Mora li toliko skupo?

Teško je naći roditelja koji je zadovoljan cenom i organizacijom školskih ekskurzija, a još teže roditelja koji bi, pod punim imenom i prezimenom, to javno rekao. Imaju utisak da ih neko krade, često im se čini da su svojim pristankom na neku cenu ispali magarci, ali nemaju dokaz da je to baš tako. Cenovnik je postao tako transparentan, da je teško uperiti prst i reći – e, tu vidim mahinaciju. Sve se sprovodi po zakonu, pravilniku i uz odobrenje roditeljskih saveta. A, ako ponekada i nije baš tako, teško im je da tačno utvrde u kom su delu pokradeni. Važeći zakoni im nude rešenje za to: prema preporuci Ministarstva prosvete mogu da se žale savetu roditelja, a ako nisu zadovoljni odgovorom, na redu je Republička prosvetna inspekcija. Problem je što većina roditelja nema preterano poverenje u savet roditelja i, naravno anonimno, veoma često ga optužuje za korupciju u dogovoru sa direktorima škole, ili za potpuno nepoznavanje realnosti. “U savetu mahom sede roditelji koji su dobro situirani, koji imaju vremena da sede na tim sastancima dok mi moramo da radimo. Oni u Savetu ne shvataju koliki je to novac za nas”, kaže nam jedna “bezimena majka”. A ta “bezimenost” stvara problem i kod drugih instanci na kojima bi mogli da se žale, jer inspekcija i ministarstvo teško mogu da reaguju po prijavi za koju se ne zna od koga je došla. A roditelji su uvereni da bi bilo kakvo otkrivanje identiteta imalo katastrofalne posledice po njihovo dete. Napominju da su im deca maltretirana i u slučajevima kada kažu da jednostavno neće da igraju po nametnutim pravilima i da bi radije umesto 500 evra za šestodnevnu ekskurziju po Italiji, platili nekoj turističkoj agenciji i uz avioprevoz pogledali Rim za 350 evra. Dobar glas u školi se stiče i dobrom saradnjom kada su ekskurzije u pitanju. Ponekada neka žalba stigne do JUTE koja je zadužena za rad turističkih agencija i prema rečima njihovog advokata Qubiše Živadinovića, najčešće se odnosi na komfor ili izgled nekog autobusa. Međutim, radi se o pojedinačnim žalbama koje su propraćene kontražalbama koje stižu od vlasnika hotela zbog uništene imovine. Uništena imovina, a ponekada i ugroženi dečji životi upravo su srž problema. Cela priča se uglavnom vrti oko toga ko i za koje pare će pristati da preuzme odgovornost za decu koja ne čuvaju ni sebe ni stvari oko sebe. Prema raspoloživim zakonskim rešenjima to su učitelji, nastavnici i profesori koji to rade za veoma visoke honorare. Kada je pre tri godine izmenjen pravilnik o ekskurzijama Bogoljub Lazarević, pomoćnik ministra prosvete je objasnio da je dalje sve na roditeljima: “Pravilnik o izvođenju ekskurzija daje mogućnost roditeljima da kontrolišu ceo postupak izvođenja ekskurzije, od izbora agencije, destinacije i, konačno, jedino savet roditelja ima ovlašćenje da se saglasi sa visinom dnevnica za nastavnike”. Kada im je otvorena ta mogućnost roditelji su se saglasili da bi vrednost dnevnice trebalo da iznosi između 250 i 350 dinara po učeniku. U međuvremenu su zaključili da bi moglo da bude i više (valjda vole da se udvaraju nastavnom osoblju) tako da su ovog septembra nastavnici bili plaćeni između 400 i 500 dinara. Ako se uzme da u proseku vode po 20 učenika, a da osim jednodnevnih ekskurzija postoje i sedmodnevne, pa nastava u prirodi, pa maturske ekskurzije na kojima uzimaju po 25 evra od učenika, onda se stvarno dolazi do veoma visoke svote. Za vođenje đaka u školu u prirodi mogu da zarade 25.000 dinara, a za nekoliko dana na ekskurziji u inostranstvu 600 evra. Kada se stiglo do konačnog obračuna roditelji su (u medijima ne u roditeljskim savetima) zaključili da je mnogo, a nastavnici su uzvratili da se radi o teško zarađenom novcu. Zakon nalaže da nastavnici moraju da vode decu na ekskurzije, čime im je direktno oduzet izbor – da nisu primorani mnogi bi rado zaboravili na taj novac i ostali kod kuće. Kao najeklatantniji primer navode slučaj koji se nedavno desio u Golupcu kada je učenica pala sa 10 metara visokog