Saksije, prah i rokenrol

Opet, osamdesete. U Kinoteci, 29. septembra, na komemoraciji glumice Sonje Savić (1961 – 2008), glumac Svetislav – Bule Goncić je govorio o Sonjinom koraku ispred svih, zajedničkoj mladosti kad se činilo da mogu sve: “Nema više tog vremena. Otišlo je negde u uspomenu. Nema ni Sonje.” Nigde u svom govoru, međutim, Bule Goncić (48) nije izgovorio reč osamdesete, iako je Sonja Savić još za života u javnosti ponela titulu ikone osamdesetih. Kao, uostalom, i Margita EKV Stefanović (1959 – 2002). Veče pred komemoraciju, u razgovoru za NIN, Sonjin kolega s klase na FDU (generacija ‘78 – 82) Goncić reče da danas ima samo lično osećanje prema osamdesetima: “Najpre, zbog onih koji više nisu živi. To je vreme naše mladosti kad je sve bilo moguće. Kao i u svakoj mladosti, kad ti je Planeta mala. A taj drugi aspekt, osvrt na osmadesete i značaj koji su mogle da imaju, to je nešto drugo. Ima onih koji su skloni i danas da pomisle kako su kreirali misao beogradskih osamdesetih. Za tako nešto, treba da budeš nenormalno jaka ličnost, da poremetiš čitav društveni sistem i okolnosti u kojima živiš. Društvo se neće izmeniti. Mogu te prepoznati kao nešto posebno. To hoće. Imaćeš, potom, neku surovu sudbinu, dobru ili lošu. Ali surovu, sigurno.” Kakav su značaj imale osamdesete i otkud mit koji se oko njih stvorio? I zašto se o tom bezbrižnom vremenu između Brozovog umiranja i jugoslovenskog raspadanja danas govori uglavnom povodom smrti onih koje su novinari još za njihovog života proglasili ikonama osamdesetih? Poput Sonje Savić (1961-2008), recimo. Ili Dina Dvornika (1964-2008), kralja ex-YU fanka. Jesu li to bili samo “seks, droga i rokenrol”, između restrikcija struje i nestašica deterdženta i benzina, ili se u jugoslovenskoj prestonici zaista događalo nešto za pamćenje? Neodrživost mita o osamdesetima kao da se krije u pojednostavljivanju jednog doba. Ili kako je to slikar i pisac Mileta Prodanović jednom rekao: “Možda će ovo nekome zvučati krajnje jeretički, ali ponekad mi se čini da ima neke sličnosti u negovanju opsesivne bezbrižnosti osamdesetih i onoga što je JUL radio sa Pinkom i Košavom. Samo je u prvom slučaju to bio rokenrol, u drugom turbo. I u prvom slučaju je sve bilo mnogo veštije prikriveno. Danas će se malo ko setiti da su vodeće rok grupe osamdesetih, pa i one koje su doživljavane kao alternativne svirale na ORA-ma, to jest, omladinskim radnim akcijama, tim svojevrsnim ideološkim open air školama, tim reliktima kolektivizma. Pogledajte najradikalnija časopisna ili muzička izdanja osamdesetih – u skoro svakom se kao izdavač pojavljuje nekakav SSO, a Jugoton i PGP bili su tvrdo kontrolisane državne kuće, kao i većina velikih izdavača, sa partijskim organizacijama, sa samoupravnom kontrolom...” (onlajn časopis Plastelin, 1. decembar 2005). Ili kako reče za NIN Zoran Kostić Cane, frontmen Partibrejkersa, učesnik i svedok, sistem je određivao koliko će tvoja krila da se rašire: “Takvo je vreme bilo da smo se mi raširili maksimalno. Cilj: kako razbiti monotonu predstavu. Neko nacionalno, neko društveno, neko ljubavno.” Osamdesete su, tako, i zabranjena predstava Golubnjača Jovana Radulovića, u režiji Dejana Mijača (1982), osamdesete su i KPGT Qubiše Ristića. I predstave koje je režirao: “Misa u a-molu”, Braća Karamazovi”. Osamdesete su i roman Nož Vuka Draškovića, zbog koga je pisac odmah isključen iz Saveza komunista (1982). Iste godine je objavljen i Tren 2 Antonija Isakovića. I čuvena knjižara u Cetinjskoj 6, koju su početkom osamdesetih držali Bata Dramičanin, Aca Kothaj i Ivica Patlejh. Tu su neki mladi ljudi prvi put mogli da sede, puše, slušaju muziku i