumnje da je čuveno Božino penkalo, kojim je potpisan i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Privremenim sporazumom o liberalizaciji trgovinskih odnosa između Srbije i EU, bilo samo politički marketing. U kome je svesno učestvovala i Evropska unija. Sama koalicija “Za evropsku Srbiju” posle izbora je tvrdila da je to penkalo na izborima presudilo. Dalje zaključke neka čitaoci izvlače sami. Kosovo je priznala 21 država-članica Evropske unije. Šest nije. Zbog ovih šest evropske vlasti u Srbiji tvrde da Evropska unija NIJE priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Podršku Srbiji za deblokiranje Privremenog sporazuma o trgovinskim odnosima sa EU dalo je 25 država. Ali ma koliko Holandija i Belgija bile, poput Srbije, male, Evropska unija odlučuje konsenzusom. Ako vam je teško da toliko zaključaka izvlačite sami: na prošlonedeljnom sastanku ministara inostranih poslova svojih članica, Evropska unija NIJE podržala sledeći polukorak Srbije ka Briselu. Neki se zaključci mogu izvesti i iz činjenice da je većina naših medija brže-bolje ovaj briselski debakl sklonila i sa prve i sa narednih strana. Božidar Đelić se pohvalio da za razliku od nekih drugih on ne beži od odgovornosti, ali je, umesto utvrđivanja odgovornosti za briselski debakl, Vlada Mirka Cvetkovića odmah pripremila valjanu odstupnicu. Kao što je opozicija tek nedavno optuživana da parlamentarnom opstrukcijom koči put Srbije ka Evropi odlažući ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, tako se sada zahteva da pod hitno na vanrednoj sednici bude usvojeno 15 zakona, inače ništa od ukidanja viza, ne treba cepidlačiti, ali prvobitno obećanog za ovu godinu. Proruski deo Vlade sijao je od zadovoljstva pošto je Naftna industrija Srbije definitivno otišla Rusima po ceni koju su svojevremeno, brzinom Božinog penkala, ugovorili najviši rukovodioci ove zemlje, sve se otimajući za mesto na slici što bliže Vladimiru Putinu. Očajan zbog ove nesumnjive političke prednosti, proevropski deo Vlade bez mnogo razmišljanja se oslonio na uvek dostupnog evropskog komesara za proširenje Olija Rena i predložio da mi Prelazni sporazum počnemo da primenjujemo sami. Zbog čega su se naročito uzbunili iz našeg poljoprivrednog sektora. Ali svu kontroverzu naše ukupne evro-situacije sumirao je za NIN kroz slučaj poljoprivrede Vojislav Stanković, stručnjak za ovu ekonomsku oblast. “U ovom trenutku naša poljoprivreda nije spremna, a i ne sprema se”. Da ne dužimo, ni Evropska unija iz svojih unutrašnjih razloga očito nije spremna za nas. Holandija se, recimo protivi njenom daljem širenju i “koči gde može”. Ali za nas je mnogo važnije da mi, nismo spremni za nju. A, budući pre svega lenji, i ne spremamo se. HOLANDIJA: Tu su grupu stranih novinara, koja je govorila nemački, Nemci tokom parlamentarnih izbora 1998. godine neobično krstili kao “centralna Evropa i industrijske zemlje”, a činili su je novinari iz Austrije, Litvanije, Estonije, Letonije, Grčke, Jugoslavije, Poljske ... i Holandije. Tako smo se i pojedinačno predstavljali kad nas je primio glavni menadžer Berlina, bez primedbi, sve do kolege iz Holandije: “E, vi niste Evropa. Vi ste Amerika”. Holanđanin nije imao ništa protiv. Posle Velike Britanije, Holandija je najverniji američki partner u Evropi. Oko toga nema zbora ni razgovora. Zemlja, kod nas poznata po lalama, vetrenjačama, Van Gogovim suncokretima, i dalje