Rat političkih elita

Nakon zvanično jednomesečne, a u stvarnosti višemesečne kampanje u celoj BiH, ovog vikenda su izbori za lokalne organe vlasti. Naoko, ništa preterano važno, ničeg što bi trebalo da privuče širu pažnju, pa ipak, i ova prilika je iskorišćena da se ko zna po koji put otvore sve sudbinske bosanske teme koje su u potpunosti zasenile sve ono što bi po prirodi stvari trebalo očekivati kod lokalnih izbora. Da nije reč o lokalnim predizbornim igrama, uočili su i najmoćniji svetski mediji koji i pored svih onih velikih tema stižu da se bave novom ostrašćenošću ovdašnjih kako političkih elita, tako i najširih masa. I namesnik Lajčak je gotovo začuđen: „U svom životu dvaput sam video atmosferu koju danas vidim u odnosima Sarajevo – Banja Luka. Prvi put je to bilo u odnosima Bratislava – Prag, a drugi put Podgorica – Beograd. I svi znamo kako se to završilo.” Očekivano, kao i sve ovde, i ova izjava je izazvala podeljene reakcije. U Banjoj Luci su to doživeli samo kao jednostavno i iskreno uočavanje bosanskohercegovačkog stanja stvari, u Sarajevu su, kako politička elita, tako i mediji, namesnika optužili da priziva podelu BiH. U Sarajevu se čak i ne spominje drugi deo njegove izjave u kojem on kaže da mu nije jasno „da je neko za BiH, a da istovremeno drugu polovinu zemlje tretira kao neprijateljsku”. Ni najrevnosniji hroničari ne stižu da zabeleže sve oko čega traju sporenja. Ali, i najpovršnija analiza pokazuje da je tu reč o potpuno različitim koncepcijama unutrašnjeg uređenja ove zemlje, ali i o borbi za identitete. Tako, recimo, kada se povela priča o popisu, a ovde popisa nije bilo od 1991. godine, mada ni taj nikad nije zvanično obelodanjen, iz Sarajeva je stigao predlog da popis bude bez mogućnosti izjašnjavanja o nacionalnoj, verskoj i jezičkoj pripadnosti. To je Srbe baš naljutilo, Hrvate još više. I jedni i drugi su tu videli ozvaničenje majorizacije i novi pokušaj „melting pota” koji bi trebalo da dovede do bosanske nacije, bosanskog jezika. Zajapurili su se i oni najnezainteresovaniji za opšta društvena zbivanja. Nešto na tu temu pokušali su da „objasne” i neki važni ljudi iz jednog dela međunarodne zajednice u stilu kako se to uklapa u kojekakve međunarodne standarde, ali takvo njihovo mešanje u viševekovne najtananije bosanske teme shvaćeno je da predlog nije samo predizborni nestašluk sarajevske političke čaršije već po svoj prilici ozbiljniji projekat koji neodoljivo podseća na eksperiment koji je krajem devetnaestog veka više od dvadeset godina pokušavala da izvede Austrougarska monarhija, pa je na kraju odustala. Sociolozi, politikolozi i pravnici, međutim, nisu iznenađeni tim predlogom. Jedino nisu znali kada će on biti ubačen u igru, ali su očekivali da oni koji traže potpunu unitarizaciju i centralizaciji svih institucija i cele države moraju naći i formulu za novi identitet, a to podrazumeva pre svega slabljenje ovde toliko izraženih nacionalinih, verskih i jezičkih identiteta. Sam predlog je, međutim, izazvao još veće nacionalne i verske podele u BiH, povećao međusobno nepoverenje. Danijel Server iz vašingtonskog instituta za mir veruje da Bošnjaci hoće svoju državu, a oni još nisu apsolutna većina, i zato ovim manevrom žele da odgode popis do vremena dok ne postanu ta većina. Oglasio se i Roj Yonson iz američkog centra „Vudro Vilson” svojom analizom da u BiH postoje praktično tri nacionalne države, kao u vreme uoči Dejtona. Najjača bošnjačka politička partija, Stranka demokratske akcije, nije stala na ovome. U nedavno usvojenoj deklaraciji zatražila je da se u BiH napusti dejtonski i vrati onaj ustav koji je važio pre toga. Dakle, unitarna i centralizovana BiH, bez Republike Srpske, bez mehanizama za zaštitu nacionalnih interesa i slično. Ovo je do sada zvanično najradikalniji posleratni zahtev najjače bošnjačke politike grupacije, koja će to, po svoj prilici, ostati