čitaju knjige razbacane svuda okolo. Tih godina je bio važan i Narakord, najstariji i najpopularniji ansambl starogradske muzike. Književne večeri, pozorišne predstave, koncerti. I kafane. Pune i prepune. U Klub književnika je dolazio ceo CK, disidenti, pisci, u Maderi je sedela politička vrhuška, a Manjež je bio u limenim pepeljarama, špriceru i pivu. Osamdesete su i par-nepar, nestašice benzina, kafe, šećera, restrikcije struje, redovi i zalihe, pune crkve naroda na Božić i Uskrs... U takvom jednom ramu za sliku bilo je mesta i za novi talas i pank, i još ponešto, što je tih godina pristiglo u Beograd. Petar Janjatović, muzički novinar i rok kritičar reče za NIN da je pojava panka i novog talasa u svetu ohrabrila i ljude u tadašnjoj Jugoslaviji: “To su bili oni koji jednostavno nisu mogli da nađu svoje mesto na sceni. Diskografske kuće su počele da obazrivije vode računa o klincima koji dolaze sa svojim trakama, klupska scena se pojavila. SKC, Dadov, Akademija, u Zagrebu Kulušić, u Qubljani Študentska menza, najednom se otvorio prostor za afirmaciju. Omladinska štampa je prepoznala celu priču, lokalne radio-stanice... Oko cele te muzičke scene okupili su se glumci, reditelji, strip-autori, pozorišni ljudi, što po generacijskom ključu što po nekom senzibilitetu...” Te 1982. Petar Janjatović i Dragan Kremer su Istraživačko-izdavačkom centru Saveza socijalističke omladine Beograda predložili da se objavi knjiga “Drugom stranom – Almanah novog talasa u SFRJ”, gde su baš tako, iz svih uglova, pokušali da predstave taj novi senzibilitet. U Beogradu je bio i Teatar levo blizak tim svojim senzibilitetom celoj priči. Žika Milenković iz “Instruktora” bio je jedan od glumaca u Teatru levo. Bili su tu i Mirko Ilić i Igor Kordej kao mladi strip-autori. Radili su omote za ploče. “Tog leta je glavno mesto za izlazak bila kafana Lovac, tu se ceo grad skupljao. Tu sam upoznao Igora Kordeja i Peđu d’Boja. Onda mu Igor kaže da će imati za mesec dana izložbu stripova u SKC-u, i pita ga hoće li da dođe da svira kod njega. Peđa se na brzinu skocka s Miškom i zbog te izložbe su napravili D’Bojse. Tako se na dobar način preplitala cela ta priča.” Treba, međutim, verovati Canetu Partibrejkersu kada kaže da su pank i novotalasne osamdesete prošle između dve živine. To su bili Zlatni papagaj i Crveni petao. “Zna se ko je išao u Zlatni papagaj a ko je gluvario u Crvenom petlu. Otvoriš sezonu u martu u Crvenom petlu, sediš na šipci, kupiš pivce preko puta... U Zlatni papagaj su izlazili beogradski šminkeri, legalizatori neistine, bio je to rasadnik seljaštva, licemerja i hipokrizije. Akademija i SKC, to su bile sabirne tačke našeg života. Od SKC-a, do Akademije, bila je naša horizontala u kojoj smo tražili vertikalu ali je nismo našli. Zna se gde je vertikala”, kaže Cane i naglašava da Partibrejkersi ne pripadaju novom talasu. Ali su bili tu, svi ekipa. EKV, Šarlo akrobata, Električni orgazam, Partibrejkersi... Sve to odavde izgleda kao nečije ponovljeno iskustvo, čini se danas Kostiću: “Video sam kako se raspada bend Šarlo akrobata. Dolaze iz Poljske i na beogradskoj štajgi stoje i niko ne priča ni sa kim. Mi smo svi mislili da radimo nešto novo, a nismo ni bili svesni da samo ponavljamo već tipizirana iskustva, da smo već išli stopama nekih ljudi koji su tu već jednom prošli. U Maršala Tita bila je prodavnica Kultura, tu je u izlogu stajala ploča Igija Popa Lust for Life niko nije hteo da je kupi, niko valjda nije znao šta je to. On se smešio tad, onako svež, već se lečio i izlečio... Nije tada svako duvao, kao danas. Qudi su se prepoznavali. Posle su došle te ozbiljnije stvari, koje su počele da oštećuju sive