Kuda ide Srbija

Naš sagovornik profesor Dragoljub Mićunović iskusan je političar i naučnik. U našoj današnjoj politici i među političarima koji je vode, mladalački i na prvu loptu, odlučili smo se da nam na temu – Kuda ide Srbija, sagovornik bude dr Mićunović, jer nama nisu bitni dnevnopolitički pogledi, niti mislimo da je važna visina funkcije. Jednom je Nebojša Čović izjavio, ne bez razloga, da Srbijom vlada neznanje. Zato smo zamolili profesora Mićunovića, jednog od osnivača i prvog predsednika Demokratske stranke (tada je ta stranka pripadala centru i niko tada nije pominjao neko skretanje ulevo), da odgovora kao političar ali i kao čovek kome su sociologija i filozofija životno i naučno opredeljenje. Nama je potrebno da znamo koliko je u Srbiji sati. Raskol koji se dogodio u SRS uveliko će izmeniti političku scenu Srbije. Da li vas je sve to iznenadilo i da li mislite da posle podele najveće naše opozicione stranke postoji opasnost da opozicija postane slaba, bez nekog pravog uticaja na ponašanje vlasti, pre svega izvršne? - Nije moj posao, niti posao Demokratske stranke da javno analizujemo sukobe u konkurentskim strankama. Mi smo sve to pažljivo posmatrali jer se dešavalo u stranci koja je bila naš najveći oponent i konkurent. Na pitanje da li sam danas iznenađen, odgovaram da nisam. I kažem to vrlo iskreno. Bilo je dosta čudno da u toj stranci postoji neka vrsta dvovlašća. Predsednik je u Hagu pet godina, nije učestvovao na ovih pet-šest izbora, nema ga pet godina u parlamentu. Dakle, on ne živi u političkom životu, a strankom upravlja telefonski. Na drugoj strani smo imali lidera radikalskog, koji je dosta podigao rejting stranke, kako po broju poslanika, tako i u javnosti. I ako je nešto trebalo da sledi političku logiku, onda se moglo očekivati da Šešelj postane počasni predsednik stranke, dok je u zatvoru. Nisam navijao ni za jednu ni za drugu stranu, ali, pošto su se neki odmah naljutili, odustao sam od tih analiza. Nije baš jasno otkuda te ljutnje, pošto SRS nije nešto samo po sebi ili za sebe, nego je reč o velikoj stranci koja je u parlamenta imala važnu ulogu, a parlament je najviši zakonodavni organ koji istovremeno zastupa interese birača koji su poslanike birali. - Da budem precizniji. Kad sam rekao da se neću više mešati, to je značilo da neću da ulazim u uzroke njihovog sukoba, niti ću da navijam za jedne ili druge, ali mogu da prognoziram posledice koje će njihov rascep imati za naš politički život i za onaj drugi deo parlamenta koji se zove opozicija. Sigurno je jedno: ovaj je raskol jako oslabio Srpsku radikalnu stranku. Sada će nastati dve, možda i tri radikalne stranke. Time Demokratska stranka postaje i formalno daleko jača od drugih. Imaće dvadeset-trideset poslanika više od one koja bude druga. I bojim se, jer to tako obično biva, da će nastati još dosta borbi između te dve radikalske struje i u lokalnim odborima, što će proizvesti ponekad i promenu nekih koalicija na opštinskom nivou. Ovaj raskol, možemo opravdano sumnjati, uticaće i na neke druge opozicione stranke, recimo Demokratsku stranku Srbije i Novu Srbiju. - Da, ovaj narodnjački blok, kao jedna manja grupacija, održavao se u političkom životu i u javnosti, direktno ili indirektno, uz radikale. Sa njima su imali, valjda, 108 poslanika. To je za respekt, bila je to jaka opozicija. Sada se njihova pozicija menja. Kuda će i sa kim će. Sve u svemu, ovaj je događaj oslabio opozicioni front u parlamentu, ali mislim da je opoziciju oslabio i generalno. Obično se kaže da je za sve ovo kriva sujeta između Šešelja i Nikolića. To deluje previše uprošćeno. - Naravno, nije to jedini uzrok što je došlo do slabljenja opozicionog bloka – vođenje jedne veoma sužene politike, redukovane na jedan jedini problem, a koji nije tako lako rešiv, pogotovo ne sa nekom sigurnom optimističkom prognozom – a reč je o Kosovu. Postoji ovaj svet ne samo politički