Eksperimenti s razlogom

Jedan i neočekivan i predvidljiv potez, uvršćavanje i opere “Don Đovani” na repertoar Bitefa, potvrdio je, makar i indirektno, da je i danas aktuelna, uz postojanje mnogih prelaznih oblika, podela na baletsko, opersko i dramsko pozorište, da je opravdano posmatrati kao posebnu celinu predstave u kojima se teatar ne odriče od drame, gde je održana ma i najtanušnija veza s njom, a takvih je na ovogodišnjem beogradskom festivalu, uključujući i dve naše, bilo sedam od ukupno deset prikazanih u okviru njegovog glavnog programa. Taj ciklus je počeo scensko-muzičkom produkcijom “Manjak prostora” Krištofa Martalera, u izvođenju kompanije Rote Fabrik & dieproduktion GambH iz Ciriha. U njoj je pokazano šta se događa grupi imućnih građana, koji su došli u jednu luksuznu kliniku, smeštenu možda na neki brod, možda na zaravnjen vrh visoke planine, da bi regenerisali svoja istrošena tela, s nadom da će im ona poslužiti dobro i na onom svetu. U stvari, Martaler je želeo da kreira ironičnu, kritičku metaforu o današnjoj atlantskoj civilizaciji, opsednutoj kultom telesnosti, kultom fizičkog zdravlja, ubeđenoj da se sve, pa i besmrtnost, o kojoj u predstavi govori muzika, čiju okosnicu čine delovi preuzeti iz Malerovih i Štrausovih kompozicija, može kupiti novcem. Ali, zato što je priču sveo na seriju smešnih anegdota, u kojima se pojavljuju grubo karikirani likovi, on je produkovao samo na plakatski, ilustrativan, groteskan način nešto što se događa u životu, neuporedivo više bezazleno zabavan nego podsticajan u misaonom pogledu. Zatim je na festivalu nastupio Jaunais Rigas Teagtris iz Letonije, gde je Alvis Hermanis, jedan od trenutno vodećih svetskih reditelja, postavio na scenu predstavu “Sonja”, baziranu na kratkoj, slojevitoj priči Tatjane Tolstoj, unuke velikog ruskog klasika. U “Sonji” je ispričana životna istorija prostodušne, ružnjikave žene, s dobrim srcem, koja se budi iz mrtvila rutinirane svakodnevice kad je okrutna šala poznanika uplete u višegodišnju ljubavnu prepisku s izmišljenim čovekom, oživi u njoj osećanje da voli i da je voljena, koja se okončava njenom smrću, 1941, u opkoljenom Lenjingradu. Tu predstavu nije moguće svrstati ni u jedan kanonski obrazac dramskog teatra. Ona ne spada ni u melodramsko, ni u književno, ni u iluzionističko realističko pozorište, mada sadrži njihove elemente, kojima su, istina, postavljene granice, ali koji se međusobno i prepliću i upotpunjavaju. Na primer, saosećanje s likovima je kontrolisano time što je u priču uneta i tanana ironija, ono što spada u književnost je učinjeno scenski opipljivim pomoću mnoštva fizičkih radnji, a realističko se spaja s groteskom, samim tim što uloge šena igraju muškarci, Gundarš Abolinš i Jevgenis Isajevs, dva izuzetna, odlična glumca. Tako nastaje topla i setna, ali i uzdržana ironična predstava, koja govori o ljudskoj usamljenosti i prolaznosti, o tome da čovek ne može da živi bez samoobmane, bez narkotičke laži. Takva postavka “Sonje” sadrži nešto što pripada impresionizmu, koji nas, između ostalog, uvek podseća da je svaka pojava prolazna i neponovljiva, da je život talas koji klizi po reci vremena, proces neprestanog rašćenja i propadanja, taloženje različitih trenutaka u nezaustavljivom kretanju ka smrti. Pre litvanske i odmah posle nje, na Bitefu su prikazane dve eksperimentalne predstave, jedna iz Švedske, a druga iz naše