Stranac u svom sokaku

LJubiša Jovanović preminuo je 15. jula 1971, u tri popodne. Sat kasnije na Stadionu JNA prekinuta je utakmica između Partizana i Crvene zvezde da bi Radivoje Marković, Jovanovićev drug iz detinjstva i đačkog pozorišta, prijatelj do poslednjih dana, objavio da je sa životne i pozorišne scene otišao veliki umetnik – glumac i član uprave Partizana. Pedeset hiljada ljudi nemo je saslušalo tu vest. Iz Markovićeve izjave za javnost novine će izdvojiti sledeću rečenicu: “LJubiša je bio Jugosloven, ali s toliko isto prava čini mi se mogao bi od svoga grada očekivati da se na njegovu spomen-ploču ukleše – Sav Šapčanin.” Dvadesetak godina kasnije “sav Šapčanin” proglašen je maltene za državnog neprijatelja. Na kraju 2002. odbornička većina u Skupštini opštine Šabac po kratkom postupku presuđuje da se iz naziva Narodnog pozorišta briše ime LJubiše Jovanovića. Odluci prethode čaršijsko-politikantske priče o navodnim glumčevim poratnim gresima, koje, kao sve glasine, poprimaju i monstruozne razmere. Istoga dana kada izriče neopozivu presudu Jovanoviću preki sud šabačke demokratske većine izvodi još dva samovoljna obračuna s istorijom. Narodna biblioteka, dakle, neće više nositi ime Žike Popovića, legendarne ličnosti podrinskoga kraja, čoveka za koga je sâm Jovanović govorio da je putokaz njegovog života (“Usmerio je moju ličnost i idejno i profesionalno”), niti Dom omladine ime Vere Blagojević, simbola herojstva. Tadašnji predsednik šabačke opštine, Dušan Petrović, požurio je da objasni kako odluka nije motivisana ideološkim razlozima. Novine su prenele samo tu njegovu kratku izjavu, pa je ostalo nejasno na koju to ideologiju predsednik misli i zbog čega uopšte pominje ideologiju ovim povodom. Ni tada, krajem 2002, ni posle, sve do danas, nije razjašnjena prava pozadina šabačkog “obračuna s njima”, obračuna koji je uključio i uklanjanje glumčevog imena iz naziva pozorišne manifestacije osnovane njemu u čast (Svečanosti “LJubiša Jovanović”). Javnost je, pak, za sve ovo vreme pokazala iznenađujuću dozu ravnodušnosti, koja se, u slučaju šabačke sredine, najblaže rečeno, može označiti kao moralna neosetljivost prema ishodu žalosne priče. Podsećamo na taj ishod konkretnim povodom: prvog oktobra navršava se sto godina od rođenja LJubiše Jovanovića. “Bio je najbolje ljudsko biće koje sam poznavala”, kaže Mira Stupica za onoga kojemu listopadni šabački moćnici sa imenom nisu mogli izbrisati i biografiju. Prvi, presudan deo Jovanovićeve biografije vezan je za Šabac u kome je (krštenim imenom LJubomir) rođen i u kome, u drugoj svojoj godini, ostaje bez oca, sa dvadesetsedmogodišnjom majkom koja, osim njega, ima još petoro dece. Dve su strasti njegovog detinjstva i njegove mladosti: sport i pozorište. Igra fudbal, jedno vreme je prvotimac Mačve. Kada je 1923. pri Gimnaziji osnovan Pozorišni odsek, on, učenik Učiteljske škole, postaje jedan od njegovih najvrednijih članova. Pomenuti Žika (Živorad) Popović, koji kao mlad profesor (suplent) dolazi u Šabac 1924, vrlo brzo preobražava kulturni život grada. Između ostalog, Šapčani, njegovom zaslugom, gledaju predstave najboljih profesionalnih pozorišta, gostuju u Šapcu Žanka Stokić, Mihailo Kovačević, Dobrica Milutinović. Milutinović pristaje da se njegovim imenom nazove Pozorišni odsek. Profesor Popović podstiče i usmerava ono što LJubiša Jovanović u sebi oseća kao duboki zanos: “Takav sam entuzijazam dobio za pozorišnu umetnost da sam skoro lebdeo. Nisam