Vreme ili breme povratnika

Dugo očekivana deklaracija o nacionalnom pomirenju između socijalista i demokrata ni ovaj put nije potpisana uprkos najavama, a funkcioneri ove dve partije su to naivno pokušali da obrazlože prevelikom zauzetošću lidera Borisa Tadića i Ivice Dačića. Od prvog, julskog, najavljivanja deklaracije do danas saradnja između dve partije zapela je, kako mediji tvrde, oko podele rukovodećih mesta u javnim preduzećima, ponajpre zato što bi kandidati SPS-a mogli biti nepodobni DS-u zbog svoje prošlosti i istaknutih uloga u režimu Slobodana Miloševića. U međuvremenu, na važna mesta u ministarstvima kojima rukovodi SPS ili barem u politički život vratili su se Gorica Gajević (javni pravobranilac Opštine Raška), Dragutin Brčin (savetnik ministra za obrazovanje i sport), Mile Ilić (narodni poslanik i šef niške skupštine), Petar Škundrić (ministar energetike), a očekuje se da se u kadrovsku raspodelu uključe Goran Perčević, Zoran Anđelković, Dušan Matković, a možda i Zoran Lilić. Opravdavajući se da kadrovska rešenja nisu razlog pomeranja dogovora, koalicioni partneri nisu usaglasili objašnjenje. Najpre smo iz DS čuli da su lideri zauzeti, a onda su nam u SPS-u objasnili da nije pravi trenutak za važan sadržaj ovog dokumenta, jer bi usled mnogo važnih vesti, mogao proći neopaženo, kako po svojoj važnosti za Srbiju ne zaslužuje. Te da datum potpisivanja i nije bio određen, nego su njime kao i sadržajem spekulisali mediji, čude se u DS i SPS-u, valjda ne shvatajući zašto bi, ponajviše birače demokrata, zanimao sadržaj koji bi eventualno mogao da amnestira najodgovornije za stanje u zemlji devedesetih godina. Srbija između lustracije i pomirenja izgleda da je isuviše osetljiva na vest o povratnicima. Jer, burna reakcija javnosti nikako ne odgovara snazi funkcija koje su dodeljene povratnicima. Oni se, nakon svega, ne vraćaju u politiku na velika vrata. Dodeljene su im sporedne uloge. Prodemokratska novinarska udruženja burno su reagovala na Brčinov povratak, podsećajući koliko su novinari i javnost bili žrtve njegovog angažovanja da opozicioni list Borbu pretvori u glasilo ozloglašenog režima. Birači DS-a razočarano podsećaju, na internet-forumu ove stranke, da nisu izlapeli i da im njihove godine ne dozvoljavaju da progutaju “tu idilu” i sramotu od najavljenog pomirenja. Ali, šta su drugo mogli da očekuju? Po dolasku na nove funkcije bivši visoki funkcioneri SPS-a ne žele svoj povratak da objašnjavaju medijima. Dok Dragutin Brčin, iako ministrov savetnik, poluuljudno izbegava pozive, Gorica Gajević, “drugarica u šanelu”, u razgovoru za NIN koji je trajao više od tri, a manje od 20 sekundi, pre nego što je prekinula vezu bila je izričita: “Zašto ste toliko dosadni. Nemam nikakav komentar za medije ni o čemu”. Politički protivnici, pre svega demokrata, kažu da je pomirenje samo marketinški trik, pokušaj da se umiri javnost i pruži objašnjenje biračima. Ali to se ne može uzeti kao apsolutna istina ako se ima u vidu da je koalicija “Za evropsku Srbiju” upravo pridobila birače na izborima zahvaljujući marketinški izazvanom strahu od devedesetih. S tim trikovima šefica poslaničkog kluba ZES-a, Nada Kolundžija, preseca kad kaže da su se ove dve stranke pomirile onog trenutka kada su formirale Vladu. Uloga koja je SPS-u pripala posle izbora daje njenim članovima pravo da odlučuju, zahtevaju i budu pitani. No, da li izborni rezultat ove dve partije zajedno, koji ne prelazi pedeset odsto, legitimiše njihove lidere da svojim potpisom stranačko pomirenje, proglašavaju nacionalnim? “Ne