zemlje. S prvom, izvedenom u stokholmskom teatru Unga klara, a po tekstu An-Sofi Baranji, rediteljka Suzan Osten je, uz pomoć otprilike desetoro dece, koja nisu još ni čestito prohodala, i dvostruko više njihovih roditelja, unela, po opštem mišljenju, dragocenu ljupkost i svežinu u savremeno dečje pozorište. Dok je u drugoj, koja se igra u subotičkom teatru Kosztolandži Dezso, reditelj Andraš Urban, inspirisan Brehtovim “Bukovskim elegijama”, izveo sopstveni scenski spektakl “Brecht – The Hardcore Machine”, u kojem je nastojao, oslanjajući se i na nekoliko tekstualnih iskaza, da formuliše telesni i muzički izraz za ono što je u poeziji nemačkog klasika grozno, svirepo i ironično, pa ipak i toliko čovečno. Još originalnija bila je predstava Hajnera Gebelsa “Štifterove stvari”, s kojom je Theatre Viddž – Lausanne iz Švajcarske nastupio na beogradskom festivalu. Ona se nije mogla smestiti ni u jedan od postojećih vidova pozorišta, ali je ukazivala na mogućnost otvaranja novih puteva u svakom od njih. Daleka inspiracija za tu predstavu je pronađena u prozi Adalberta Štiftera, austrijskog pisca iz prve polovine XIX veka, čiji je značaj prvi uočio Niče, tačnije u njegovim tananim prikazima prirode, u kojima dominiraju uzbudljivi opisi strujanja vazduha, žuborenja vode, blistanja neba i svetlucanja zvezda, a ne munje koje ruše kuće, brda koja bljuju vatru ili zemljotresi koji razaraju čitave pokrajine. U stvari, Hajner Gebels je kreirao jednu čudesnu likovnu instalaciju, u kojoj nema mesta za glumce, gde je scena – kombinacija predmeta što oživljavaju, recimo klavira koji počinje sam da svira i slika zaleđenih polja, smrznutih šuma, slapova kiše, zimskih izmaglica – i medijum i poruka, zapravo čudesan poziv na sanjarenje, koje podstiče i muzička komponenta predstave. Iz ovog rezimea, međutim, izostaće osvrt na Eshilove “Persijance”, koje je, u režiji Dimitera Gotšefa, igrao Deutsches Theater iz Berlina. To je posledica aljkavosti u organizaciji Bitefa, koja se godinama ponavlja, osim kad se predstave izvode u Sava centru, koja je počela kad je simultano prevođenje zamenjeno titlovanim prevodima, koji su, po pravilu, teško ili samo delimično čitljivi. Osim toga, u ovom slučaju, kao često i do sada, mnogi gledaoci, osobito oni u prednjoj polovini partera, stavljeni su pred nerešivu dilemu ili da iz gotovo ležećeg položaja čitaju titlove postavljene na oko šest metara od poda pozornice, ili da sedeći normalno gledaju šta se odigrava na sceni. A to je, dabome, njihov doživljaj učinilo i nepotpunim i defektnim. Šteta je toliko veća, jer se i iz tog tek delimičnog uvida moglo naslutiti da je nemačka predstava u najmanju ruku vrlo zanimljiva, da rediteljev redukcionistički postupak ne umanjuje već unapređuje pozorišnu sugestiju, da je pred nama četvoro izvrsnih glumaca, Margit Bendokat, Almut Cilher, Samuel Finci i Volfram Koh, čija glasovna aparatura omogućava postizanje virtuoznih efekata, sličnih onima koji se ostvaruju muzičkim instrumentima. Sumarno govoreći, sve predstave iz glavnog festivalskog programa, koje se mogu svrstati u današnje dramsko pozorište, ili ga bar izdaleka prate, bile su pre samosvojne nego najviše klase, ali su, što je neuporedivo važnije, vraćale svaka na svoju stranu na Bitef duh eksperimentisanja, tendenciju da se neizostavno izbegnu, preinače ili revitalizuju tradicijom ustanovljeni kanonski pozorišni obrasci.