Lekari drugog reda

Posle mnogih eksperimenata u sferi zdravstva, trenutno na delu imamo jedan koji bi mogao da bude najopasniji od svih do sad isprobanih. Počelo je sasvim jednostavno – uvođenjem uredbe o radu “večernjih klinika” koju je Ministarstvo zdravlja ocenilo kao reformski potez koji “jedino ne odgovara lekarima tezgarošima koji lete na desetak i više mesta i tezgare na najbanalniji način”. U međuvremenu su se protiv uredbe izjasnila sva strukovna udruženja, Ministarstvo je ostalo pri svome, što bi ako primenimo logiku trebalo da znači da su i Srpsko lekarsko društvo, i Lekarska komora i sindikati lekara, stomatologa, pa i farmaceuta oni “tezgaroši” koji hoće da pljačkaju narod i državu. Iako je akcija predstavljena kao napad na ordinacije koje imaju samo jednog zaposlenog i veliki broj “tezgaroša”, a ne pokušaj da se dezavuišu vlasnici privatnih ustanova koje zapošljavaju veliki broj ljudi, uplašili su se upravo ti koji navodno ne bi trebalo. Kako i ne bi – uložili su ogromna sredstva, podigli kredite, zadužili se, nabavili najsavremeniju opremu i zaposlili po stotinak ljudi za čije radno mesto više ne mogu da garantuju. “Beo medik” klinika zapošljava 80 ljudi, a svojevremeno je u njoj kao konsultant radio i ministar Milosavljević. Direktor dr Jasmina Knežević ne vidi da su pred njom bezbrižni dani: “Funkcionisaće naš sistem, ali to neće biti na nivou na kom smo do sada mogli da pružamo usluge. Mnogi ljudi koji su dolazili sa najrazličitijim bolestima dolazili su jer su znali da će kod nas dobiti doktora za sve probleme koje imaju u tom trenutku. Mi ne možemo da imamo zaposlenog doktora za Parkinsonovu bolest, ali možemo da ga obezbedimo. U svetu je upravo trend da se zapošljava mali broj ljudi u stalni radni odnos, a da se angažuju eksperti iz različitih oblasti, pa čak i iz različitih zemalja. Dakle, ne samo iz susedne bolnice da bi se najbolji lekari za svaku oblast približili svakom pacijentu.” Model je bio dobar jer je bio originalan za našu sredinu, mada u svetu već dugo postoji. U Engleskoj, Austriji i Nemačkoj rade ustanove koje imaju po 10 do 20 stalno zaposlena lekara i angažuju veliki broj konsultanata (taj broj ide od 200 do 300 stručnjaka) u zavisnosti od toga koji problem ima pacijent. Ni državne bolnice nisu u mogućnosti da plaćaju stručnjake iz svih oblasti, a posebno ne naše. Zbog toga je konsultantski rad u državnim ustanovama dozvoljen i lekari mogu koliko hoće da se šetaju između državnih ustanova, ali ne i da zalaze u privatne. “Tu sada imamo veliki problem neravnopravnosti. Ako neko leži na gastroenterologiji i dobije kožnu bolest, tada će se pozvati kožni lekar iz druge bolnice i to će se smatrati normalnim. A šta ćemo mi raditi? Kada mom pacijentu bude zatrebalo nešto, ja ću morati da ga pustim na ulicu da on luta okolo, traži šta mu treba i zakazuje. Veoma me je uplašila rečenica ministra Milosavljevića u žPoliticiž: ne damo zdravstveno tržište privatnicima. Ja sam mislila da je tržište slobodno. Država može da bude na tržištu, ali onda mora da bude ravnopravna”, kaže dr Knežević. Ali, država je sebe stavila u privilegovan položaj i to nije samo mišljenje lekara ili da kažemo “zainteresovane stranke”. Ni iz ugla ekonomista ocene nisu bolje. Ekonomista Miroslav Prokopijević kaže: “Naravno da država može sa svojim zdravstvenim ustanovama da se takmiči sa privatnim. To poboljšava kvalitet, snižava cene i povećava slobodu izbora. Ali, da bi takmičenje bilo regularno, akteri moraju imati načelno jednake šanse. Dakle, državne i privatne zdravstvene ustanove moraju biti zakonski izjednačene, kao što to moraju biti i fondovi osiguranja. Sada su privatni fondovi i ustanove teško diskriminisani. Drugo, osiguranici treba da dobijaju vaučere, tako da slobodno mogu da biraju gde će se lečiti. U privatnim klinikama će morati značajno da doplate. Ali, osiguranici bi birali i između državnih klinika, što bi dovelo