Domino-efekat

Divan dan za demokratiju DŽozef Stiglic Ceh grešaka finansijskih tržišta platili su poreski obveznici u pobrojanim i drugim siromašnim zemljama. Ovog puta traži se da ceh plate američki poreski obveznici. Sad dolazimo do mesta gde se jasno ispoljava razlika: bez obzira na sve priče o demokratiji i valjanom upravljanju, građani tih zemalja nisu zapravo imali šansu da o tim planovima glasaju Kako da shvatimo to što je Kongres odbio Polsonov predlog? Politički aspekt sasvim je jednostavan: izbori predstavljaju redak trenutak kada se u našem političkom procesu podnose računi, a svih 435 članova Predstavničkog doma za koju nedelju ide na reizbor. Bušova administracija izgubila je poverenje američkih birača, baš kao i Volstrit. Oni koji su stvorili problem, sada su obukli lekarske mantile i nude nam recepte za lekove. Još sasvim nedavno objašnjavali su nam da se u privredi sve sasvim dobro odvija. Onda su nam, pre manje od šest meseci, kazali da je privreda na putu oporavka. Sada nam kažu da je pacijentu potrebna velika doza transfuzije; pri tom svi jasno vidimo da pacijent pati od unutrašnjeg krvarenja – u Kaliforniji broj stečajnih licitacija već premašuje broj dobrovoljnih prodaja. Ipak, ništa se ne čini da se krvarenje zaustavi. Dok predsednik priča da nam preti opasnost od ekonomskog kraha, on istovremeno preti da će staviti veto na paket stimulativnih propisa koji bi mogao da bude od koristi za otvaranje novih radnih mesta – a čini se da je posebno besan zbog paketa zakona koji obuhvata davanja za nezaposlene. Već je tradicija da se takvi propisi donose onda kad preti ekonomsko opadanje; ako do pada ne dođe, ništa se na ta davanja neće ni potrošiti. I dok administracija i Volstrit obećavaju da je to samo privremeni zajam, ne i prava sanacija, upravo se oni snažno opiru ideji da bi finansijska industrija trebalo da plati za eventualne gubitke. Zašto se toliko opiru, ako su sigurni da gubitaka neće biti? Ponuđeni predlog zakona o 700 milijardi dolara previđa ogromna diskreciona ovlašćenja za administraciju, a upravo je administracija ispoljila neviđenu nestručnost. Amerikanci jednostavno strahuju da će biti političkih favorita među korisnicima tih milijardi. Teško da im taj strah može odagnati saznanje da je ministar finansija bio tvrda srca kada je trebalo spasavati Liman braders, a vrlo kooperativan kada je trebalo pomoći njegovoj bivšoj firmi, kući Goldman – Saks. Amerikanci nisu izgubili samo veru u administraciju, već i u celokupnu njenu ekonomsku filozofiju: propovedanje blagostanja koje društvu navodno donose velike korporacije, sve zaodenuto u ideologiju slobodnog tržišta. To nije ništa drugo do još jedna verzija ekonomskog učenja koje tvrdi da će, ako se bogatima presipa, koja kap pasti i siromašnima pa će, je li, od stotina milijardi dolara datih Volstritu koji je problem i prouzrokovao, poneki dolar stići i do običnih Amerikanaca. To ne funkcioniše već osam godina. Sumnjiva je i sama pretpostavka da bi ovaj plan mogao da uspe. Na kraju krajeva, MMF i američko Ministarstvo finansija smislili su takve stabilizacione planove još pre deset godina za Koreju, Tajland, Indoneziju, Brazil, Rusiju i Argentinu. Nigde nisu urodili plodom, jedino su omogućili Volstritu da povrati najveći deo svog novca. Ceh grešaka finansijskih tržišta platili su poreski obveznici u pobrojanim i drugim siromašnim zemljama. Ovog puta traži se da ceh plate američki poreski obveznici. Sad dolazimo do mesta gde se jasno ispoljava razlika: bez obzira na sve priče o demokratiji i valjanom upravljanju, građani tih zemalja nisu zapravo imali šansu da o tim planovima glasaju. Da jesu, većina predloženih planova neslavno bi propala. U suštini, među ekonomistima već postoji opšta saglasnost o tome šta bi trebalo da se radi. Privreda je slaba, i ostaće takva bez ozbiljnog sanacionog plana. Upravo je zato potreban snažan stimulans. Februarski paket stimulansa bio je loše koncipiran, a njegovi anemični efekti samo su pogoršani skokom cena nafte i hrane. S obzirom na enormno povećanje deficita u proteklih sedam godina (sa 5,7 milijardi na preko devet hiljada milijardi dolara – i to bez troškova ratova u Iraku i Avganistanu) moramo biti