čini mi se da bilo koje dve strane mogu da pretenduju da svojim potpisima proglašavaju nacionalno pomirenje i opraštaju za prošle događaje” kaže Vladimir Vodinelić profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. “Ne mogu reći da je to a priori loš pokušaj ili loša namera, ali istorija ne pokazuje da to uspeva. Dobar primer je Španija koja je posle Franka imala takvu deklaraciju, a danas se vraća na ta stara pitanja i ona je muče. Mora da postoji određenje političko-pravno određenje prema autoritarnoj prošlosti. Ko može da kaže da je došlo vreme zaborava.” Da bi bio nacionalnog karaktera, tekst Trive Inđića i Petra Škundrića morao bi makar posle javne rasprave da bude prihvaćen od strane svih političkih aktera. Iz najužeg kruga koalicionih partnera DS-a stižu vesti da su pomirenje unapred odbili SPO i G17. Ostali zagovornici lustracije i progona Slobinih ljudi su se utišali ili pozdravljaju napor vlasti da prevaziđe prošlost. Dokument koji, po svemu sudeći, ne licitira imenima, a pogotovo ne u kontekstu amnestije, kako su se u prvi mah uplašile nevladine organizacije, najstrože je čuvana tajna. Uopštenost sadržine se da naslutiti iz lepršavih, miroljubivih i apstraktnih imenica koje sagovornici deklaracije upotrebljavaju – socijalna pravda, demokratija, uređeno društvo i dobar vrednosni sistema. Bojan Kostreš, bivši predsednik Skupštine Vojvodine i zamenik predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine kaže za NIN da Liga neće potpisati deklaraciju “ad hoc”, ne zato što se protivi pomirenju, nego zato što ne želi da zaboravi niti ignoriše personalne krivice. “Nacionalnim se ne može zvati ništa u čemu ne učestvuju makar svi akteri u političkom životu. Verujem da je dobro da se reši to pitanje, ali nisam za to da se odnos prema prošlosti gradi odsecanjem, nego preispitivanjem prošlosti.” Kostreš predlaže lustraciju, pre pomirenja i podseća da sada Srbija ne bi strepila od povratka ljudi koji su je upropastili, da je vlast posle petog oktobra imala snage da posluša lidera LSV Nenada Čanka kada je predložio zabranu delovanja SPS-a i JUL-a. “Jer, ako ne kaznite dželate kaznili ste žrtve, a svi smo mi bili žrtve ratova, mobilizacije, hiperinflacije. Ne bih ja o imenima, ali povratak bivših funkcionera SPS-a je posledica neodlučnosti 2000. godine kada smo verovali da smo srušili Miloševićev režim.” Nakon mnogo priče i malo posla na usvajanju Zakona o lustraciji, Skupština Srbija je na predlog Građanskog saveza 30. maja 2003. godine izglasala Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Zakon, koji nikada nije bio primenjen, a na koji su se potom pozivali retki pojedinci i u želji da očiste sopstveno dvorište (Vladan Batić, kao ministar pravde, zagovarao je lustraciju u sudovima). To mrtvorođenče bilo je teško oživeti bez niza pratećih zakona i neprijatnih procesa kakav je, na primer, otvaranje dosijea. Predlagani su razni modeli lustracije-dželatski koji bi podrazumevao sudski proces i kazne zatvora ili blaža verzija koja bi dokučila samo istinu o nekome, tek toliko da građani znaju s kim imaju posla, a bilo je i protivnika koji su lustraciju izjednačavali sa Staljinovim “čistkama”. “Zakon nije zaživeo iz poznatih istorijskih razloga” objašnjava Vodinelić. “Skupština Srbije, koja ga je donela, nije bila voljna da formira pun sastav komisije za primenu zakona. Baš kao što DSS nije bio voljan da glasa za izbor jednog od članova iz redova opozicije, ni druge stranke nisu želele da se izlažu tom riziku. Sada već kombinacija snaga u novoj vladi nije povoljna