ćelije. Onda ti kažeš, koji će to meni k... ja sam pank roker. Šta, sad meni treba najveći domet da bude kako da zapertlam pertle? Šteta je što neki ljudi nisu sačuvani. Kad umre čovek mlad, umrem i ja tad, još ako sam ga znao, dao bi mu života još malo. Kao kad neko poseče drvo. To je borba između lepote i ružnoće, talenta i gluposti. Na kraju je iz tih osamdesetih isplivala ta jedna crta, ta dekadencija, a mi ništa nismo znali, samo smo tu mladost imali. I dan-danas ljudi umiru od posledica osamdesetih, moji drugovi i drugarice, umiru... Od razočarenja, droge, neispunjenja želja. Smrt nas je opkolila i bira miljenike svoje. Sva ta umetnost je trebalo da pravi bolje ljude od nas, sva ta umetnost nije smela da ide po cenu naših života. Sva ta umetnost je trebalo da pokaže da smo OK, samim tim što nas brani i hrani. Sa drugaricom, koja je nedavno umrla, danima smo se zezali. Prolazili prošlost, sadašnjost, dodirivali budućnost. Ali to je bilo nekad. Ne treba plakati za prolivenim mlekom jer je 90 posto tog mleka voda.” Kritičari mita o osamdesetima reći će da su tragične smrti mladih, darovitih muzičara poput Ivice Vdovića, Milana Mladenovića, Bojana Pečara, Margite Stefanović, Gorana Čavajde, te novotalasnog slikara Dušana Gerzića Gere (svi su umrli između 1992. i 2002), i mnogih drugih, na neki način pribavile mračni oreol tim osamdesetima. Sve donedavno, do Dina Dvornika i Sonje Savić, nekako i nije bilo pristojno da se piše o heroinu i bolesti zavisnosti koja je obeležila te generacije između Zlatnog papagaja i Crvenog petla, Rupe i Zvezde. Tu i tamo bi u nekom intervjuu nešto kazala Sonja Savić (“Ivica Vdović je znao da će umreti jer je uradio ono što je znao da ne sme, miksovao je brze sa sporim drogama”, Feral tribjun, 2006). Iste godine se pojavila knjiga “Bog i rokenrol” (manastir Crna reka, 2006) koju je napisao monah Arsenije, u svetovnom životu – Aca Plavi, očigledno jedan od anonimnih učesnika i svedoka “veselih” osamdesetih u kojima je, kako piše, heroin imao značajno mesto. Knjiga je, piše autor, o njegovom najboljem prijatelju iz mladosti, pokojnom slikaru Dušanu Gerziću Geri. Ali ne samo o njemu. Glavni akteri su, danas, svi pokojnici: sestre Mira i Maja Mijatović, kćeri Cvijetinove, EKV... Razume se da se u toj knjizi pominju i one čuvene dedinjske žurke komunističke dece o kojima se sad ispredaju mitovi, i mnoge druge “bahanalije” o kojima je Beograd tih godina samo nagađao. Spominju se tu i Cvijetinova vila, “umetničke slike i kineski porculan”. Teofil Pančić, novinar Vremena, u svom prikazu knjige “Bog i rokenrol” primetio je da je, sve u nameri da čini dobro delo, kako bi poučio nove naraštaje gresima svojih prijatelja iz prošlosti, monah Arsenije na neki način i “tračario pokojnike”. Kako bilo, tragična smrt Sonje Savić na nekim hrvatskim sajtovima dočekana je naslovima Ikona osamdesetih završila u paklu droge. Slično je bilo i samo dve nedelje pre kada je preminuo i Dino Dvornik, koji nije krio da ima problem sa zavisnošću. Ovih dana novinari postavljaju pitanja njegovoj majci o tome. A ona odgovara da je o tome saznala iz novina i da su Boris Dvornik i ona pokušali da razgovaraju sa sinom o tome. Bez uspeha. Nedavno su i Masima Savića novinari pitali o njegovim problemima sa zavisnošću. On je kratko odgovorio da je “sve te priče ostavio iza sebe u osamdesetim”. Roditelji Sonje Savić, pak, Mikajina i Milovan Savić su ogorčeni na senzacionalistički način kojim su novinari izveštavali o Sonjinoj tragičnoj smrti. Činjenica je, međutim, da je previše bilo onih koji nikada nisu mogli da shvate britkost njenog uma i jezika, pa je valjda bilo lakše pisati o njoj kao