Zajednički nezločinački poduhvat

varana infrastruktura” za Tuđmanov nastup, Mesićevo rešenje zadaće i Kuharićevo blagosiljanje, neprekidnim slavljenjem crkvenih jubileja „ne zbog prošlosti, koliko zbog nastupajuće budućnosti... kada treba staru baštinu neokrnjenu i živu preneti u novi svet koji nastaje”. Taj suptilan rad Kustića i ostalih Hudelist opisuje vrlo ogoljeno:  „Katolička crkva je... dosledno sprovodila plan koji je pojavno bio niz crkvenih svečanosti, a u stvari sistematsko podrivanje države i programsko podgrevanje ideje o ’hrvatskoj državnosti’.” Naravno, esencija svega se nalazila u  „naletu inspiracije” Živka Kustića, a početak kraja Jugoslavije je začet „brzo i tajnovito u uskom krugu”  a sve zarad „providnosnog slaganja elemenata bitnih za povjesno-spasenjski kod Božjeg naroda.”  Na te dobro (na)ciljane i perfidne planove i zakukuljene opise onoga užasa koji predstoji utrčao je pri kraju - kao „kec na desetku”, kao idealan krivac - Memorandum SANU, estradni četnici iz društva „Sava”, zarđale kašike i viljuške i Milošević  sa svojom grubom bekovskom tehnikom  „bitaka koje nas očekuju, od kojih će mnoge biti i oružane” što je naravno bila samo puka, sirova konstatacija neizbežnog sleda događaja zacrtanih u opisanom zajedničkom nezločinačkom poduhvatu, koja je tada već bila jasna svakome, koja je medijskom akrobatikom proizvedena u srpsku pretnju i ratno huškanje.  Epilog je poznat. Istraga Haškog suda je vršena i protiv Alije i protiv Tuđmana. Međutim zbog njihove neočekivane i iznenadne smrti obe istrage su obustavljene. A „nebeski narod” i Kosovska bitka,  za razliku od „Božjeg naroda” i „Trinaest stoljeća kršćanstva u Hrvata”, su uglavnom, u Beogradu i na Balkanu, služili za sprdnju. Među Srbima druge Srbije naročito.  Dragan Vidaković, Prilike