do njihove konkurencije i zatvaranja loših ustanova. Lekari bi mogli da rade na više mesta, ali bi za loš rad dobijali otkaz, a za velike greške i otkaz i gubitak licence za rad. To su tržišna rešenja primerena slobodnom društvu i profesionalnom kvalitetu, a ovo što nudi ministar Milosavljević nas vraća u prošlost.” Nažalost, mere koje je Ministarstvo preduzelo ne samo da nisu privatni sektor uzele u obzir kao komplementarni sistem, već su i državni lekari u startu zastrašeni, mada im je navodno dat izbor. Kada je u julu u državne ustanove stigao dopis Ministarstva zdravlja da se lekari iz državnog sektora hitno izjasne o tome da li će posle 11. novembra ove godine ostati da rade sa punim radnim vremenom, podeliti radno vreme ili dati otkaz, ponuda je dovedena u vezu sa novim talasom otpuštanja. “Dopis je naravno izazvao paniku među državnim lekarima, a perfektno izabran tajming, usred sezone godišnjih odmora, doprineo je tome. Inače, obično se sve tako važne stvari u zdravstvu poslednjih šest godina dešavaju sa sličan način”, kaže dr Tanja Radosavljević, predsednik Lekarske komore. Ona dodaje: “Kolege, a među njima i ja, konsultovale su se sa pravnicima i zavladao je strah. Jer, iako su ti odgovori nazvani anketom, bili smo prinuđeni da dajemo izjave. Posle prvog kruga pre nekoliko godina, kada je u tzv. socijalnom programu jedan deo zdravstvenih radnika otišao iz državnog sektora sa otpremninama a da im radna mesta nisu bila proglašena tehnološkim viškom, stalno se govori o drugom i trećem talasu socijalnog programa, navodno po zahtevu Međunarodnog monetarnog fonda. Stavljanjem na listu, osim opcije da se ostaje u državnoj službi, kolege su dolazile u vrh spiskova za sledeći krug tzv. socijalnih programa i većina ljudi se izjasnila da želi ostati da radi sa punim radnim vremenom u državnim bolnicama, što je jako daleko od njihovih stvarnih želja i potreba.” Osim izbora koji lekari nisu doživeli baš kao izbor, pojavio se još jedan problem – njihov dopunski rad će biti moguć u državnom sektoru, ali će za to biti plaćeni daleko manje nego u privatnom sektoru. Za operacije koje se rade nad stranim državljanima dešava se da čitav hirurški tim dobije pet odsto od cene operacije, dok privatnici po odbitku poreza plaćaju 40 odsto. To znači da pacijenti koji se odluče da plate operaciju, neće plaćati manje u državnom sektoru, ali će lekari biti znatno manje plaćeni. Pitanje je koliko će ih to ispuniti zadovoljstvom i neće li ih motivisati da ipak dodatni prihod potraže u sivoj zoni. Tako nametnuta rešenja će sigurno manje naškoditi sivom sektoru nego jednom zdravom privatnom sektoru koji je neophodan u svakom društvu koje želi da bude deo evropskih procesa. Ali, ograničenja privatnog sektora se protežu mnogo dalje – već su ga u velikoj meri na sebi osetili privatni apotekari. Wihova dugogodišnja borba da postanu deo sistema zastala je prošle godine kada je predloženo da ugovor sa RZZO-om mogu da zaključe “privatne apoteke koje obavljaju farmaceutsku zdravstvenu delatnost u više ogranaka apoteka na teritoriji jedne ili više opština”. To je automatski značilo diskvalifikaciju svih koji poseduju samo jednu apoteku, a stvaranje beneficija za lance apoteka. U javnosti je, naravno, krenulo da se kalkuliše koji će od tajkuna dobiti monopol na tržištu. U međuvremenu, ugovor sa RZZO-om nije sklopio niko (još se čeka rasplet situacije), a naš privatni sektor ne samo da je zaslužio mesto u Riplijevom “Verovali ili ne” kao jedini privatni sektor koji nema prava da izdaje lekove na recept, već se unižavanje malih privatnih apotekara nastavilo. U NIN je stigao dopis grupe privatnih apotekara koji su nam ukazali da je u toku redovna kontrola stručnog rada u apotekama, ali da nadzor vrši komisija koju sačinjavaju šefovi državnih apoteka. “Zar to nije sukob interesa? Zar to nije isto kao kada bi ljudi iz žGalenikež kontrolisali stručni rad u ’Hemofarmu’?”, pitaju se apotekari. Reagovao je Savez privatnih apotekara Srbije i napravljen je kompromis – dva predstavnika privatnih apotekara će biti u komisiji, jedan u Beogradu, drugi u Vojvodini, na ostalim mestima… nekom drugom prilikom. “To bi jednom mogao da postane ozbiljan sukob interesa jer ako ja kontrolišem državno, mogu da mu nađem hiljadu mana. Politikom Ministarstva mi smo, nažalost, postali dve zavađene strane jer smo konkurencija. Možda bi nam u ovom trenutku pomoglo kada bi privatnici kontrolisali privatno, a državni državno”, kaže Dragutin Rajevac, predsednik skupštine SPAS, i dodaje da je to ipak manji problem u odnosu na ostale: “Mi smo zemlja sa najmanjom maržom na farmaceutske proizvode. Kada nešto kupite za 100 dinara, možete da ga prodate za 112. Kada obračunate troškove prolaska para preko računa banke, realna zarada je 10,71 dinara. I to je zarada koju imate samo kada prodate lek. Lekar svaki razgovor zavede u karton i to mu se boduje za platu, a mi ne možemo da kažemo pacijentu – pričali smo 10 minuta, to je 30 dinara. Mi predstavljamo uštedu za zdravstvo jer pomaže pacijentima sa manjim tegobama koji direktno dolaze kod nas, a imamo gori status od prodavaca u samoposluzi. Kada tamo kupite sapun, niko vam ne objasni kako utiče na kožu, vaše je da platite, njihovo da vam uzmu između 30 i 40 posto. Kada evro padne, kod njih ne pada cena, a nama je naloženo da automatski smanjimo cene, mada zakon poznaje i onu varijantu da se po ulasku nove robe vrši nivelacija. Državne apoteke to sebi mogu da priušte, a mi smo direktno dovedeni u situaciju da poslujemo sa gubitkom.” Problem apoteka je mnogo širi od izrečenog, ali se stiče utisak da su od njega davno svi digli ruke. Ostaje nam da vidimo da li će se to dogoditi i sa privatnim sektorom u zdravstvu, pa i u visokom školstvu, jer procena ekonomista je da je na delu zavist države prema privatnom sektoru. I ne samo zavist, kaže Miroslav Prokopijević, jer “cilj akcije je da se privatni sektor marginalizuje, a ako mogne i ukine”. Pukovnik profesor dr Vojkan Stanić, predsednik Srpskog lekarskog društva: A gde su pacijenti!? Nedavno je Srpsko lekarsko društvo izdalo saopštenje iz koga je jasno da se podjednako brine o svojim članovima bilo da su državni ili privatni lekari. To brisanje granice predstavlja svakako dobru vest, a o lošim vestima razgovaramo sa predsednikom SLD dr Vojkanom Stanićem. Primećujete li da se teži ka smanjivanju moći privatnog sektora u zdravstvu, pa čak i na njegovo urušavanje? - Na ovaj problem gledam kao na državno pitanje i na njoj leži najveća odgovornost. Ne mogu da verujem da i jednoj državi, pa i našoj, odgovara da ne postoji privatni zdravstveni sektor ili da postoji kao drugorazredni segment u zdravstvenom sistemu. Ali, ipak, mere Ministarstva o kojima govorimo, pokazuju očiglednu diskriminaciju u odnosu na privatni sektor i elemente monopolizma, diskriminaciju privatnih lekara i privatne svojine. Bojim se da će to značajno oslabiti snagu privatnog sektora, jer će izgubiti ugledne konsultante. Mislim da će se samo mali broj lekara odlučiti da polovinu radnog vremena obavlja u privatnom sektoru i da će se stvoriti takvi uslovi da bi se moglo razmišljati i o urušavanju tog sektora. Da li će lekari koji se odluče na podelu radnog vremena biti lekari “drugog reda”? - Za mene je svojevrstan paradoks da lekari iz državnih zdravstvenih ustanova koji se opredele za puno radno vreme u svojim matičnim kućama mogu posle radnog vremena da rade u njima i da budu plaćeni po tržišnim uslovima, a da ne mogu da rade u privatnom sektoru i pri tome im je zaprećeno otkazom. Pitam se gde je tu ravnopravnost privatnog i državnog sektora, gde je tu pravo na rad pod jednakim uslovima, gde je tu sloboda profesije? Smatram i da će lekari koji se opredele da deo rada obavljaju u privatnom sektoru biti “lekari drugog reda” jer će raditi u ustanovama koje su diskriminisane