o stradalom zavisniku od droge. Svakako, čini se da je heroin osamdesetih prestao da bude tabu, kakav je doskoro bio, valjda zato što ni o heroinu dvehiljaditih više ne može da se ćuti. Cane Partibrejkers kaže na to: “Mora da se govori, jer đavolja droga ti posisa životnu inspiraciju. A šta je najvažnije u životu? Sačuvati životnu inspiraciju. Ja ne upotrebljavam droge, ni lake ni teške, a ovom dolinom suza idem peške.” Petar Janjatović reći će da je heroin koji se tih godina pojavio u Beogradu bio prilično jeftin i potpuno nepoznat. I valjda baš zbog dostupnosti i zbog nepoznavanja u šta se ljudi upuštaju, ostavio je ozbiljne tragove. Janjatović: “Nikad se o tome nije pričalo, i to je nekako među svima nama bila tabu tema. U tom trenutku, Beograd je veliki grad sa dovoljno jakom potkulturom pa je prosto nemoguće da neki preduzimljivi diler nije malo i o tome razmišljao. Imao sam i ja dugo nejasan stav, treba li o tome pričati. Na kraju, čini mi se da se to dogodilo zato što se u tom trenutku pojavila nova nepoznata i zanimljiva droga i niko nije kapirao koliko je pogubna i opasna. I srljalo se i srlja se i dalje.” I na kraju, te lude žurke i famozni provodi osamdesetih. Bilo je toga, ali nije bilo tako glamurozno, tvrdi Janjatović. Kaže i da su preterane priče o pet, šest žurki na jedno beogradsko veče, od kojih je bar četiri bilo na Dedinju. Bebi Dol je međutim, upamtila kako su odlazili u Sarajevo kad je Mira Mijatović, kćer Brozovog naslednika Cvijetina Mijatovića, bila zaljubljena u Gorana Bregovića: “Petkom popodne okupili bismo se, došao bi šofer i odvezao nas na batajnički aerodrom, letimo za Sarajevo. Budemo tamo do ponedeljka ujutro, onda nas pilot vrati u Batajnicu, a šofer u školu. U suštini, bilo je to pitomo i pozitivno društvo. Ja u Parizu, zovu me drugarice, veče posle ne znam čega, i kad čujem kako su se provele, hoću da crknem što nisam u Beogradu.” Isidora Bjelica je, jednom, negde napisala: “Cela ta misterija ili bolje reći magija tog Beograda osamdesetih, bar onako kako smo je mi iz olimpijskog grada videli vrtela se oko Idola”. To je valjda već bilo pitanje afiniteta. Ipak, Zoran Kostić o tim čuvenim žurkama osamdesetih, priča: “Bio sam na tim žurkama, mislim, ako bi me pustili... Mi smo bili persone non grata. Posle smo se nazvali Partibrejkersi. Dođemo, pa bacamo saksije, jebiga, one saksije po stepeništu, pa ih baciš preko gelendera. Dobro, niko nije bio povređen. Uzmeš majonez pa izmažeš Pedrova kola. Pedro je bio službenik meksičke ambasade. Mislim, ne mogu da pričam o tome, mnogi će da pomisle da se hvalim svojim glupostima.” U osamdesetim je sve bilo moguće. Miloš Radivojević, reditelj Stanovala je u rokenrolu Sonja je čudo, ugrađeno u sve što je radila u pozorištu, filmu, televiziji, radiju i vlastitim instalacijama... Sa Sonjom je bilo jako teško raditi. Zašto? Ništa nije htela da radi na uobičajen način. Sve je radila na neki “svoj način”. Kretala se u kadru na “svoj način”, ignorišući često gravitaciju – govorila je na “svoj način” i taj govor je malo ličio na naš uobičajen jezik. Diletanti su smatrali da ona ne zna da govori i da se kreće. Ali, ti njeni pokreti, njeni neobični i neprirodni gestovi, i taj njen poseban jezik i govor bili su mnogo uzvišeniji i lepši od svega “prirodnog” i uobičajenog – to je bila neka druga konfiguracija na koju nismo bili naviknuti. To je bio jedan novi koridor za nepoznate i inovantne emocije – to je bio put za iskazivanje snažne subverzivnosti i otpora jednom ubuđalom svetu i obudoveloj civilizaciji. To je bila Sonjina pobuna od koje niste mogli da je odvratite, koja je bila pobuna na vlastitu štetu, pobuna koja je