je na dosta visokom petom mestu po visini investicija u Srbiju. Zvanično od 2000. do danas Holandija je kod nas investirala 553 miliona dolara. Ali samo zahvaljujući američkoj kompaniji “Filip Moris”, koja je svoju investiciju – kupovinu Duvanske industrije Niš obavila sa računa iz Holandije. To nije jedina neholandska firma koja je tim putem stigla do nas. Mada se za ovo lažno predstavljanje često “okrivljuje” navodno povoljniji od sličnih Sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja između SFRJ i Holandije, potpisan 1982. godine, koji i danas primenjuje Srbija, u našoj Agenciji za strana ulaganja pre veruju da je reč o “povoljnim poslovnim uslovima koji u Holandiji interno važe”. Zbog čega su mnoge američke firme svoje evropske centrale smestile u Holandiju. A i inače, ekonomska nauka je već utvrdila da investitori mnogo više sa sobom nose uticaj zemlje svoga porekla u zemlju investiranja, nego što u zemlji porekla popravljaju sliku zemlje svoga investiranja. Sadašnji ministar inostranih poslova Holandije Maksim Ferhagen ni posle prošlonedeljne neubedljive briselske argumentacije nije izbio na mesto najpoznatijeg živog Holanđanina u Srbiji. To mesto i dalje ubedljivo drži Hans van den Bruk, njegov prethodnik na istom položaju. Ugledni pravnik aristokratskog izgleda, kome je jedna od kćeri u međuvremenu postala nemačka princeza, Hans van den Bruk bio je nezamenjivi učesnik u raspadu bivše SFRJ. Počevši od Brionskog sastanka na kome je praktično počeo izlazak Slovenije iz SFRJ, pa preko beogradske operacije završene postavljanjem Stipe Mesića za predsednika Predsedništva SFRJ. Često je citiran pošto je pri jednom od odlazaka iz Beograda novinarima rekao: Teško zemlji koja ima ovakve političare. Tako je i bilo. Holanđani su bili prisutni na licu mesta i tokom najveće bruke koja je stavljena na teret Srbima otkako su zaznali za sebe. Holandski bataljon (oko 200 vojnika) u sastavu UNPROFOR-a, isterao je prema tvrdnji “Majki Srebrenice” preko 5.000 izbeglica iz svoje baze u Potočarima i ostavio ih na nemilost ratnom komandantu bosanskih Srba Ratku Mladiću. Holandski institut za ratnu dokumentaciju 2002. godine je napravio izveštaj o ovom događaju i iznoseći brojku o 6.000 tom prilikom pobijenih muslimana, odrekao je krivicu holandske vlade za ceo događaj, ali je potvrdio njenu odgovornost za slanje navodno nedovoljno obučenih i nespremnih vojnika koji su navodno “nenamerno postali saučesnici u etničkom čišćenju”. Par nedelja pred redovne parlamentarne izbore, koji joj ni inače nisu obećavali ništa dobro, holandska vlada Vima Koka podnela je te godine zbog tog izveštaja spektakularnu ostavku, ali upravo pre dve nedelje holandski sud je odbacio zahtev rođaka žrtava srebreničkog zločina da im holandska država, budući odgovorna, isplati odštetu. Uzimajući sve navedeno u obzir ima nešto upitno u činjenici da se Haški sud za ratne zločine počinjene u bivšoj SFRJ nalazi baš u Holandiji. Pa su tako, nažalost, njegovi bilo živi bilo pokojni stanari najpoznatiji žitelji Holandije poreklom iz Srbije. To je važno ako se razmišlja o očito propuštenom ozbiljnom lobiranju Srbije za bolju poziciju na putu ka EU. Srbija bez svake sumnje nema nikakvu politiku “organizovanja, objedinjavanja i političkog usmeravanja dijaspore, na način na koji takvu politiku ima Hrvatska”. Veliko joj je opravdanje što je sama naša dijaspora veoma politički