Psi

Davao sam Amerima još pet, šest godina života, kad, gle, još ovog septembra, dođe kraj tog „pasjeg nakota” (Bin Laden)! Iznenadiše me, bankrotiraše i to na svom Volstritu! Eeej, da će kapitalizam, tek tako, naprasno da crkne, da će Buš kao Staljin da uvodi državni socijalizam, da američkom narodu nudi prvu petoljetku i da štampa novac kao Cobi Milošević na Topčideru!? Priznaj, o tome nisi sanjao, moj Srbine! Dobro, znam; ogadili su ti Marksa pa ga nisi pošteno ni čitao. Nisi pratio ni cikluse svetske recesije. Ali, nisi verovao ni kada je proročica Vanga Bugarka jedanaesti septembar predskazala, ni kada je novi svetski rat za 2010. godinu najavila. A biće, biće rata! Amerika i Engleska biće zemlja lumpenproleterska! Jer, evo, i Šutanovac rešio da jača vojsku, setio se, tek posle nedelju dana, godišnjice proboja Solunskog fronta, pa sa ženom podruku, obilazi solunska groblja srpskih ratnika. A i Ponoš, još na paradi, smrtno ozbiljan, lepo vidiš, spreman je da sa svojim tehničkim vodom Solunski front još jednom probija. Ali, baš zato, molim te Gospode: kada se, ovog puta psi rata razmile po svetskom globusu, nek ne prilaze srpskom korpusu. Pusti Srbe da malo ojačaju, da svoje seme obnove, neka krvare malo majke američke, majke engleske. A neka zakukaju i majke francuske i majke nemačke kada su već svetske ratove zaboravile! Samo majke srpske neka u novom ratu malo odahnu i unucima nek se nadaju i raduju, i, ajvare neka spremaju! Ah, psi rata! I njima sam, devedesetih godina, bio tata, tamo, za šankom “Plavog jahača”. Divna su bila ta nesrećna deca koju su napravile neke džukele i na ulicu ih, tek tako, pustile, a ulica, prokleta ulica u rat ih je odnela. Ali, kada bi i na ratište otišla ta luda srpska dečica, odande bi mi se telefonom javljala. Treštala je telefonska slušalica na šanku “Plavog jahača”, treštala je od rafala sa Vukovara, Foče, Knina. A onda bi, svakog vikenda, ti momci dečje nežnog lica, od kojih je rat napravio zveri, dolazili u moje dveri. Oh, koliko su mi, do u sitne sate, ta nesrećna deca na ramenu plakala i grozote sa ratišta pričala. Moj „Jahač” im je bio srpska „Kazablanka”, ali bio im je i crkva iz koje su, po pravilu, odlazili u čitulju... Na sve te moje “sinove”, na sve te moje “pse rata” kojima sam bio tata iz “Plavog jahača”, na sve njih mislim dok gledam Yordža Buša, tu belosvetsku džukelu, kako u Kongresu traži dozvolu da naštampa sedamsto milijardi dolara!!? Naravno, onako, bez pokrića u zlatnim polugama! Eto, to je smislio, pred kraj predsedničkog mandata; da napravi haos, a onda, brzo, bežž u bunker, na porodičnom ranču da na miru gleda kako Vašington postaje Hirošima. Oh, kako ću se samo zahvaljivati nebesima, starim arijskim bogovima, kada Klintonova domovina bude uzorno poorana kineskim “tomahavkama”! Bliži se ponoć, kad, tiruli, tiruli. Zove Berček, alijas Knjaz Miloš A onda mi čita o Beogradu iz jednog Milojevićevog putopisa: “Da li je Aleksandar Veliki razorio i na ovom mestu bivši SRPSKI GRAD ili ne, to se ne zna!? Aleksandar Veliki je samo, takoreći, sa mačem i ognjem, prošao kroz ove zemlje; ali ih nikada nije pokorio, niti ih pod svoju vlast podvrgao, zato što su SRPSKA plemena, po rečima sviju grčkih istorija i istorika, bivala pobeđivana, ali nikad pokoravana. Od Aleksandra, dakle, pa do Trajana, ili do 103. godine po Hristu, Beograd je bio u SRPSKIM rukama, a od ovoga (Trajana) pa do Huna, u takozvanim rimskim (rukama).” A onda mi još Berček kaže da srpski vođa Srm “begajući ispred makedonske sile, pobeže na Pećska ostrva na