za političko pravno zaokruživanje prošlosti. Možda je i nepovoljnija nego u prethodnom sastavu, jer su danas u vladi ljudi o kojima se može ozbiljno razmatrati da li su kršili ljudska prava devedesetih.” Po uzoru na druge ex-jugoslovenske zemlje, ni Srbija nije napredovala u ispitivanju krivice za kršenje ljudskih prava. Većina postkomunističkih zemalja, izuzev Rusije, ustanovile su organe, izdvojile milione i otvorile dosijee za javnost. Poljska je brutalniji primer svojevrsnog revanšizma, jer je ustanovila Institut za pamćenja naroda u koji su, ne samo političke ličnosti, nego i novinari i drugi javni radnici morali da donose dokaze da nisu sarađivali sa bivšim režimom da bi mogli da nastave da rade u svojoj profesiji. Za istraživanje prošlosti Poljska iz budžeta izdvaja 45 miliona evra, za nemački “Gauk” odlazi 10 miliona godišnje, Rumunija izdvaja sedam, Bugarska dva i po, Mađarska 2,7 miliona evra. Opservirajući mogućnost lustracije u Srbiji (a ništa manje se ta opservacija nije odnosila i na bivše jugoslovenske republike) jedan od osnivača Demokratske stranke Desimir Tošić napisao je da je lustracija u Srbiji izuzetno teška jer mnogo političara potiču iz jedne partije. Koliko je teško lustrirati dojučerašnje istomišljenike, toliko je teško nađi imune na lustraciju. “Vršiti lustraciju ovde, izuzetno je teško, jer dolaze, naročito posle petog oktobra, nove generacije koje nemaju dodirnih tačaka sa Savezom komunista, ali nekadašnjih članova te partije još uvek ima u aparatu i oni su neophodni za naše evropske integracije. Prava je ironija našeg razvoja da se žnajproevropskijiž element našao među nekadašnjim članovima Saveza komunista!” U procesu lustracije, Tošić je smatrao da se sav rad na izučavanju prošlosti treba vršiti, ipak, na jedan prihvatljiv način, tako da široka publika smiruje svoje strasti koje inače po prirodi stvari, vremenom, iščezavaju. Postoji li, dakle, jedna vremenska linija koja bi i lustraciju i otvaranje dosijea, pa i sam zakon, učinila besmislenim? “Ali se ne može reći da je pet godina od usvajanja Zakona to vreme i ne može biti kasno dok god zakon može da obavi svoju ulogu. U vreme izbora je, čak, lustracija najkorisnija, jer građani treba da znaju za koga glasaju. Da je komisija obavila svoj zadatak, javnost bi imala meritorne informacije. Oni za koje ljudi ne znaju da su kršili ljudska prava možda su sada važni funkcioneri,” kaže Vodinelić. U starom Rimu, tamo gde je nastala, lustracija je značila periodično preispitivanje važnih ličnosti, “čišćenje grada” koje se obavljalo svakih pet godina. Otuda lustrum znači petogodišnji period između dve lustracije, a mogao bi da bude i ključ razumevanja omraženosti lustracije kod srpskih političara. Jer, lustriranje se ne bi završilo na onima koji su bili na vlasti do 2000. godine. Radikali bi se, na primer, našli u gadnom sosu, makar zbog Ministarstva informisanja kojim su neslavno upravljali, da su, nakon petog oktobra podržali ideju lustracije. U istom problemu bi se našla i svaka bivša vlast u budućnosti. Radikali su, na primer, pokušaje da se u bilo kom obliku istraži odgovornost funkcionera Miloševićevog režima nazivali čistkom neprimerenom demokratskom vremenu. U zavisnosti od metoda, to možda i ne bi bilo daleko od istine. Zato Kostreš predlaže nešto blažu verziju za početak, kad je već došlo dotle da Gorica Gajević ponovo stupa na scenu. “Da nisu uključeni u vladu sa demokratama, socijalisti bi napravili koaliciju sa SRS i DSS, a trenutna koalicija mi je ipak draža. To, opet, ne znači da treba da