i marginalizovane, a neki od njih će izgubiti rukovodeće mesto u ustanovi u kojoj primarno rade. Sa žaljenjem vidim našu lekarsku profesiju kao “profesiju drugog reda”. To se ne sme dozvoliti, jer lekarska profesija je visoko humana i naš poziv je uzvišen i kao takav mora da bude poštovan i slobodan, makar u meri kao i druge profesije. A koja je uloga pacijenta u toj priči? - Ne smemo zaobići ni pacijente i moramo voditi računa o njihovom pravu da biraju lekara, a takođe i ustanovu u kojoj žele da se leče. U poslednje vreme stalno se priča o pravima pacijenata, a ovo je primer gde su im neka prava uskraćena. Iz svega možemo videti da država svojim odlukama nameće pravila i lekarima u oba sektora i pacijentima ne vodeći računa šta oni o tom misle. Miroslav Prokopijević, ekonomista: Nazad u 1945. Vidi se da ovo nije rešenje koje ide u pravcu više tržišta i više lične slobode, nego u obrnutom pravcu, čime se ne samo pokazuje da su to nereformski potezi, već i neznanje i nevoljnost da se prekine sa rešenjima iz starog režima koji vodi poreklo iz 1945 U svetu se odavno nametnulo kao logično da se ozbiljnim zdravstvenim reformama bave eksperti iz raznih oblasti, a ako se pretenduje na razvijeni sistem, onda se ekonomija svakako ne može zaobići. Novom uredbom se iz ugla ekonomije bavio profesor Miroslav Prokopijević, ali to se nije dopalo ministru dr Tomici Milosavljeviću. Gostujući u emisiji “Ključ”, upitao je ko je Prokopijević i da li je on lekar. Prokopijević ovako odgovara: - Ako je tačno da je ministar Milosavljević rekao da ne zna ko sam, a da je on lekar, to je stvar koja pokazuje da je on pogrešan čovek na mestu ministra. Neću o tome ko sam, to je lako proveriti. Voleo bih da i on ima publikacije kod vodećih svetskih časopisa i izdavača, kao što ih imam ja kod Blacknjella, Klunjera, “Rodopa” i drugih. O tome kako izgleda sistem zdravstva u pogledu ustanova, glavne rasprave su napisali ekonomisti, a ne lekari. Za početak bi ministar Milosavljević mogao da pročita o tome kako izgledaju dobra rešenja u zdravstvu i obrazovanju u knjigama jednog od najvećih ekonomista našeg vremena Miltona Fridmena. Recimo, “Kapitalizam i demokratija” ili “Sloboda izbora”, a onda i druge relevantne rasprave. Ako sam ne razume neke stvari iz ekonomije, prava i politike, ministar bi trebalo da pribavi kvalifikovane savetnike, a ne da donosi loša rešenja i priča besmislice. Time pokazuje da ni elementarno nije kvalifikovan za posao koji obavlja. A beše da se njegova stranka reklamira sloganom “Stručnost iznad politike”. Gde je ovde ta stručnost? Vidim samo neznanje, vezanost za prošlost i aroganciju. A uredba je višestruko antireformski potez. Prvo, time se pojačava monopol državnih zdravstvenih ustanova. Drugo, time se kod lekara i zdravstvenih ustanova stvara podsticaj da što više pacijenata iz redovnog radnog vremena prebace u večernje termine, kada se lekarski tretman komercijalno plaća, čime će pacijenti biti nepotrebno oštećeni. Treće, zabrana rada dodatno pojačava već postojeći neravnopravni tretman privatnog u odnosu na državni zdravstveni sektor. Četvrto, ovom zabranom se slabi konkurencija državnog i privatnog sektora. Peto, umesto da se lekarima dopusti da sami odlučuju kako će provoditi svoje slobodno vreme, kao što je primereno slobodnom društvu sa tržišnom privredom, ova uredba krši njihova ljudska i profesionalna prava. Šesto, pravi korak bi bio da se pojača kontrola rada lekara i loši iz državne službe otpuštaju, a ostalima dopušta da slobodno rade i na privatnim klinikama. Umesto toga, uvodi se rešenje primereno nedemokratskim režimima i netržišnim privredama. Dakle, na više načina se vidi da ovo nije rešenje koje ide u pravcu više tržišta i više lične slobode, nego u obrnutom pravcu, čime se ne samo pokazuje da su to nereformski potezi, već i neznanje i nevoljnost da se prekine sa rešenjima iz starog režima koji vodi poreklo iz 1945.