bedema i kada je sva odgovornost za to istog trenutka pripisana nastavniku. Ministarstvo prosvete nikog nije osudilo unapred i najavilo je da će prosvetna inspekcija utvrditi da li je poštovan pravilnik za ekskurzije nakon pada učenice, a pomoćnik ministra za inspekcijske i nadzorne poslove Milorad Milenković je izjavio: “Nesrećni slučaj koji se dogodio devojčici koja je teško povređena upozorava nas da izleti, ekskurzije i rekreativna nastava, koliko su lepi, toliko postaju i opasni. Đaci su vrlo živi, sa njima i nastavnici, i nikada ne znate kada će iskrsnuti neka nevolja”. On je najavio u saopštenju i da Ministarstvo prosvete već radi na izmenama pravilnika o ekskurzijama i da će se u njima voditi računa da se “nađe granica i mera”. Ali, dok se ne ispita šta se dogodilo – profesor je kriv. Kriv je i kada se deca drogiraju, napijaju, tuku, kada divljaju po hotelima i bude ostale goste. “Gosti su najavili da će zvati policiju i jedino što sam mogla bilo je da ih zaključam u sobe. Onda je jednom učeniku pozlilo i nije mogao da me dozove. Tada sam shvatila da nemam načina da ih obuzdam – šta god da uradim rizik postoji”, kaže nam jedna nastavnica. Druga priča da je čula učenike kako se dogovaraju da se preko hotelskih terasa uspenju do krova, treća o žurki na kojoj su se po ugledu na američku decu zabavljali mešajući pilule... Već svi znaju za slučaj profesora koji je u Italiji pokušavao da spreči učenicu da se baci kroz prozor, jer je već dugo patila od kliničke depresije koju roditelji nisu prijavili. Ili za slučajeve kada su se autobusi vraćali posle samo nekoliko sati jer su pojedini učenici gubili svest od trovanja alkoholom. Uostalom, već dugo se svakodnevno srećemo sa primerima maloletničke delinkvencije koja ide od zlostavljanja do porno filmova i čiji su protagonisti postali čak i mlađi osnovci. Nasilje se dešava u školama, oko škola, na ulici i još uvek niko nije uspeo da nešto uradi. Može li čak i za 600 evra neki nastavnik to da reši? Katarina Živković, profesor engleskog jezika u OŠ “Milan Đ. Milićević” kaže: “Ekskurzije jesu skupe i sa te strane potpuno razumem roditelje. Na drugoj strani, profesori imaju odgovornost sa kojom ne mogu da se nose. Da bismo to objasnili već dve godine nudimo da neki roditelji besplatno pođu sa nama na ekskurziju. Naravno ne uz svoje dete jer pod tim uslovima deca nikada ne bi išla, ali recimo roditelj nekog deteta iz sedmog razreda da pođe sa šestim. Niko do sada nije pristao. Ni oni ne žele tu odgovornost”. Naravno, teško je prihvatiti da odgajamo generacije sa sve većim brojem onih od kojih bi svi rado digli ruke da mogu. Javna je tajna da kada se u nekom odeljenju ne prijavi dovoljan broj učenika da bi se formirala grupa, nastavnici drugog odeljenja odbijaju da preuzmu odgovornost za njih, čak iako se radi o samo dva učenika, koja donose još dva honorara. Ali, ako zanemarimo problem dnevnica, ekskurzije i dalje ostaju skupe. Jednodnevne koštaju između 1.500 i 2.500 dinara, dvodnevne oko 5.000. Za trodnevni izlet na Paliću učenici plaćaju 9.200 dinara, mada je realna procena da bi uz sve dodatne dažbine takav izlet mogao da se organizuje između 6.000 i 8.000 dinara. Odlasci u inostranstvo koštaju oko 450 evra. U agencijama tvrde da polovina svote odlazi na prevoz, da se za hotel sa tri zvezdice plaća 20 do 25 odsto, a da se preostali novac troši na vodiče, gratis aranžmane, troškove viza, rezervacije, ulaznice u galerije. Agencija bi trebalo da zaradi oko 10 odsto. Ali da podsetimo, ekskurzije se organizuju van sezone kada cene padaju, a u jednoj od najskupljih agencija Kontiki, u ovom trenutku, osam dana u Atini uz avioprevoz košta 370 evra. I toplije je nego na Paliću. Ipak, sve je po zakonu: za skuplje ekskurzije agencija se bira na osnovu tendera (novim pravilnikom će ovo biti ukinuto), za jeftinije odluku donosi škola ali samo uz saglasnost saveta roditelja. Kontrola roditelja je stavka koja se ne sme zaobići. I škole i roditeljski saveti, ali i agencije tvrde da je to