odustanemo od zahteva da se krivci kazne,” kaže Kostreš. Ako je Kostreš u pravu, toj vremenskoj distanci se približavamo već osam godina, pa je tajanstvena deklaracija o pomirenju samo podsetila birače demokrata na vreme koje su počeli da zaboravljaju. U zli su čas i ljudi kojih ne žele da se sećaju, postali neki opštinski funkcioneri. Ma kakvog sadržaja bila, deklaracija o nacionalnom pomirenju ne može da ne podseti, još, na toliko puta zahtevano suočavanje s prošlošću. Koje, izgleda, nije poželjno samo kada ne koristi onima koji ga zagovaraju. Branko Ružić, šef poslaničke grupe SPS-JS Pomirenja će biti, ali ne znamo kada Neki ljudi su, pre svega od medija, bili izuzetno omraženi, ali to ne znači da nisu kvalitetni i za interes građana dragoceni na funkcijama koje obavljaju Šef poslaničke grupe SPS-JS demantuje za NIN mogućnost da je potpisivanje Deklaracije o nacionalnom pomirenju odloženo zbog nepostojanja dogovora o kadrovskim rešenjima između dve stranke. Branko Ružić, posebno negira mogućnost da Demokratska stranka ne prihvata da na čelu javnih preduzeća budu “povratnici”, uticajni funkcioneri Miloševićevog vremena. - To nema nikakvog utemeljenja u istini, niti bi moglo da utiče na dragocen tekst vizije Srbije kao demokratske, napredne, socijalno pravedne zemlje. Deklaracija je postigla medijski efekat, jer su se mediji utrkivali da zakažu datum njenog potpisivanja. A ona će biti potpisana kada za to bude povoljan politički trenutak da se ne bi izgubila u moru svakodnevnog politikantstva karakterističnog za Srbiju i da bi njena sadržina dobila adekvatnu pažnju, najpre stručne javnosti. Očekujete da se potpisivanju te deklaracije pridruže i druge partije, ali je niste objavili u javnosti. Kako ona može biti nacionalna, ako je potpisuju dve partije koje zajedno nemaju većinu? - Ne postoji deklarativna obaveza bilo koga da potpiše deklaraciju. Važan je vrednosni sistem koji ona sadrži, a njega će baštiniti svi koji žele dobro Srbiji. Kada bude objavljena u javnosti, po potpisivanju, deklaracija će prevazići okvire dveju partija, jer je jasno da je njen opseg mnogo širi. Ali, zašto nije objavljena pre potpisivanja? - Rekao sam, biće odmah po potpisivanju. Ipak, javnost burno reaguje na povratak Dragutina Brcina i Gorice Gajević. Imate li problem sa koalicionim partnerima zbog toga? - SPS je prošao proces evropskih reformi i ne vidim razloga da bilo ko spočitava pravo SPS-u na vrednostima za koje se zalaže. Neki ljudi su, pre svega od medija, bili izuzetno omraženi, ali to ne znači da nisu kvalitetni i za interes građana dragoceni na funkcijama koje obavljaju. Naši ciljevi su odgovorno obavljanje dužnosti i sprečavanje korupcije, ali razne nevladine organizacije dobijaju novac od raznih vlada i rukovode se politikama tih vlada, pa burno reaguju. Potpuno razumem njihovu potrebu da zarađuju. Da li mislite da bi postojale takve reakcije da je došlo do primene Zakona o lustraciji i ti ljudi dokažu da li su kršili ljudska prava li ne? - Ne možemo paušalno govoriti o tome. Mediji su iznosili salve optužbi, istraga i presuda koje se nisu dogodile na sudu i to prema mnogim ljudima. A sam Zakon o lustraciji, u to vreme, bio je frustracija onih koji su ga želeli. Neki koalicioni partneri poručuju da bi SPS mogao da zauzme jasan stav prema Miloševićevom vremenu da biste se pomirili? - SPS odlučuje i raspravlja na kongresima i sednicama Glavnog odbora. To je za nas najvažnije. Niko nema pravo da se meša u unutrašnje stvari SPS-a, baš kao što se mi ne mešamo u unutrašnja pitanja drugih stranaka.