Rimovanje zarade i potrošnje

Istorija se možda ne ponavlja, samo se ponekad rimuje”, davno je mudro upozorio Mark Tven. Ili kako je to Karl Marks govorio “istorija se ponavlja kao farsa”. Ove dubokoumne reči valjalo bi da preovladavaju u svesti ljudi u momentu kad Srbija odlučuje o rebalansu budžeta za ovu i o budžetu za 2009. godinu. Posebno bih želeo da se usredsredim na jedno od najosetljivijih pitanja koje reguliše budžet – fond plata. Dozvolite mi da odmah citiram jedno od osnovnih ekonomskih pravila: povećanje plata treba da bude zarađeno. Drugačije rečeno, plate treba da rastu samo ako raste i produktivnost. Ako se tome opirete onda kratkoročna dobit prelazi u dugoročnu glavobolju. Devedesetih godina prošlog veka Srbija je iskusila koliko su prividni plodovi takve politike. Građani Srbije platili su tada cenu trošenja iznad onoga što je privredna aktivnost omogućavala. Moja zemlja, Zimbabve, sada plaća istu cenu koju je Srbija platila tih nesrećnih dana. Ne želim da kažem da je Srbija danas blizu tih potresa iz prošlosti već samo želim da upozorim da sami sebi ne obećavamo nerealne stvari, što bi nas vodilo ka iluzijama koje ne možemo da ispunimo. Nedavna visoka inflacija – sa mogućim negativnim posledicama po konkurentnost zemlje, obeshrabrivanje novih investitora da razvijaju nove poslove i otvaraju nova radna mesta – treba da nas navede da zastanemo i razmislimo. Javni/državni sektor je sklon da živi van svojih mogućnosti. Taj račun plaćaju poreski obveznici i, što je još važnije – a imajući u vidu da se svi bore za iste radnike – plate u javnom/državnom sektoru predstavljaju reper za celu privredu, uključujući i privatni sektor. Ko ne bi radije bio zaposlen na dobro plaćenom državnom poslu nego da dirinči kod nekog privatnika? Ako su plate u javnom/državnom sektoru previsoke u odnosu na privredne mogućnosti, one vrše pritisak naviše na primanja u privatnom sektoru potkopavajući produktivnost te privrede. Jedna od indikacija da ova privreda previše troši u odnosu na ono što zarađuje je stalno rastući deficit tekućeg platnog bilansa. Možda još ubedljivije zvuči prosta činjenica da ako veći deo javnih prihoda “pojedu” plate manje će biti para za ulaganja u infrastrukturu (puteve, železnicu, bolnice, škole...) To su javna ulaganja koja su tako važna u obezbeđenju da zdravi stanovnici Srbije imaju znanja i veštine potrebne da se takmiče u ovoj sve nestabilnijoj globalnoj privredi, i koja treba da dovedu to saobraćajnog sistema koji će podržati integraciju Srbije sa Evropom. Pa kakva je situacija u Srbiji? Plate u javnom/državnom sektoru čine 10 odsto društvenog proizvoda (GDP) zemlje, dok u uzorku evropskih i centralnoazijskih država one u proseku iznose 6,3 odsto. Samo su u Hrvatskoj veće nego u Srbiji, jer čine 11,1 odsto društvenog proizvoda. Nešto malo dalje u Čileu, Irskoj, Koreji, Španiji i Tajlandu – poznatim po konkurentnosti na svetskom tržištu – fond plata u javnom/državnom sektoru zadržava se na nekih šest odsto GDP. Čak su i neki susedi Srbije pokazali da je stanje moguće promeniti. Rumunija je 1992. godine trošila 7,1 odsto GDP na plate državne administracije ali je to smanjila na 4,9 odsto do 2004. godine. Slovačka, koju bi Srbija najviše volela da sledi na putu ka Evropi, troši oko 5,9 GDP na plate. Ma znam ja da mnogi ne vole poređenja, ali pogledajte na grafikonu poređenje prosečne plate u Srbiji sa platama u raznim evropskim zemljama. I on nam priča istu priču! Možda nije baš fer da se skoncentrišemo na plate državne administracije jer mi se čini da prave krivce za napumpavanje plata treba tražiti u monopolskim državnim ili opštinskim javnim preduzećima. Evo primera. Prosečna mesečna plata u beogradskom preduzeću koje upravlja delom grada namenjen zabavi i rekreaciji je 70.000 dinara. U jednom drugom, velikom srpskom gradu prosečna plata u komunalnim preduzećima je 72.000 dinara. U gradskoj čistoći tog mesta prosečna plata je 65.000 dinara. To je skoro jedan i po put više nego prosečna plata u Mađarskoj, koja je u istom periodu, iznosila oko 40.000 dinara. Nema sumnje da postoji veliki podsticaj za ljude u Srbiji da se zaposle u javnom/državnom sektoru. Dok su prosečne plate u privatnom sektoru u periodu januar – maj 2008. godine bile 27.000 dinara u preduzećima koja su u državnom vlasništvu one su u proseku bile 50.000 dinara, u opštinskim javnim preduzećima 33.500 dinara, a u državnoj administraciji 40.000 dinara. Nije to ništa novo. Kao i uvek u Srbiji se zna šta su problemi i ona je puna talentovanih stručnjaka koji se mogu mobilisati kako bi se ti problemi rešili. Pročitajte samo šta je zapisano u vladinom Memorandumu o budžetu, iz maja ove godine: “rast plata u javnom sektoru, uključujući i republička i opštinska komunalna preduzeća, biće pod kontrolom i u skladu sa produktivnošću rada i uslovima na tržištu rada. Neprihvatljivo je (ja sam to podvukao) da zaposleni u monopolskim preduzećima imaju znatno veće plate od onih koje se daju za slične položaje na tržištu rada i da te plate rastu brže od proseka.” Ono što je sad potrebno jeste da se te reči sprovedu u delo. Donošenje nacrta novog budžeta će testirati volju da se to zaista i uradi. Qudima koji vode ekonomsku politiku potrebna je politička i podrška građana. Pa hajde da osiguramo da se trošenje rimuje sa onim što je zarađeno. (Autor je šef kancelarije Svetske banke u Beogradu)