sigurni da ćemo izvući najveću moguću korist iz svakog uloženog dolara. Potrebne su nam povećane naknade za nezaposlene, kao i pomoć saveznim državama i regionima koji će inače biti primorani da smanjuju sredstva koja daju stanovništvu, čime će se depresija samo produbljivati. Potrebna su nam nova ulaganja i u privatni i u javni sektor. Osnovni problem našeg finansijskog sistema jesu veliki gubici koje je pretrpeo. Krediti su odobravani onima koji nisu mogli da ih otplaćuju. Odobravani su na osnovu kolaterala čija je vrednost inflatorno prenaduvana. Mehur je sada pukao i ispostavilo se da kolaterala, iliti kreditna zaloga, vredi manje nego ceo kredit. Stručnjaci veruju da će cene nekretnina još padati. To nije pitanje tržišnog poverenja. To je pitanje tržišne realnosti. Ministar finansija Polson bi voleo da mi mislimo drugačije, ali Amerikanci znaju kako stoje stvari. Činjenica da Poslon i (prvi čovek centralne banke) Ben Bernanke to ne shvataju, može samo dodatno da podrije poverenje u njihove korake. Tužno je samo što se čitav ovaj debakl mogao predvideti. I predvideti i izbeći. Možda su Polson i ekipa iz administracije verovali da mogu da začaraju Amerikance ne bi li ovi progutali sve što im se ponudi. Samo, Amerikanci su već jednom, ne tako davno, bili na taj način začarani: onda kad su potpisali blanko-ček za irački rat. Ovo je tužan dan za Volstrit, ali bi mogao da bude divan dan za demokratiju. Nadajmo se da će Kongres sada sačiniti plan koji se neće temeljiti na opsenama ekonomije ponude. Plan koji će identifikovati prave izvore problema i koji će nešto povodom tih izvora zaista i preduzeti – pružajući stvarni podsticaj privredi, realni program za suzbijanje talasa plenidbi, kao i transparentni program za popunjavanje rupa u platnim bilansima banaka. Plan koji će uveriti američke poreske obveznike da će račun biti ispostavljen onima koji su stvorili problem. Odgovornost znači da čovek plaća posledice svojih dela – a finansijski sistem ima mnogo toga za šta treba da plati. (Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke, sada profesor na Kolumbija univerzitetu ) (The Guardian) Čekajući Kinu Harold DŽejms Ključni trenutak u sadašnjoj krizi nastupio je kada kineski suvereni fond Čajna investment nije više bio voljan da dalje pregovara o mogućnosti kupovine banke Liman braders. U istoriji će to ostati zabeleženo kao prekretnica – moglo se ići u jednom, a otišlo se u suprotnom, pogrešnom smeru. Sigurno je da postoji čitavo mnoštvo razloga zbog kojih se Kina povukla. Verovatno je reč o istoj onoj logici kojom se Amerika poslužila 1931. godine Zabrinuti investitori i političari već postaju opsednuti poređenjima sa Velikom depresijom. Međutim, pouke iz 1931. godine samo su delimično finansijske ili ekonomske. Kriza 1931. bila je tako ogromna i toliko razorna prevashodno zahvaljujući tome što je to bila prava finansijska drama koja se odvijala na svetskoj geopolitičkoj sceni. Iz diskusija koje se trenutno vode mogu se izvući dva iznenađujuća zaključka, ali sve ukazuje na to da smo samo jedan do kraja spoznali. Prvo, potrebna je velika akcija javnog sektora. Drugo, ta akcija je komplikovana zato što u globalizovanom svetu potreba za pomoći premošćuje granice. Henk Polson, koji je na mesto američkog ministra finansija došao sa položaja u najvećoj američkoj investicionoj banci Goldman Saks, kockao se računajući upravo na tu vrstu katarzičkog dejstva kada je dopustio da banka Liman braders ode pod led. Tvrdio je da SAD ne mogu tolerisati sanacionu kulturu. Odlučno odbijanje administracije da pomogne toj posrnuloj banci trebalo je da bude shvaćeno kao znak da je glavnina američke privrede u osnovi zdrava, kao i da su američka finansijska tržišta u dovoljnoj meri razvijena i usavršena da su kadra da razluče zdravu od nezdrave poslovne prakse. I u vreme Velike depresije američki ministar finansija bio je pravi finansijski titan, Endru Melon. Bankar, industrijalac, filantrop, kolekcionar umetničkih dela, na mestu ministra finansija bio je u tri mandata – kod predsednika Hardinga, Kulidža i Huvera. I danas je čuven zaključak koji je Melon izveo kada se prvi put suočio sa panikom na berzi 1929. godine: “Likvidirajte radna