utoku Dunava u Crno more”. I dugo te noći nisam zaspao, u postelji sam se prevrtao, jer sam shvatio da su i u rimskim legijama bila naša srpska deca, psi rata. Ta deca su pod komandom Trajana Srbina srpski Beograd opsedala i rušila za potrebe nekih senatora, nekih seratora i džukela u rimskom Senatu. Nego, džukele su se pojavile i u Gročanskoj! Mislim, pravi psi lutalice. Gledam ih sa terase, šunjaju se, patroliraju oko pomoćnog terena FK “Obilić”. I, odmah vidiš ko im je, u čoporu, Buš, ko Bler, a ko Solana. Poštuje se, brale, i kod uličnih džukela stroga hijerarhija. A napadaju, čoporativno, kao NATO. Nasrću, po pravilu, na neku slabotinju: na decu, na mladu komšinicu sa belom pudlicom, na penzionera sa patuljastim šnaucerom. Kidišu i na Oljin “sakso”, hoće gume da mu pocepaju, samo što ne naplaćuju drumarinu! Zaveli strahovladu u Gročanskoj, a noću laju li, laju, između sebe se napadaju, kidaju. Na sve to nervozne komšije, iz lakog sna probuđene, izlaze na terase i iz pištolja na džukele pucaju dok nekog prolaznika iz rikošeta ne upucaju. Ah, bilo je i toga u “Plavom jahaču”... Osvanem živ, nema nijedne čaure u sobi, a dole džukele i dalje laju, svakog živog spopadaju. Ali, gle, mene ne diraju! Čuli su, valjda, da me lane, nekako u ovo vreme, jedna džukela usred bela dana, u Kosovskoj ispred Parlamenta, ujela i da je, ubrzo, u Tašu, kod “Poslednje šanse” uginula. Neki veterinar, neki srpski Bulgakov je ustanovio da je to pseće srce stalo jer je od “hiperborejskog ludila” obolelo! A ona devojčica sa belom pudlicom priča mi, ispred zgrade, da je šintere zvala. Ali, čuj šta šinteraj kaže, moj bato! Doći će tek kad neka džukela ujede nekog čoveka!? Drže se, drže se šinteri i džukele kao vlast u lokalu, kao ovi u Savetu bezbednosti što nam otimaju Kosovo. Tako su nam na Berlinskom kongresu (1878.g.) objasnili da smo na Balkan došli tek u šestom veku sa Karpata, a na Dunavu smo, bar, sedam hiljada godina. Opasulji se, Srbine, po tvom, srpskom kalendaru, danas je 7516. godina! Čitam stihove Lukrecija Kara, a Jung me, sa indijskog tabureta, podseća: “Olako ti je promaklo da je srpski vođa Srm bežeći iz srpskog Beograda od Aleksandra, zbrisao na ostrvca u delti Dunava. Nisi, valjda, zaboravio da je još Platon u Fedonu zapisao da je Ahilov grob u hramu na ostrvcetu Belo, a i ono je u dunavskoj delti! Zatim, i Plutarh piše da je Aleksandar, uoči pohoda na Indiju, posetio Troju da bi se poklonio senima svog slavnog pretka AHILA!!! Da li kapiraš!? Aleksandar je protiv srpskog vođe Srma poveo Drugi trojanski rat na Dunavu! Bio je to građanski rat između srpskih plemena, moj dečače! Rat između bogatog severa i siromašnog juga!” A onda na Javnom servisu Boki ćaska sa Robertom de Nirom, a ovaj se hvali kako je daleke 1967. godine, kao sezonac, brao paradajz kod moje Bele Palanke, a da je potom čitao Ivu Andrića i ćerki dao ime Drina!? Ima tu nešto. Bela Palanka, njegova ćerka Drina, moja unuka Tara. Da neće moja literatura da ode u svet preko filmova Roberta de Nira? O tome sanjario i u prvi san padao... Onda mi u san došla moja Crna iz Vrčina: “Baš mi te žao zbog tih džukela, ali hoću još nešto da ti kažem za Ahila. On je, prilikom opsade Troje, vidao rane svojih saboraca našom hajdučkom travom koja se na latinskom zove Achillea millefolium. Ahilova trava, a ona, inače, raste, uglavnom na Balkanu, a najviše u Rumuniji, Bugarskoj i istočnoj Srbiji. Pametan si, shvatićeš šta sam htela da ti javim. A te tvoje džukele obične su kukavice! Treba ih samo mačjom kandžom po nosu i odmah vidiš ko su!”