trajala do kraja. Radila je na sjajnim i čudnim projektima, scenama i filmovima zajedno sa najznačajnijim ljudima i ženama, sa prvorazrednim rediteljima. Stanovala je u rokenrolu, pozorištu, radiju, televiziji i filmu. Radio sam sa Sonjom šest loubadžet filmova na negativu, između 1980. i 1995. Nemam nikakvih iluzija – ti filmovi polako propadaju i krune se, njihovo nesavršenstvo se vremenom uvećava, ali se istovremeno uvećava i “zlatni odsjaj” Sonjinog prisustva u njima, i ne dozvoljava njihovo definitivno urušavanje. Sonja je zlatna opeka ugrađena u temelje svih umetničkih projekata u kojima je učestvovala. Sonjini najbolji kadrovi i dublovi nisu ugrađeni u filmove koje sam ja sa njom radio. Film je “celina”, koja mora biti koherentna i ujednačena, film mora posedovati svoje uravnoteženo “biće” – to je bar intencija. Da bi se to postiglo, odbacuju se najgori i najbolji kadrovi. Najgori ponekad ostaju u filmu, ali najbolji nikad. To “najbolje” nameće jedan neizdrživi kriterijum – koji uništava “biće” filma. Najbolje, blistave Sonjine scene, pretežno su završavale u velikim platnenim kesama – “kontejnerima” – ispod “galgi”, koje više nisu u upotrebi – i koje se mogu videti isključivo ovde u Kinoteci. Ti odbačeni, zlatni ostaci prilikom montaže filmova se uglavnom odbacuju. Kao “kultna sredina” – nismo u stanju da sačuvamo ni gotova dela, a kamoli da se bavimo čuvanjem ostatka i restlova. Ali, često o nama bolje svedoči ono što smo “odbacili”, nego ono za šta smo se “opredelili”! Sada, posle svega, za Sonju ništa nije važno, ni za nas – koji ćemo neminovno otići na taj put, ali je važno za mnogobrojnu darovitu decu, za one koji dolaze, koji su zaslužili da prožive jedan kreativniji i udobniji život. Bilo bi važno vratiti se onome što je sačuvano od onoga što je Sonja uradila, vratiti se sa više pažnje i poštovanja. Siguran sam da se u tim “radovima” kriju velika bogatstva i sjaj, koji nismo umeli da uočimo. Sonja od toga neće imati ništa. Sonja se pridružila “svome plemenu”, jednom od najvrednijih, najzaslužnijih i najblistavijih plemena u našoj maloj kulturi i sredini – plemenu darovitih glumaca koji nam ulepšavaju naše sive živote, hrabre naše dostojanstvo opraštaju nitkovluke, a bivaju za nagradu odbačeni i zaboravljeni od društva, države i konzumenata još za života. (Iz govora na komemoraciji glumice Sonje Savić, Kinoteka, 29. 9. 2008) Zagreb osamdesetih Yoni i društvo Zagreb je u osamdesetim, kao uostalom i drugi veći gradovi u tadašnjoj Jugoslaviji, zaista gorio nekom kreativnom energijom, kao nikada pre i nikada posle toga Postojala su tri magnetna mjesta u Zagrebu osamdesetih koja su privlačila energiju nekih novih klinaca i fantazmagorične ideje frikova andergraund scene toga vremena, u gradu i mnogo šire. Bio je to omladinski klub Kulušić, Teatar &TD i redakcija časopisa Polet. Teatar &TD, u vrijeme kada ga je vodio Vjeran Zupa, sam je po sebi bio ozbiljan heretički otklon od salonskog teatra ali u njegovoj čuvenoj baraci događalo se ono što tadašnji partijski službenici nisu mogli slutiti ni u najcrnjim mislima. U jednoj sobi vježbali su Yoni Štulić i društvo, u drugoj sobi se Jura Stublić svađao sa ostatkom grupe Film a u trećoj su trupe Kugla glumište i Cocolemoco vodile beskrajne razgovore o perspektivama evropske ljevice kao i o tome da li za ulične scenske provokacije treba izabrati tvrđu ili mekšu varijantu. Kada bi im to dosadilo, onda su jedni drugima banuli na vrata i dogovorili se ko će kome da radi muziku za novu predstavu ili ko će da napravi scenski rusvaj kao uvod u idući koncert. Odnekud bi se pojavio i Darko Rundek sa friškim tekstovima i u potrazi za novim