mesta, likvidirajte akcije, likvidirajte poljoprivrednike, likvidirajte nekretnine... očistite sistem od svega što je nečisto.” Već je sada sasvim jasno da se visokorizično kockanje 2006. nije isplatilo ništa više no što se isplatilo 1929. godine. Naprotiv, to što nije izvršena jedna sanacija prouzrokovalo je potrebu za većim brojem sanacija: AIG, u Britaniji HBO, da ne ređamo dalje. Nema izgleda da će se spisak skoro privesti kraju. Već kruže spiskovi sa imenima firmi koje su sledeće na redu. Najprimerenije poređenje je ono sa romanom Agate Kristi Deset malih crnaca u kome svako novo ubistvo izaziva još veću paranoju. U finansijskom sistemu koji je postao do te mere dementan, nadolazeću plimu mogu da zaustave samo one institucije koje imaju manje-više neograničene resurse. Takve institucije bi, po logici stvari, mogle da proisteknu iz potrebe za samopomoći, kao zajednički fondovi koje bi osnovale moćne banke. Američko Ministarstvo finansija je pre dve nedelje zaista i pokušalo da formira jedan takav združeni fond. Drugo pitanje koje se postavlja je kakva vlada može stvarno da obavi taj posao. To ne može biti bilo koja vlada. Evropske vlade srednje veličine verovatno mogu da saniraju evropske institucije srednje veličine, ali kad počnu da gube dah stvarno veliki finansijski konglomerati u samom središtu svetskog finansijskog sistema, onda verovatno postoje samo dve vlade koje imaju na raspolaganju dovoljne arsenale neophodnih sredstava – američka i kineska. U sličnim okolnostima finansijskog kraha 1931. godine isto je tako postojao samo ograničeni broj vlada koje su mogle nešto efikasno da učine. Stara ekonomska velesila Velika Britanija bila je isuviše iscrpljena i napregnuta, raspeta na sve strane, da bi mogla bilo kome drugom da pomogne. Svetske rezerve su u velikoj meri bile akumulirane u SAD. Zato je jedini logički prihvatljivi argument za izlaz iz svetske Velike depresije 1931. podrazumevao neki korak SAD. Na to je izvanredno ukazao veliki istoričar Čarls Kindlberger. U to vreme su, međutim, postojali mnogobrojni razlozi zbog kojih Amerika nije bila voljna da preuzme na sebe teret spasavanja čitavog sveta. Slanje većih količina novca u Evropu moglo im je delovati kao bacanje u vreću bez dna. Konačno, nisu li upravo Evropljani poveli Prvi svetski rat, a zna se da je on bio izvor i utoka celog potonjeg finansijskog haosa? U ekonomskom smislu i u dugoročnoj perspektivi, takva akcija je bila krajnje smislena. Politički je pak bila katastrofa u startu – javnost nije bilo mogućno ubediti u njenu celishodnost i na kraći rok nije donosila nikakvu dobit. U ovom veku Kina je ono što je Amerika tada bila. Početne faze kreditnog kraha 2007. tako su uspešno i naizgled glatko rešavane zahvaljujući suverenim fondovima sa Bliskog istoka, ali pre svega onima iz Kine koji su bili voljni da se angažuju na rekapitalizaciji dugova američkih i evropskih institucija. Ključni trenutak u sadašnjoj krizi nastupio je kada kineski suvereni fond Čajna investment (CIC) nije više bila voljna da dalje pregovara o mogućnosti kupovine banke Liman braders. U istoriji će to ostati zabeleženo kao prekretnica – moglo se ići u jednom, a otišlo se u suprotnom, pogrešnom smeru. Sigurno je da postoji čitavo mnoštvo razloga zbog kojih se Kina povukla. Verovatno je reč o istoj onoj logici kojom se Amerika poslužila 1931. Neki argumenti Pekinga deluju razumno: velika je doza neizvesnosti, i suvereni fondovi bi mogli da izgube strašno mnogo novca. CIC bi svakako u početku izgubio neke pare u poslu sa bankom Liman braders. Opet, ima razloga koji su izrazito emocionalne prirode. Nije li, recimo, 2008. pružila šansu da se vrati milo za drago, pošto je Amerika upetljala prste u istočnoazijsku krizu 1997-1998? Uskoro ćemo videti kakav je interes Kine kada je reč o opstanku globalizovane svetske privrede. Kao i 1931, svi politički argumenti protive se takvoj akciji. Samo istinski dalekovidi ljudi mogu da shvate svu ubedljivost ekonomskih argumenata u prilog takvoj akciji. (Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa Univerzitetu Prinston i na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci) (Project Syndicate) Prevela i priredila Qiljana Nedeljković