nego i ekonomski i postoje ideje koje danas dominiraju Evropom. I nije slučajno da one imaju prevagu u našem biračkom telu. Zašto? U Evropskoj uniji vidimo jednu ekonomsku nužnost. Sve zemlje Evrope već su tamo ili su na putu, jer to podrazumeva bolji standard, bolji život, više zaposlenih, odsustvo diskriminacije i šansu za konkurenciju. I to ljudi osećaju. Što kažu stari filozofi, “ništa nije tako snažno kao ideje kad im dođe vreme”. Preko okeana je Amerika, na istoku su Japan, Kina i još neke ekonomski jake zemlje, a Evropa stoji između. - Svaki ekonomista će vam reći da tržište ispod sto miliona stanovnika nije više konkurentno na svetskom nivou. Evropa sa pola milijarde ljudi jeste konkurentna i Japanu, i Kini, i Americi, i kome god hoćete. I to je ono što evropske zemlje tera na ujedinjenje, a ne neka međusobna ljubav ili želja za totalnom denacionalizacijom. Mislim da je Demokratska stranka to shvatala od osnivanja. I to je nešto što nijednog trenutka nije bilo sporno: da težimo demokratizaciji, da težimo Evropi i miru. Bez jake opozicije, koja je bila okrenuta prošlosti, a možemo slobodno reći i nacionalizmu koji je često podsećao na onaj romantičarski, dok se stvarala država Srbija, Demokratskoj stranci i strankama koje su sa njom u koaliciji, biće, izgleda, lakše da diše? - Na prvi pogled, sve bi ovo trebalo da odgovara Demokratskoj stranci i strankama oko nje. Imaće manje problema, lakše će vladati. Ali, tu se krije jedna velika opasnost. Velika vlast donosi veliku odgovornost. A dešava se i još nešto: velika moć čoveka zavarava i stvara kod njega iluziju da može sve, da sme sve, da zna sve, da je baš on najbolji i najpozvaniji. Nije slučajno uvedena opozicija u demokratski poredak. Opozicija je taj korektiv koji stalno upozorava vlast da ne može sve, i, naravno, da ne sme sve, da postoje neka pravila kojih se morate pridržavati. Ove kočnice, ova ograničenja korisna su za svaku vlast koja razmišlja i zato interes Demokratske stranke nije da nestane opozicija, nego naprotiv – da se stvori racionalna opozicija, koja će pristati da vrši svoju ulogu. Izvinite, izbegao bih sintagmu “konstruktivna opozicija”, znate i sami zašto, verovatno mislite na realnu, modernu opoziciju. - Realnu, modernu, takođe. Sve će stvari doći na svoje mesto, govorio je Ivo Andrić, ali mi bismo voleli da znamo kada će se to kod nas desiti. Preživeli smo mnoge vladare i političare i niko se, u novijoj srpskoj istoriji, osim LJube Davidovića (uspeo je bude predsednik vlade dva meseca) i još nekih časnih izuzetaka, nije proslavio kao demokrata. Zašto su Srbi gotovo uvek naginjali radikalizmu? - Te teorije o nacionalnim karakterima i nacionalnom duhu, nacionalnim psihologijama, bile su u modi krajem devetnaestoga veka. Ali, one više nisu na nekoj naučnoj ceni. Naravno, ko normalan danas pominje razne biologističke i biheviorističke teorije o jednom narodu, naciji. Ali, neki đavo, kad o srpskom radikalizmu govorimo, a radikalizam istrajava, ipak postoji. - Postoji nešto blaže od toga što se zove “kulturni obrazac”. To su određene navike ponašanja. To i Slobodan Jovanović u jednom kasnom tekstu vrlo lucidno primećuje. Da kod nas ne idu zajedno obrazovanje i ponašanje. Kod nas ljudima koji su doktorirali na demokratskim filozofima ne pada na pamet da se ponašaju prema demokratskim načelima. Da ne ulazimo ovde sad u korene te pojave, u istorijsko i kulturno nasleđe, u društvene, dominantne vrednosti koje oblikuju ponašanje. Demokratski najrazvijenije, ekonomski najprofitabilnije su zemlje protestantskih nacija, zato što je protestantizam uveo rad, štedljivost, vrednoću i zahtevao poštenje, gde je svako pred Bogom morao da bude odgovoran. E sad, šta je pravoslavlje u tom? Ono ima problem koji je važan da bi se razumeo njegov odnos prema ekonomiji. Pravoslavlje ima kao svoju vrhunsku vrednost – kontinuitet, nepromenljivost. I kada kod nas hoće da