hodao šabačkim ulicama nego sam lebdeo.” Tek mu je sedamnaest godina kada u Ćorovićevom “Zulumćaru”, predstavi Pozorišnog odseka, igra Yafer-bega, uz Dobricu kao Selim-bega (“Dobrica je moj neposredni učitelj”). Kada, kao Osvald u Ibzenovim “Avetima”, u Šapcu gostuje Mihailo Kovačević, docnije poznati glumac francuske scene, u ulozi Pastora Mandersa nastupa LJubiša Jovanović. Godine koje slede potvrđuju njegove reči da mu je karijera “išla vratolomnom brzinom”. Sa preporukom Žike Popovića da je “njegov rad u Odseku bio predan, pun zanosa i vere”, uz nabrajanje uloga koje je igrao, odlazi 1927. u Beograd i polaže audiciju u Narodnom pozorištu. Primljen, pristaje na honorar od petnaest dinara po predstavi, ali u želji da sebe “kompletira kao glumac” ubrzo se otiskuje u Evropu, najpre u Prag, pa u Berlin. U Pragu gleda velike glumce, u Berlinu predstave Rajnharta i Piskatora. U nemačkoj prestonici izdržava se, između ostaloga, i tako što u jednom restoranu, u pozajmljenom sakou, pleše sa usamljenim damama. Već u jesen 1929. on je u Zagrebu, u Hrvatskom narodnom kazalištu. Primetiće Marijan Matković: “Samo mlad, ludo smion čovjek, opsjednut samopouzdanjem, zaljubljen u svoj poziv do sljepila, mogao je donijeti odluku da kao anonimni glumački početnik iz Šapca pokuša u tadašnjem zagrebačkom ansamblu ispisati prve stranice svoje profesionalne glumačke karijere.” Mora da usvoji ijekavicu, druge akcente, drugu melodiju rečenice, drugačiji scenski govor, što mu ne pada tako teško kao negativne ocene kritike na njegovim zagrebačkim počecima. Slavko Batušić je svakako u pravu kada kaže da je “u očiglednoj animoznosti protiv LJubiše postojao i stanoviti faktor nacionalističke netolerancije… sve dok nije protivnike razoružao istinskom snagom svojega talenta”. Nijednoga časa, međutim, nije imao protivnika u publici. Za jedanaest godina u Zagrebu stekao je glas njenog istinskog ljubimca, između ostalog kao Lisandar u “Snu letnje noći”, Edmund u “Kralju Liru”, Niko i Vuko u “Dubrovačkoj trilogiji”, Yenaro u Igoovoj “Lukreciji Bordžiji”, Ostap Bender, Rozumihin u “Zločinu i kazni”, Rogožin u “Idiotu”, Dmitrij Karamazov u “Braći Karamazovima”, Vaska Pepel u “Na dnu”, Popiva u “Dundu Maroju”, Nikita u Tolstojevoj “Moći tmine”, kao Nušićev Sreta Numera, Čeda, Blagoje, Spasoje, Vića. Sledeće, ratno, poglavlje čine lutanja i izbeglištva, sa suprugom Mirom Sanjinom, od Zagreba do Splita, od Splita do LJubljane, od LJubljane do Splita – do jeseni 1943. kada se priključuje Kazalištu narodnog oslobođenja. Škrt na rečima, a pogotovo na peru, o godini svog vojevanja ostavio je autentično svedočanstvo: partizanski dnevnik (11. decembar 1943 – 18. avgust 1944). U dva mala notesa, sitnim rukopisom, obično tek s rečenicom-dve, beležio je (ijekavicom) dnevne utiske i događaje: koliko su pešačili, kakve su vremenske i ratne (ne)prilike (“Nastaje panika jer neprijatelj je udario na čelo kolone sa jedne čuke – konsternacija – komanda zatajila – a mi kud koji”), gde su igrali (“Priredbu smo dali u štali sa mnogo štimunga, priredba uspjela”, “Sinoć smo imali intimnu priredbu na otvorenom bez svjetlosti”), kakav je bio sastav publike, kad su i šta “obedovali” (“Hrana je loša – ali ovdje su silni drugovi”, “Dobili smo nakon pet dana kruh”, “Dobro smo večerali ali bez hljeba”), kad su bili gladni (“Mnogo smo gladni”) i bolesni (“Mene uhvatio išijas, imam velike bolove”, “Pola trupe razboljelo se od gripa”). Samo je neko sa dečijom