basistom i sve bi se naveče završavalo u Kulušiću a onda se stvarno išlo “ravno do dna”. Unutra za šankom stajao je legendarni Štef, voditelj program u kome se “ložila” najbolja svirka na svijetu bio je Dražen Vrdoljak a pred vratima, na ciči zimi negdje u ponoć, stajao je Dušan Kojić Koja, sa burekom u rukama i u košulji koja se pušila mokra od znoja... Od svega toga poletovci su pravili novine ali i mnogo više od toga: stvarnost je na tim stranicama, nasuprot pejzaža “radnika, seljaka i poštene inteligencije”, izgledala iskošeno upravo zato da bi izgledala stvarno a estetika “lijepo je ružno” postala je etički imperativ svima kojima prva briga na pragu punoljetstva nije bila kako da se uhljebe kao moralno-politički podobni članovi društva. “Bili smo nesrećni jer smo shvatili težinu lažne države”, govorila je tada Sonja Savić. Poletovi tekstovi ironizirali su sve; od druga Tita do usmjerenog obrazovanja a slavna Poletova fotografija, “novi kvadrat”, govorila je više od svega. Radnici na tim fotografijama izgledali su umorno preko svake mjere, funkcioneri su bili zadrigli i masni, a prostitutke u poderanim čarapama jedino su u Poletu mogle ispričati što ih je nagnalo da dođu sa sela u grad i da se svake večeri smrzavaju na uglu Gajeve ulice. Strategija kolportera bila je vrlo jednostavna: rasprodati što više novina pre nego što dođe – milicija. Vođa te “zločeste djece” bio je Mirko Ilić koji je usred tog permanentnog adrenalina govorio kako se svima njima život odjednom pretvorio “u jedan dugačak dan i jednu vrlo dugu noć”. Da, sve je tada izgledalo kao bajka o noći u velikom gradu, kao u onom filmu Voltera Hila “The Warriors”, u kome je noć, uz puno provoda i nestašluka, mirisala na opasnost, uzbuđenje i – slobodu. U takvoj atmosferi djelovalo je Kugla glumište, sa kojima se intenzivno družila Sonja Savić, koje je željelo teatar okrenuti na glavu jer patetike na sceni već je svima bilo dosta. Ili kako je tada govorila Sonja: “Morala sam se odlučiti hoću li postaviti crtu između života i profesije. Ako postavim tu crtu imaću mnogo obožavatelja a ako je izbrišem malo će me ljudi voleti. Najvažnije je da se zapitam u kojoj ću opciji biti srećna”. Zagreb je u 80-ima, kao uostalom i drugi veći gradovi u tadašnjoj Jugoslaviji, zaista gorio nekom kreativnom energijom, kao nikada prije i nikada poslije toga, ljudi sa svih strana družili su se bez obzira na “bratstvo i jedinstvo” ali važno je da se pri tom nije radilo o nekoj pojedinačnoj pojavi u muzici ili kazalištu, već o fronti mlade generacije, “totalno drugačije od drugih”, koja je kroz pukotine već prilično okamenjenog kancelarijskog socijalizma uspjela da pronađe svoju dušu. Živjela se neka paralelna stvarnost koja je izgledala šizofreno; u klubovima, u tim zavučenim rupama, tlo je podrhtavalo a hiljade mladih su vjerovale da se nalaze nadomak velikog praska dok je eho te tektonske energije u javnosti bio jedva vidljiv. Ipak, tadašnja uravnilovka nije mogla da napravi baš sve; bilo je večeri u kojima su se koncerti zbivali na tri mjesta u gradu paralelno; u Studentskom centru svirao je Marko Brecelj i Buldožer, u Lapidariju grupe Kaos i Električni orgazam a u Kulušiću Azra, dok su se u &TD-u događale redovne subverzije, što god bilo na programu... Šta je od svega toga ostalo danas? Baraka u kojoj je vježbalo muzičko-scensko bratstvo divljački je spaljena u prvim danima rata, Štef sa početka priče otišao je u taksiste, Yoni Štulić igra fudbal “na male golove” negdje u Nizozemskoj, netko je napravio karijeru u novinarstvu, teatru ili politici, a Sonja Savić i njezina mrtva braća otišli su na vječnu stražu naše mladosti... BOJAN MUNJIN