Kad ćemo jednom...

Verujem da je Miroslav Lazanski člankom hteo da ohrabri Šutanovca jer je verovatno i on u njegovim potezima prepoznao pokušaje osvešćivanja i pokušaje zaustavljanja sunovrata naše opšte bezbednosti. Koliko koštaju greške, da li to uopšte može da se ispravi i da li ovaj narod treba i sme da u to slepo veruje. A narod? Pitam se kad ćemo jednom da „porastemo“ i da počnemo da mislimo svojom glavom ne okrećući se ni na istok ni na zapad – naslepo, nego gledajući i na istok i na zapad i na sever i na jug, mudro ceniti šta je opšti interes. Ceniti šta nam je najbolje činiti u datom trenutku, ne povodeći se za drugima već za sopstvenim interesima. Mi smo mali narod i nije nam mesto, niti nam je korisno da velikima guramo prst u oko. I ako se u Srbiji podsmevaju Bugarima i njihovoj politici „uhvatiš se za granu pa kad dune vetar na tam ti se njišneš na tam, kad dune na vam ti se njišneš na vam“, red je da ponešto naučimo i od takvih. I kad ćemo shvatiti da nam je košulja bliža od kaputa? I kad ćemo prestati da se delimo na ove i one i u nemogućnosti da nadjačamo brata pomoć tražimo od onih koji nam kopaju jamu? I kad ćemo shvatiti da onome ko ne ume da uredi odnose u svojoj kući, uređivaće mu ih komšija. Po narodnoj priči, otac i sin ne umevši da odluče ko će i koliko da vodi odnosno da jaše magare, a slušajući tuđe savete, na kraju su „mudro“ natovarili magarca pa su oni njega nosili. Jugoslav Ivić, Niš