Srbija i njeni ratnici

Priča je bila da kada se na moru odmore i krenu natrag „na vrata slobode“ neće se zaustaviti do Beča! Srbija odnosno njena vojska pod komandom onih koji su sve to preživeli, pokazala je da je na Balkanu „nepobediva“! A u kom to ratu nepobediva? A šta je bilo do 1804. godine kad Srbija nije imala vojsku i štabove! U sukobu velikih nismo shvatili gde nam je mesto i šta možemo. Uostalom, pročitajte knjigu Danka Popovića „Udovice“. Šta reći? Moj deda LJuba sa dva sina prešao je Albaniju, a kod kuće je ostavio ženu sa pet kćeri (znaju kako su preživele). Moj otac Dragi je u Drugom svetskom ratu, 20 dana posle početka rata dobio besplatan smeštaj u zarobljeničkom logoru u Nemačkoj sa hiljadama stručnjaka „vojne doktrine“. Ja, pisac ovih redova, oteran sam na Sremski front sa 17 godina i bez sekunda obuke (drugo streljanje kragujevačkih đaka). Moj sestrić Mladen je učestvovao u raspadu zemlje 1991. godine iste one zemlje za koju su njegovi preci – prva trojica ratovali. Uopšte nam nije potreban neprijatelj, bili smo sami sebi dovoljni za hiljade grobova. Naravno, to sve uvek pod komandom državnih službenika na radu u vojsci na radnom mestu oficira. Sa dobrom naknadom i privilegijama na granici morala. O kojima recimo prosvetni radnici ne mogu ni sanjati. Vojnici su potrošan materijal, a ako je neko, kao ja, iz rata se vratio kao ratni vojni invalid i dobio tretman socijalnog slučaja i ne stidim se Srbije već Ministarstva odbrane koje bi i o nama trebalo da se stara. LJubinko Počeković, Beograd