Postmoderni nezadovoljnici

Oni koji poznaju delo nemačkog filozofa Petera Sloterdajka neće biti iznenađeni da u vreme, kada je po mnogima postmoderna zaustavljena, Sloterdajk još uvek govori o postmoderni, o kojoj je svojevremeno, bio je to kraj sedamdesetih godina, tačnije 1968. godina, pisao da “danas i vrapci pevaju o njoj”. To je bio sam početak njegovog ogleda iz estetike pod karakterističnim naslovom: “Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružanje” u kome je nagovešten ovaj osobeni postmodernistički pacifizam i “alternativni diskurs koji bez teorije izlazi na pozornicu”, kako je tada napisao Sloterdajk. Dakle, određeni kontinuitet u njegovom mišljenju, posle gotovo četiri decenije, još uvek postoji. Očigledno je da Sloterdajk veruje da postoji nešto što bi se moglo nazvati i još uvek se naziva, ne samo u Nemačkoj, “duhom vremena”, koji za razliku od moderne mobilizacije, napreduje prema postmodernom pacifizmu ili ravnodušnosti. Ravnodušnosti koja je tako strana vremenu “sretnog belicizma” stare Helade, o kojoj je pevao Homer u svom epu, u kome je pokrenuto pitanje gneva, kao “prve reči Evrope”, kojom prirodno počinje ovaj psiho-politički ogled na temu: srdžba (gnev) i vreme. Posmatrano spolja, može se reći da u ovom eseju Sloterdajk, osvrćući se na Ničea, govori o osećaju resantimana kao o “bazičnom afektu metafizičkog HH veka” koji, posle 1989. godine i sloma bipolarnog sveta obeleženog ideološkim sukobom, sve više gubi na snazi i danas postoji još jedino na svetskim rubovima, pre kao eksces i trivijalno huliganstvo, nego kao osnovna metafizička kategorija tobožnjeg Zeitgeista. Nasuprot Hobsbaumu, naš vek, prema Sloterdajku, ipak nije “doba ekstrema”, iako opasnost od ratobornog ekstremizma postoji još uvek kao opasnost koja, međutim, nema metafizičku dimenziju. Terorizam tako pre spada u huliganstvo nego u mogući građanski rat dve civilizacije. I da ovom prilikom ukažem jedino na neke od osnovnih ideja ovog ispitivanja posvećenog timotičkim energijama naše, zapadne civilizacije. “Gnev je bila prva reč Evrope, koja je svoj timos imala u sebi a ne izvan sebe. “U teološkom razdoblju srdžba je, naravno, svoj ontološki osnov imala u gnevu onostranog boga. Ipak, posle prosvetiteljstva, osećanje srdžbe gubi na snazi da bi danas postalo psihopolitički eksces a ne metafizička kategorija, što je za naše savremenike, okružene nasiljem, svakako neočekivani zaključak. Ali, treba se podsetiti da, prema Sloterdajku, naš vek nije vek metafizičkog gneva, koji svoj razlog ima u sebi samome. On je zato i pored brojnih teorija o svetskim zaverama ipak eksces a ne ideološka ili metafizička neminovnost naše civilizacije. Zato je za nas ovde ipak osnovno pitanje: šta je mogući teorijski osnov Sloterdajkovog neočekivanog i neobičnog pacifizma u vreme u kome se i tokom olimpijskih igara, za razliku od stare Helade, započinju novi ratovi, ili bar prete, kao u Južnoj Osetiji? Šta je osnov ovog Sloterdajkovog pacifizma koji pripada duhu postmoderne (jer, Sloterdajk govori još jedino o “postmodernim nezadovoljnicima”, ali ne i o ratnicima, što površnom pogledu izgleda izvesnije). Šta je to što duh vremena toliko razlikuje od “sretnog belicizma” stare Grčke, o kome se govori na samom početku ovog ogleda? Čini se da je to po svemu paradoksalni Sloterdajkov “alternativni diskurs bez teorije” što je, kao što sam rekao, njegovo određenje postmoderne, koja je još uvek duh vremena i pored brojnih upozorenja da taj duh pripada prošlosti. Prema tome, danas ne govorimo o teoriji nego jedino o diskursu ili diskursima. U ovom vremenu “posle teorije”, kako ga je nazvao Teri Iglton, u istoimenoj knjizi. To, možda, objašnjava neotklonjivi utisak koji prati ovaj ogled, o čemu pored ostalog govori više nego očigledna Sloterdajkova distanca u odnosu na Hajdegera i njegovo delo “Bivstvo i vreme”, pošto je vreme za Sloterdajka hronološka a ne ontološka kategorija. To što kažem govori o tome da je Sloterdajk svesno napisao pre filozofski feljton nego teorijski ogled, budući da naše vreme nije filozofsko. Ovo je vreme “posle teorije”, kako je to rekao Iglton. O tome u zaključku Sloterdajk piše: “Svi oblici bradate teorije isključeni su iz savremenog kanona. Današnji nosioci srdžbe ne raspolažu nikakvim scenarijima i narativima. U takvoj situaciji razumljivo je vraćanje na etničke i subkulturne načine izmišljanja povesti. Nezadovoljnici u postmoderni u lokalnom nasilju imaju dokaz o vlastitoj egzistenciji... No, upravo se u takvim epizodama mediji pokazuju jačim od zbilje (sadržaja). Jer nam prikazuju svoj poredak i nameću ravnodušnost.” Zato je u pitanju “politička regresija u kulturi srdžbe”, dok savremeni vandalizam “možemo odrediti kao negativitet glupana čija srdžba ostaje bez uvida”.