prirodom u sebi mogao zabeležiti ove reči: “Od jutra do mraka samo rad. Englezi uveliko lete, ali i Wemci, pa nam smetaju u radu.” “Bez strasti nema dobre glume – govorio je. – Strasti koja ide do ekstaze.” Do poslednjega svoga časa stavljao je na proveru to svoje vjeruju. Posleratne dvadeset četiri godine – četrnaest u Narodnom, deset u Jugoslovenskom dramskom pozorištu – ispunio je ulogama za nekoliko glumačkih života. Bogovi su bili izdašni kada su ga darivali, ali on se nikada nije ponašao (ako se i osećao) kao njihov miljenik. Zato je svaka uloga za njega bila “sve ili ništa”. Potkolesin, Jegor Buličov, Lenbah, Ignjat Glembaj, Nesrećković, Sirano, Vojvoda Draško, Stanoje Glavaš, Otelo, Klaudije, Falstaf, Brut, Kalem, Andra, Edip, Danton, Orgon, Yek Bojl… Pedantni Dušan Mihailović izračunao je da je igrao 27 uloga u Šekspirovim komadima. Odigrao je maltene celog Nušića. Svoj život je video kao jednu jedinu predstavu u kojoj je, prema potrebi, samo menjao kostime i maske. Želeo je da liči na Bruta, a voleo je Otela i Nesrećkovića. Priželjkivao je Lira. Čvrsto je verovao da nema lika bez pozitivne crte, makar one pokajničke. Pesnik u njemu upoređivao je glumca sa bistrom rekom, ali i sa vodopadom koji se ruši i razbija. Voleo je žene, lepe žene, voleo je Partizan i poker na kojem je najčešće gubio. Širokih, kavaljerskih gestova, bio je ravnodušan prema novcu i materijalnim dobrima. Sačuvao je i u poznim godinama dečačke zanose. Sestri Mileni, kao zreo čovek, poverio se da bi voleo da ima lep, veliki globus. Kad bi našao vremena, odlazio je na aerodrom da gleda avione. Pitao sam ga: Ako je gluma nešto čoveku prirođeno, šta je to što se u glumi nikada ne može naučiti? Odgovorio je: “Ono što je prirođeno.” Imao je jednostavne odgovore i na najsloženija pitanja glume i svojih likova. Kompliment Milana Predića da je “od onih koji znaju šta hoće, koji dolaze na scenu uvek ubeđeni i zato lako ubeđuju” dopunjavaju reči njegovog mladog reditelja: “Na pozornici, u LJubišinim rukama i obična pegla postajala je Aladinova lampa.” Svoj sud o LJubiši Mata Milošević sažima u tri rečenice: “Znao je sve veštine i sva lukavstva zanata. Bio je istinski profesionalac. Bio je, sasvim jednostavno, veliki glumac.” Kad je počeo ozbiljno da poboleva, lekari su savetovali da proredi sa predstavama. Kad mu je to preneo Milan Đoković, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, on je tražio da igra još češće: “Ne znaju oni. Pa mene jedino na sceni ništa ne boli.” “Uprkos svemu, nije lako umrijeti.” To je poslednja rečenica koju je izgovorio pre nego što će, poslednji put, sići sa scene, u nedelju 30. maja 1971, na Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Igrao je Nikolu Zrinjskog u Matkovićevom “Generalu i njegovom lakrdijašu”, a samo četiri večeri ranije Don Felipa u Hingovom “Osvajaču”. Garderober mu je morao proseći čizme da bi ih navukao na otekle noge. Srce ga je izdavalo, ali je, popušivši u garderobi još jednu cigaretu, sačekao kraj predstave i poklon pred publikom koja mu je tog Pozorja dodelila svoju nagradu. “Četrdeset godina trčim iz života u pozorište, i iz pozorišta u život”, rekao je reditelju Miroslavu Beloviću one večeri dok je čekao da se završi novosadska predstava “Generala”. Mogli bismo, sećajući se LJubiše Jovanovića, ponoviti reči s nadgrobnog natpisa iz IV veka: Ovde leži Leburna,/majstor glumaca, koji/je živeo, više-manje,/sto godina. Mnogo sam/puta umirao, ali/ovako nikada.