pohvale našu kulturu pravoslavlja, onda kažu: evo, Hilandar, na isti se način ulazi i izlazi, moli i jede kao pre osam vekova. Tu je ta trajnost, ta tradicija i uporno insistiranje na tradiciji koja se ne sme menjati ili “izdati”. To ometa inovacije, prilagodljivost drugim kulturama, tržištima, tako da nas nekako, u opštem ponašanju pa i u ekonomskom i političkom, tradicionalizam vuče za noge. I to je ostavilo dubok trag. Dobro, evo, ipak, ulazimo u kapitalizam. Mnogo je ljudi ostalo bez posla, privatizacija nije bila ništa drugo do konfiskacija društvene svojine, koja, ma koliko teoretisali, nije bila državna a država ju je prisvojila dekretom... - Kao što je socijalizam likvidirao seljaštvo kao klasu (kod nas ne toliko ali u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama seljaštvo je nestalo kao klasa). I to je bila velika tragedija. A sa ovom tranzicijom, dakle povratkom kapitalizma, dobrim delom likvidirana je klasična radnička klasa. Radi profitabilne ekonomije došlo je do ubrzane privatizacije, došle su nove gazde, pretvarajući radnike ponovo u najamnike. Kod nas je bila proklamovana društvena svojina. A ona je bila neka vrsta “refeudalizacije” pojma svojine građanskog društva. U srednjem veku, u vreme feudalizma, glavna svojina bila je svojina nad zemljom. I svi su učestvovali u tome: kmet, koji je radio na zemlji, dobijao je deo, onda je deo sledio baronu, pa grofu, do monarha. Kapitalizam je povratak na Justinijanov kodeks, na rimsko poimanje svojine, prema kome svojina ima svog “punog” vlasnika. Ovaj naš posleratni “feudalizam” je društvenom svojinom vratio posredovanu svojinu. Tačno je da su radnici stvarali ta bogatstva, ali mi smo imali problem s našim socijalizmom. Postojala je partija koja je dirigovala menadžmentom i de fakto odlučivala o ključevima raspodele. Bio je to propali eksperiment. Ali, da li je pravedno da ljudi koji su celog života radili ostanu bez posla sa bednim penzijama eventualno, na milost i nemilost novih kapitalista, nastalih obično na čudotvoran način? Zar i to nije vučenje za noge demokratije i građanskog društva, koje se zasniva, kako ste rekli, na radi i poštenju? Kad ćemo da im vidimo leđa? - Društvenu je svojinu trebalo privatizovati. Lako je nacionalizovati – pištolj u šaku i sve je državno. To se revolucijom brzo reši. Ali, sad da se vratimo nazad, to bi strašno komplikovano bilo. Postoji nekoliko metoda privatizacije, probane su razne, i sa vaučerima i na druge načine, a onda se nekome učinilo da je najjednostavnije kazati – sve je to državno i država je ta koja u ime javnog interesa to čini. Nije bilo sasvim pravedno i zato kažem da je pogođena radnička klasa. Sve su to posledice bivšeg neuspelog sistema. Gospodine Mićunoviću, dozvolite da primetim kako mnogi političari, koji su se smenjivali na vlasti za ovih osam godina, pojma nisu imali kako se vodi država. Neki su bili sposobni kao i oni koji su se posle rata, kao nova klasa, okupljali oko čuvenih komiteta. Ovi su i bogatiji. Ali imali su sa crvenima još nešto zajedničko – bahatost. - Dugo trajanje jednopartijskih sistema imalo je za posledicu i “zaboravljanje” kako se vodi jedna politički pluralistička država. Sećam se teškoća mnogih poslanika iz “stare političke škole” da se priviknu na opoziciju u parlamentu i na kritiku vođenja države, kada smo mi ušli u Skupštinu 1991. Ali mi smo tek morali da se učimo “vladanju”, nismo imali odgovarajuće kadrove za novu političku realnost. Bojim se da ih nemamo ni sada za vreme pred nama. A tu je i onaj “kulturni obrazac” o kome smo govorili i koga se nije lako odreći. Često se događalo i događa da vidljiva ignorancija biva udružena sa arogancijom. Vlast je uvek “šansa” da se to ispolji. Ali, mislim da će nam obrazovanje i prosvećivanje, uz prihvatanje standarda razvijenih zemalja pomoći da vlast doživljavamo kao službu narodu i opštem dobru, a ne kao moć i šansu za bogaćenje.