podeljena, a bolji poznavaoci ove teme napominju da prevazilaženju tih podela nije doprinosila ni, takođe podeljena, pravoslavna crkva. I najzad, Srbija u Holandiji i nema ni veliku ni uticajnu dijasporu, čak i kad bi Holandija stvarno bila ključni kamen našeg spoljnopolitičkog spoticanja. Prema holandskim podacima s kraja devedesetih, u Holandiji je živelo 21.569 lica rođenih u bivšoj Jugoslaviji, od kojih je 5.556 tražilo i dobilo holandsko državljanstvo, među kojima ima dosta onih poreklom iz Srbije. Procene o tome kolika je dijaspora Srbije u Holandiji različite su i kreću se od 5.000 do 15.000. Veći broj naših ljudi koji raznim povodima duže žive u Holandiji NIN-u je tvrdio da tamo ne postoji nijedan naš čovek koji je poznat široj javnosti ili je na položaju sa koga se vrši neki uticaj. Sem teatrologa Dragana Klaića, u čijoj biografiji stoji da je holandske nacionalnosti. Nema nikakve sumnje da je Velibor Vasović, u najbolja vremena kapiten fudbalskog kluba Ajaks, za sva vremena zabeležen u istoriju holandskog fudbala, a u Holandiji Srbija ima i sada ponekog vrlo poznatog fudbalera. Recimo Danka Lazovića, PSV iz Ajndhovena, koji je u Srbiji pominjan u ne baš zgodnom menadžerskom zemunskom kontekstu, ili Adema Sulejmanija, koji je najbolje plaćeni fudbaler u istoriji Holandije, a prošle godine je proglašen za njenog najboljeg mladog fudbalera. Istina je takođe da je opera naše kompozitorke Isidore Žebeljan, prva naša opera izvedena u inostranstvu, izvedena upravo u Amsterdamu. Ima u Holandiji naših lekara koji su vrlo cenjeni, ali se ne bi moglo reći da su široj javnosti poznati, a još manje da su uticajni. BELGIJA: Navodno ne baš sasvim odlučno, ali Holandiji se u postavljanju barikade provizornom približavanju Srbije Evropskoj uniji pridružila i zemlja čokolade – Belgija. Bogatiji deo Belgije čine Flamanci, narod holandskog porekla, a siromašniji Valonci, francuskog porekla. Wihovi su međusobni odnosi takvi da se nedavno mogućim belgijskim raspadom bavila sva svetska štampa. U Belgiji je, što je od velikog značaja, i sedište Evropske unije i sedište NATO. Ali mi ne bismo bili živi kad i na Belgiju ne bismo proširili i Haški tribunal. Ima ih koji smatraju da je Vojislav Šešelj februara ove godine koristio i Srbiji briljirajući tokom ispitivanja Belgijanca Rejno Tjunensa, obaveštajnog analitičara u timu vojne analize u tužilaštvu Haškog tribunala. A ima i onih koji misle baš suprotno. Šešelj je naime, između ostalog, insistirao na pitanju: koliko minuta je belgijska vojska 1940. godine branila svoju zemlju od Hitlera. Svedok nije znao, Šešelj jeste. Pitanje i odgovor su bili važni da pokažu o kakvoj se tu vojnoj sili, znanju i veštini radi. O patriotizmu da se i ne govori. Diplomatski rad u Belgiji nesumnjivo je od velikog značaja za Srbiju. Ali budući politički nestabilna i podeljena, Srbija nije uvek u stanju da taj rad odavde najbolje organizuje. Tako je januara 2007. godine svoj program rada u Belgiji nadležnom skupštinskom odboru predstavio novoimenovani ambasador Srbije u Briselu Aleksandar Fatić. Kako je u međuvremenu došlo do restrukturiranja srbijanske političke scene, Fatić nije uspeo da spakuje kofere, nego se januara 2008. godine nadležnom skupštinskom odboru predstavio novi ambasador Radomir Diklić. Dok je Fatić rekao da “Belgija ima izbalansiran stav o pregovorima o statusu Kosova i Metohije i protivi se nametanju