cena i da oni ništa ne mogu da urade povodom toga. Da li je baš tako? Učenici osmog razreda Osnovne škole “Josif Pančić” iz Beograda za dvodnevnu ekskurziju na Tari, uz obilazak Bajine Bašte, moraju da izdvoje po 5.150 dinara. Bila je to najniža ponuda koju su dobili od beogradskih agencija. Cena aranžmana je 4.460 dinara, a ostatak je honorar za nastavnike. Za to vreme deca koja polaze iz Bajine Bašte, za dvodnevni izlet do Beograda ili Novog Sada plaćaju ukupno 3.600 dinara. Cena smeštaja na Tari i u Novom Sadu je slična, a od Bajine Bašte do Novog Sada put je duži nego od Beograda do Tare. U beogradskim agencijama se čudom čude: njihova cena je tako realna, prosto ne razumeju agencije iz unutrašnjosti – zar im se isplati da rade za tako nisku svotu. Malo je verovatno da agencije iz unutrašnjosti pristaju da rade sa gubitkom, što znači da beogradski cenovnik i nije baš toliko transparentan koliko se tvrdi. Prema dosadašnjem pravilniku o planiranju i izvođenju ekskurzija, izbor turističke agencije sprovodio se u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. Agencija mora da poseduje odgovarajuću licencu, a na tenderu agencija se prijavljuje sa svojom ponudom. Do sada je samo jedna agencija izgubila licencu, što znači da su ostale prošle vrlo strogu kontrolu. Ipak, ocenjeno je da pravilnik ima svoje nedostatke i u Ministarstvu prosvete potvrđuju da je u toku izrada novih koja se radi u saradnji sa Ministarstvom finansija. Uz to se pokreće i pitanje da li bi ekskurzije, kao nekada, trebalo da budu dotirane od države. U srećna vremena učenici su plaćali samo trećinu cene, a popust je stizao i od agencija i od prevoznika. Centar za zaštitu potrošača Forum se zalaže za tu mogućnost. Predsednik Foruma Jovan Jovanović objašnjava: “Mi smatramo da bi đačke ekskurzije morale da budu ubačene u školski program i vezane za nastavu, a ne da budu šoping tura. Da li će se birati sadržaj iz istorije ili geografije nije toliko bitno – bitno je da se uči nešto što je iz programa i da to ima efekta na decu. Naravno da smo protiv plaćanja dnevnica profesorima, jer ako se ekskurzija pravi po programu onda je ona sastavni deo nastave. Za to već primaju platu. Takođe smo protiv toga što se ekskurzije organizuju početkom školske godine kada roditelji imaju velike troškove. Školovanje je navodno besplatno, a roditelji izdvajaju enormne svote ne samo za ekskurzije već i za udžbenike”. U informativnoj službi Ministarstva prosvete kažu da će se novi pravilnik u velikoj meri odnositi upravo na to – ekskurzije moraju imati edukativni sadržaj. Međutim, oni “ne mogu da utiču na izbor destinacije i cenu”. Realno gledano ni dosadašnji pravilnik nije bio loš. Predviđao je da đačka putovanja, koja čine sastavni deo godišnjeg programa škole (koji se uvek može dopuniti aneksom), predlažu odeljenjska i stručna veća, zatim ih usvaja nastavničko veće a konačnu saglasnost daje savet roditelja. Insistiralo se na dobrom planu i kvalitetnim turističkim agencijama, kao i garancijama da će deca, u svakom pogledu, biti bezbedna i edukovana na odgovarajući način. Takođe, da se deca ne napijaju i ne divljaju, posebno ne noću, što je tretirano kao njihov deo dobre volje u ovom ugovoru. U praksi to je izgledalo malo drugačije: svi su putovali krajem oktobra, mada se zna da cene u boljim hotelima padaju posle 1. novembra, pravile su se velike gužve a samim tim je broj kvalitetnih autobusa i dobrih vodiča smanjen. Program je bio veoma loš, a dešavalo se da deca i više puta idu na isto mesto. A što se učenika tiče – pa veći deo njih je baš voleo takve ekskurzije u kojima je mogao da proba sve ono što im je zabranjeno kod kuće. Samim tim se nameće pitanje može li Ministarstvo prosvete ikakvim propisima da sredi situaciju u sferi đačkih ekskurzija ili će na relaciji: agencija – direktor – savet roditelja uvek moći da se napravi dil koji neće biti po volji većine roditelja. Iako su oni ti koji se najviše pitaju. Iako su oni ti koji bi trebalo da vaspitavaju svoju decu.