i posle ovih izbora. Premijer Republike Srpske Milorad Dodik, koji na ovu i slične teme dnevno daje po više izjava, odgovorio je: „Pokušava se nametnuti nekakav bosanski identitet. To je nemoguće. Mi ne doživljavamo BiH kao nešto što volimo, ali kao legalisti poštujemo Dejtonski ugovor.” I još je onda objašnjavao da BiH ne uspeva da funkcioniše samostalno. Uvek je to, kaže, neko šire međunarodno okruženje – Jugoslavija, Austrougarska, pa sada protektorat međunarodne zajednice. Da je nepoverenje baš potpuno, moguće je dnevno naći po nekoliko primera. U one najozbiljnije svakako spada i tužba trenutnio predsedavajućeg Predsedništva BiH Harisa Silajdžića Ustavnom sudu BiH u kojoj on traži da se naredi povlačenje svih predstavništava Republike Srpske iz sveta, a ima ih u Moskvi, Jerusalimu, Beogradu, Berlinu, a otvaraju se u Briselu, Vašingtonu, Zagrebu i još nekim važnim centrima. Silajdžić veruje da je to paralelna diplomatija, a iz Banje Luke odgovaraju da samo koriste dobru praksu nekih regija iz evropskih zemalja kako bi promovisali privredne, kulturne i druge potencijale Republike Srpske. Silajdžić još traži da se zabrani Republici Srpskoj saradnja sa lobističkim kućama iz Vašingtona i Brisela sa kojima je sklopljen zvanični ugovor i koje se legalno plaćaju iz budžeta RS. Teška borba se vodi i u Predsedništvu BiH, gde se oštro spore Silajdžić i srpski član Predsedništva Nebojša Radmanović. Wihova svađa je stigla čak do Ist Rivera. Kako nisu mogli usaglasti zajedničku platformu za nastup delegacije BiH na aktuelnom zasedanju Generalne skupštine UN, Silajdžić je govorio ono što on misli, a bilo je tu zahteva da se dobrim delom ukinu dejtonska rešenja unutrašnje organizacije BiH, do iznošenja lažnih podataka o, recimo, broju stradalih u proteklom ratu. Radmanović je pismom obavestio Ban Ki Muna da su to lični stavovi Silajdžića i da to nije usaglašena državna politika. Na to pismo generalnom sekretaru UN i Silajdžić je poslao svoje pismo u kojem i on tvrdi da je pismo Radmanovića opet njegov lični stav. Po tom sistemu „pismom na pismo” sve se koji dan kasnije ponovilo na zasedanju parlamenta Saveta Evrope. Opšta politička tuča ostrastila je najširu javnost i uspostavila „nove olimpijske norme” za podeljene političke elite, a to su uglavnom maksimalistički zahtevi kada je reč o unutrašnjoj organizaciji BiH a o njoj bi trebalo da bude reči uskoro jer to je na dnevnom redu „mape puta” ove države prema Evropskoj uniji. Ipak, iza ovih krupnih sporenja traje i borba za mesta u opštinskim i gradskim parlamentima. U Federaciji, delu gde preovladavaju Bošnjaci, veruje se da će vodeću poziciju zadržati SDA, mada nešto više ambicija pokazuju Silajdžićeva Stranka za BiH i Lagumdžijin SDP. U hrvatskim krajevima nadmeću se dve frakcije HDZ-a. Između njih, osim ličnih netrpeljivosti, niko ne uočava neku programsku razliku, tako da tu neće biti nekih većih iznenađenja. U Republici Srpskoj se pojavno vodi nešto uzbudljivija kampanja, ali suštinski nekih većih iznenađenja ne bi, prema istraživanjima, trebalo da bude. Uglavnom se postavlja pitanje „Koliko može Dodik?”, pri tom se misli šta može uraditi njegov SNSD. On trenutno ima apsolutnu vlast na na nivou RS, ali drži manje opština od SDS-a. Pored brojnih političkih partija Dodiku se u mnogim mestima suprotstavlja, ovoga puta više nego ikada do sada, i veliki broj nezavisnih kandidata i liste grupe građana. Ovdašnji analitičari sa velikim zanimanjem očekuju i šta može uraditi nekada najjača srpska partija – SDS. Oslabljeni brojnim smenama svojih prvaka od strane međunarodne uprave i izlomljeni unutarstranačkim klanovskim borbama, delom i kriminalizovni, danas deluju, kako je uočeno, kao konfederacija opštinskih odbora. Sudbina SDS-a je zanimljiva jer oni su jedina relevantna opozicija Dodiku. Sve druge političke opcije u RS su skromnih političkih dometa i ambicija.