jednostranih rešenja” te će “stoga biti posebno značajno kako će se ta zemlja postaviti u odnosu na rešenje konačnog statusa Kosova i Metohije i nastavka pregovora Srbije sa EU”, Diklić je godinu dana kasnije istakao da “odnosi Srbije i Belgije nisu zadovoljavajući zato što ih opterećuje pitanje rešavanja budućeg statusa Kosova i Metohije i našeg približavanja EU”. Šta reći o prostoru za diplomatski rad koji je postojao između ove dve konstatacije. I Holandija i Belgija su među prvima priznale nezavisnost Kosova. Belgija ima dve značajne investicije u Srbiji. Firma Inbev je kupila Apatinsku pivaru, a belgijska bankarska grupa KBCA banku. Srbija u Belgiji ima vrlo malu dijasporu, procenjuje se samo oko 3.000 ljudi. Za razliku od dijaspore u Holandiji, koja je sastavljena u velikoj meri i od ekonomskih emigranata iz sedamdesetih godina, dijasporu u Belgiji, prema tvrdnjama poznavalaca, uglavnom čine mlađi ljudi inteligencija koji su Srbiju napustili tokom nedavnih ratova. Ali, otprilike kao i u Holandiji nema definisane politike naše države na organizovanju te dijaspore. Jedina osoba iz Srbije koja je, prema nepodeljenom mišljenju NIN-ovih sagovornika, u Belgiji poznata je bivša balerina Duška Sifnios. Sama Duška Sifnios za NIN kaže da tamo “ne postoji naš čovek te veličine i tog kapaciteta da njegovo mišljenje tamo nešto znači”. U JAT-ovom predstavništvu u Briselu kažu da je pored Duške Sifnios poznato i desetak naših bivših i sadašnjih fudbalera, a direktorka predstavništva Privredne komore Srbije u Briselu Gordana Zrnić tvrdi da “nijedan naš čovek nije tako pozicioniran u privrednom ili političkom životu Belgije da bi bio poznat široj javnosti”. Koliko je njoj poznato, a moralo bi da bude, najviša funkcija koju zauzima naš čovek u Belgiji je mesto sudije Apelacionog suda u Briselu na kome se nalazi Dejan Savatić. Zanimljivo je da je proletos prvi put jedan naš čovek – dr Dobrica Milutinović – izabran za izvestioca Saveta Evrope i to o stanju demokratije u Belgiji. Za rad naše diplomatije nije bez značaja da u Belgiji postoji dosta velika i dobro organizovana albanska dijaspora, a čini je oko 30.000 ljudi. Ukratko, Privremeni sporazum sa EU u Briselu neće proći ni u oktobru iako nas naši političari opet zavaravaju. U Holandiji o tome odlučuje parlament, a teško da će se on tim povodom uskoro sastajati. Poljoprivreda Kad je poljoprivreda u pitanju, Srbija Holandiji nije nikakva konkurencija. “Možda malo kod voća, a inače cvećem, sadnim materijalom, sirevima, čak i povrćem pregazili bi nas sasvim”. U razmeni poljoprivrednih proizvoda sa Evropskom unijom Srbija ima višegodišnji suficit “kao nijedna zemlja u tranziciji” ali taj se suficit “poslednjih godina tanji”. Holandija je, međutim, jedna od retkih zemalja sa kojima imamo deficit. “Naša privreda nije znala da iskoristi preferencijalni status koji smo od 2001. godine imali u trgovini sa EU”, kaže Stanković. “Nismo promenili strukturu proizvodnje, dobar deo tržišta je i dalje u sivoj zoni, a proizvodnja nam tokom poslednje tri godine pada, što je najopasnije”. Jer, sa ulaskom u EU primenjuju se proizvodne kvote bazirane na prosečnoj trogodišnjoj proizvodnji. Nama bi kod jednostrane primene Prelaznog sporazuma problem mogle da budu i visoke subvencije koje EU daje na cenu koštanja svojih poljoprivrednih proizvoda. One prosečno u EU iznose 34 odsto, kod nas 1 odsto, u Hrvatskoj oko 10 odsto.